Izvor: Fond strateške kulture

Smena predsednika u Boliviji, Ekvadoru i Venecueli za Vašington je strateški zadatak. Zbig toga se tamo po narudžbini prave separatistička raspoloženja i pojavljuju odgovarajuće organizacije. U opticaju su sva sredstva koja podrivaju temelje države, dok je efikasnost separatizma kao instrumenta iz tradicionalnog seta podrivačkih operacija specijalnih službi SAD odavno potvrđena.

Centralni organ separatista Latinske Amerike formiran je 19. septembra 2006. godine u Guajkili (Ekvador). On je dobio sasvim naivan naziv – Međunarodna konfederacija za borbu i regionalnu autonomiju (Confilar). U forumu su učestvovali predstavnici Venecuele, Bolivije, Ekvadora, Gvatemale i Perua. Inicijator foruma u Guajkili Venecuelanac Alberato Mansueti je i potpredsednik Pokreta „Sopstveni kurs” („Rumbo Propio”) iz Marakajba, prestonice venecuelanske države Sulija. Teorijske Mansuetijeve razrade ugrađene su u osnovu ideologije „Confilar”, koja maskira radikalni separatizam parolama „civilizovane autonomije”, koja tobože ne dvodi u sumnju autoritet centralne vlasti. Ali to nije ništa više do demonstracija lojalnosti. Prema zamisli Mansuetija i njegovih saradnika, autonomija bi trebalo da stekne takva ovlašćenja i prava da faktički izlazi ispod državne kontrole. Glavni razlog za tako rigidnu poziciju jeste neprihvatanje socijalističkih orijentira, kojih se rukovode predsednici „populisti” Ugo Čaves, Rafael Korea i Evo Morales.

Mansueti je maksimalno otvoren: „Naša borba je ideološkog karaktera. Mi smo protivnici socijalizma i zalažemo se za liberalni kapitalizam. To je formula ekonomskog uspeha naroda, koju su istorijski dokazale zemlje koje se danas odlikuju svojim bogatstvom. Najbriljantniji primer za to su ‘zmajevi’ Jugoistočne Azije”. Autonomaši izjavljuju: država nas pljačka, ekonomski i finansijski uspešni regioni su donatori bezperspektivnih provincija i gradova. Njihov parazitizam se odražava na kvalitet života našeg stanovništva. Parazitski sistem pod izgovorom izgradnje socijalizma ždere plodove naše efikasne proizvodne delatnosti. To se može uništiti jedino pomoću autonomne uprave, za koju je neophodno stvoriti zakonodavne norme, koje odgovaraju našim interesima. Zato – dole socijalizam! Vreme je povratka idealima klasičnog kapitalističkog liberalizma!

Autonomno upravljanje u propagandi tih teoretičara zapravo je režim potpune političke i ekonomske slobode. Državno mešanje biće svedeno na minimum: pitanja bezbednosti, održavanja zakonitosti, razvoja infrastrukture. Kvalitet života u autonomijama značajno će se poboljšati. Biće garantovano prvoklasno obrazovanje i medicinsko opsluživanje. Radnih mesta će biti mnogo više. Korupcija će jenjavati. Penzije će biti realne i omogućavaće dostojan život. Najsiromašniji će dobijati kupone za namirnice, biće im besplatno obrazovanje, lekarska pomoć itd.

Slična obećanja izdašno je davao Hajme Nebot, alkald Guajkila, nepomirljivi kritičar „populizma” predsednika Koree. Njega su podržali političari u bogatoj provinciji Manabi, na obali Tihog okeana. Upravo u toj zoni, u gradu Manta, je deset godina funkcionisala baza vazduhoplovnih snaga SAD. Borba protiv narkotrafika – bio je zvaničan naziv njenih zuadataka za široku publiku, a u suštini je baza korišćena za kontrolu zemalja regiona.

Boreći se za predsedničku fotelju, Korea je obećao da neće produžiti ugovor o daljem opstajanju te baze. I kao posledicu svog stava dobio je aktivizaciju separatista. Specijalne službe SAD su na sve načine podstrekavale neprijatelje Koree u provinciji Manabi da se „bore za nezavisnost”: ukoliko ne uspe dogovor o bazi sa centralnom vladom, onda su šanse za dogovor sa separatistima mnogo veće.

Međutim, takva se računica izjalovila. Korea je postao predsednik i nije promenio svoje mišljenje u pogledu američkog prisustva u zemlji. U septembru 2008. godine oko 70 odsto građana dalo je podršku novom Ustavu, koji garantuje izgradnju novog društva, utemeljenog na principima solidarnosti, pravičnosti i sveopšteg blagostanja. Nikakavih ustupaka neoliberalizmu. Nezavisna spoljnja politika. Suprostavljanje imperijalističkim pretenzijama SAD. Borba za latinoameričku integraciju. Bio je to jasan signal: Ekvadorci podržavaju predsednika i zalažu se za celovitost zemlje. Alkald Nebota je bio prinuđen da amortizuje svoju separatističku aktivnost. U Guajkili je, doduše, pobedio, ali sasvim tesno.

Paralelno sa ekvadorskim događajima organizovani su i separatistički scenariji u Boliviji i Venecueli. Koordinacija delovanja tekla je po liniji specijalnih službi SAD. U maju 2007. godine u bolivijskoj provinciji Santa-Krus održan je referendum. Stanovništvo je glasalo za široku autonomiju od centralne vlasti. A kao zajednički stimulans poslužilo je obećanje lidera lokalnih separatista da će preraspodeliti prihode od nafte i gasa u korist stanovništva provincije. U junu su slični referendumi održani u departmentima Beni i Pando. Predsednik Bolivije Evo Morales nije priznao legitimitet referenduma iz zato što na njega nisu izašli mnogi birači i što su rezultati falsifikovani. Pored toga, Nacionalni izborni sud nije dao dozvolu ni za njegovo sprovođenje. Pristalice Moralesa su referendum označili kao „separatističku pobunu liberalne opozicije”, kao „preventivnu operaciju neprijatelja socijalizma protiv novog ustava zemlje” i „direktni put u balkanizaciju Latinske Amerike”.

U septembru 2007. godine u Santa-Krusu je održan drugi forum Confilar. Razume se, on je izrazio solidarnost sa bolivijskim „autonomašima”. Separatističke tendencije u Boliviji bile su na tački ključanja u 2008. i na početku 2009. godine. Međutim, grupa plaćenika terorista, koju su likvidirali bolivijski specijalci – a grupa je u zemlju stigla sa „službenim putnim nalogom” CIA iz Hrvatske, Mađarske, Rumunije i Irske – otreznila je glave mnogih građana u četiri „pobunjena” departmenta (Santa-Krusu, Tarihi, Beni i Pando). Otkrivene su veze rukovodstva Santa-Krusa sa ambasadom SAD, kanali za dopremanje oružja, a sa oduzetih kompjutera skinut je hronogram planova destabilizacije Bolivije, uključujući i organizaciju ubistva predsednika Moralesa. Neki teroristi i njihovi pokrovitelji su uhapšeni, deo je pobegao u SAD. I sada preko Interneta optužuju bolivijske vlasti za „falsifikovanje činjenica” i „montirani sudski proces”, ali to nije ništa više do pokušaj da se prikrije učešće američke ambasade u širokoj zaveri.

Kao i u Ekvadoru, u Boliviji je kao odgovor na podrivačku delatnost CIA i separatista usledio Osnovni zakon. On je stupio na snagu februara 2009. godine. Prvi put u istoriji Bolivija je dobila Ustav, koji je narod odobrio glasanjem i u kome su prvi put domicilni narodi označeni kao pravni subjekt. Odrednice Ustava potvrđuju vodeću ulogu države u ekonomiji, autonomiju na nivou provincija, regiona i indijanskih opština. Osnovni zakon zabranjuje razmeštanje stranih vojnih baza u zemlji te privatizaciju nalazišta nafte i gasa. Opozicija je prihvatila Ustav stisnutih zuba. Prema njenom mišljenju, on ne ujedinjuje Bolivijce, već ih razjedinjava jer „legalizuje podelu građana na prvu i drugu kategoriju”. U građane prve kategorije spadaju Indijanci koji su prvi put u 500-godišnjoj istoriji zemlje dobili jednaka prava sa belim stanovništvom. Konfrontacioni naboj političkih struktura desničara u istočnim departmentima i dalje je prisutan, pa se i u Boliviji mogu očekivati recidivi destabilizacije.

U Venecueli, u državi Sulija je naporima CIA, Vojne obaveštajne službe SAD i Agencije za borbu protiv narkotika stvoren – ako upotrebimo vojnu leksiku – moćni separatistički mostobran. Dugi niz godina državom je rukovodio Manuel Rosales, politički oponent Uga Čavesa. Na predsedničkim izborima 2006. godine on se nadmetao sa bolivarijanskim liderom i izgubio. U redovne posete Rosalesu dolazili su ambasadori SAD Šapiro i Braunfild. Susrete slične vrste Čaves je doživljavao kao provokaciju. Naročito što su Amerikanci u Marakajbu tretirali toliko neprihvatljive teme za Karakas, poput zaključivanja bilateralnih sporazuma između SAD i Sulije iako to ni na koji način nije izlazilo iz okvira kompetencija države. Braunfild je javno isticao, da Suliju tretira kao „nezavisnu republiku” i stimulisao je lokalnu elitu na aktivnu borbu za „pravo autonomije”.

Rosalesova partija „Novo vreme” (Un Nuevo Tiempo) uzdržava se od otvorenih separatističkih izjava iako organizacioni rad obavlja u potaji. Dugo vremena Rosales je kombinovao podrivačku delatnost sa korupcionaškom. Najzad, protiv njega je pokrenuto nekoliko postupaka, čija je ozbiljnost inspirisala gubernatora na begstvo. On je našao političko utočište u Peruu, ali snage koje teže “razvodu” države Sulije sa venecuelanskom državom nastavljaju da rade. Sada se na oštrici separatističke zavere nalazi partija “Rumbo Propio”, koja je nastala uz znanje Rosalesa. Njene filijale stvorene su i u drugim pograničnim državama.

U rukovodstvu partije su Nestor Suares, koji poziva na “potpunu autonomiju Sulije” i “nepriznavanje loših socijalističkih zakona” Čavesove vlade. “Mi bi trebalo da izaberemo našu sopstvenu vladu”, insistira on. Njega sledi još jedan član vođstva “Rumbo Propio” – Hulio Portiljo, bivši Čavesov ambasador u Dominikanskoj republici koji je u danima prevrata u aprilu 2002. godine izjavio da raskida sa “diktaturom”. Loše je sračunao. Čaves se vratio u predsednički dvorac, a Portiljo je morao hitno da se prekrsti u “regionalnog patriotu”. Otuda, po svoj prilici, i njegov separatistički radikalizam i pozivi da se među stanovnicima Sulije sprovede referendum o “nezavisnosti”. Portiljo je takođe bio jedan od inicijatora stvaranja “Demokratskog fronta – Stanovnici Sulije za ustav”. Povod za to bila je eksproprijacija napuštenog zemljišta južno od jezera Marakajbo radi njegove predaje seljačkim kooperativima. “Portiljo je poteze vlade ocenio kao “Otvoreni Čavesov rat protiv privatne svojine” i pozvao na proteste protiv “tiranina”. Finansijsku podršku separatisti Sulije dobijaju ne samo od CIA nego i od lokalnih bankara, pored ostalog, i od “Banco Occidentalde Descuento”.

Situaciju u Suliji produbljuje postojanje stotina hiljada Kolumbijaca. Mnogi od njih su se prebacili u mirniju Venecuelu, spasavajući se od unutrašnjeg rata. Deo tih ljudi uključen je u poluvojne grupe ultradesničarske struje, neprijateljski raspoložene prema bolivarijanskom režimu, pa ih separatisti i stratezi CIA tretiraju kao moguću “udarnu snagu” za ostvarenje “suverenizacije” Sulije.

Prema oceni eksperata, separatistička osovina Guajkila-Santa-Krus-Sulija će se i dalje koristiti za diverzije protiv “populista” i regionalnog integracionog procesa. Separatisti mogu dobrodoći i u slučaju ako Vašington zauzme kurs u pravcu balkanizacije Južne Amerike. Što više bude haosa, utoliko će jednostavnije biti argumentovati potrebu za direktno mešanje u poslove regiona, pa i ono oružano. Južna komanda SAD spremna je da to učini po prvoj naredbi. Odgovarajući “Plan Balboa” razrađen je još pre celu jednu deceniju.