Izvor: BBC

Da li je moć SAD na zalasku – pitanje je koje ovih dana dominira američkom političkom scenom. Rasprave su žestoke i često prljave, što je posledica činjenice da je poljuljano poverenje Amerikanaca u njih same i u sistem. Poverenje koje je nekad bilo nepokolebljivo. BBC-ijev Džastin Veb ovim pitanjem se pozabavio u sledećoj reportaži iz SAD.

Ko sedi za volanom sveta?

Heršijev čokoladni svet nije najveći, ni najpopularniji zabavni park u Americi, ali taj park slavi Ameriku koju svaki Amerikanac može da prepozna – zemlju u kojoj je sve usmereno ka pojedincu, zajednici i pre svega uspehu.

Ispred zabavnog parka, u Pensilvaniji, raspoloženje je mnogo sumornije.

Nisu u pitanju samo ekonomski problemi iz poslednjih nekoliko godina – koreni su čini se mnogo dublji.

“Zastrašujuće je koliko su klinci zaokupljeni tehnologijom, više se uopšte ne igraju napolju, ne druže se, sede pred kompjuterima. Kao da smo izgubili preduzetnički duh”, kaže jedna od sagovornica BBC-ja.

Niko od posetilaca zabavnog parka ne pominje Egipat, ali Amerikanci su svesni da više ne sede za upravljačem svetskog vozila.

Da li su to mesto izgubili zauvek, i ako jesu – zašto se to dogodilo ?

Ričard Has je bivši visoki funkcioner Stejt departmenta, sada najuglednijeg američkog diplomatskog instituta – Saveta za spoljne poslove.

Za njega problem je vrlo jednostavan – zemlja je prezadužena, deficit je neodrživ.

Berze će, predviđa Has, izgubiti poverenje u sposobnost Amerike da otplaćuje dugove, što će dovesti do dramatičnog rasta kamatnih stopa.

“To bi smanjilo raspoloživa sredstva za američku spoljnu politiku, za odbranu i stranu pomoć. Ako SAD ne dovedu svoju kuću u red, 21. vek bi mogao da bude vrlo buran”, kaže Has.

Spoljne i unutrašnje pretnje

Ključ je, izgleda u sređivanju svoje kuće, odnosno politike. Pretnja više ne dolazi spolja, od neprijatelja poput Rusije, Kine ili al Kaide.

Frensis Fukujama, jedan od najpoznatijih američkih filozofa, kaže da su najveći problem neke uvrežene nacionalne navike:

“Amerikanci vole oružje, ne zato što vole da love, nego zato što veruju da tako mogu da pruže otpor tiranskoj vlasti, kao što su se njihovi preci u osamnaestom veku suprotstavili britanskom kralju DŽordžu”.

“Imate ludake koji se naoružavaju zato što veruju da je Obama levičarski socijalista od koga će morati da se brane. Naš trenutni problem je to što je političko nepoverenje u zemlji tako veliko da je širi politički konsenzus praktično nemoguć. Ekonomski i fiskalni problemi se mogu rešiti, ali politički sistem nije dorastao situaciji”, smatra Fukujama.

Americi treba “suštinska obnova”

Amerika je još uvek u stanju da se ujedini – nedavno finale prvenstva u američkom fudbalu, takozvani superbol, gledalo je 111 miliona ljudi, odnosno polovina američkih domaćinstava.

No, da li je političko jedinstvo zaista poželjno.

Harvardski ekonomista Džefri Saks smatra da rešenje nije u stranačkom saglasju. To je, po njemu, problem.

“Obe stranke su za male poreze, obe idu na ruku bogatima i nisu sklone reformskim potezima tako da trenutno u zemlji imamo dve stranke desnog centra. Dok javno mnjenje snažno podržava ukidanje poreskih olakšica za bogate, najuticajniji demokratski političari su protiv toga, jer – ko će im plaćati izbornu kampanju 2012. godine”.

“Američkom politikom više nego ikada upravlja novac”, zaključuje Saks. Sve to, kažu neki američki intelektualci, zvuči isuviše pesimistički.

Zanemaruje se potisnuta energija nacije, smatra An Mari Sloter, do nedavno šef odseka za planiranje Stejt departmenta, a sada profesor na univerzitetu Prinstaun.

“Najbolji studenti sa odličnih univerziteta širom sveta dolaze kod nas da bi naučili da je put do najviše ocene da se usprotivite profesoru, a ne da ponavljate njegove reči. Takav stav potreban je da bi se nešto u društvu menjalo. Kulturni obrazac koje nalaže da se stavovi vlasti uvek dovode u pitanje dobro je došao u svetu u kome su znanje, ideje i inovacije glavna moneta. Amerika tu sposobnost nije izgubila, ali joj je potrebna suštinska obnova”.

G. Herši, vlasnik najčuvenije američke fabrike čokolade, bi na sve ovo verovatno odmahnuo rukom – rasprave o američkoj propasti stare su koliko i Amerika.

Možda će i ova da se završi na sličan način – nekim novim, neočekivanim uspehom.