11.05.2014.Izvor: Književnost, Beograd, Godina LXIX, Broj 1/2014.
Kada sam pre nekoliko godina milošću darovite slikarke i spisateljice Ljubice Jentl Tinske dobio izredno privilegovanu priliku da za njen prevod glasovite knjige Alfreda Hatona Staro mačevanje, u svojstvu recenzenta, napišem nekoliko inicijativnih rečenica, taj tekst pod preciznim nazivom „Umetnost mačevanja kao goreografija duše“ završio sam vrednosnim sudom, u kojem je sjaktalo nešto od udaljene metafizičke svetlosti, da je ona knjigu prevela s takvim stvaralačkim marom i poletom da bi na nju i njen božanski dar najponosniji bio njen deda, Aleksandar Saša Petrović, naš najveći prevodilac s anglosaksonskog jezičkog područja, književnik bez čijeg bi raskošnog prevodilačkog dela ova duhovno oplićala i oprostačena sredina bila pusto kulturno ostrvo. Nisam ni slutio da će mi se, samo sedam godina docnije, ukazati retka čast da za knjigu prevoda tog istog, nedovoljno ispoštovanog a previše „zloupotrebljavanog” i skrajnutog Aleksanda Saše Petrovića Šekspirovo pozorište, napišem uvodne, nepretenciozne, ali istinite i otrežnjujuće reči o značaju ovog najznatnijeg srpskog prevodioca, vrsnog pisca i duhovnog posvećenika.
Zadatak je koliko lak i jednostavan, toliko i olovno težak i delikatan: lak, jer je njegov razuđeni opus toliko kvantitativno obiman i kvalitativno istančan, da se svaki komentar čini izlišnim i necelishodnim; težak, budući da svaka procena dosega njegove ovdašnje kulturne misije podrazumeva temeljno poznavanje onih umetničkih tvorevina koje je on svojim alhemičarskim umećem privodio u srpsko jezičko i umetničko ozračje.
Njegova kći Jelena Tinska donela je pravednu i razboritu odluku da ovoj knjizi prevoda svog oca da naslov Šekspirovo pozorište, svesna, najverovatnije, da će njen naum izazvati nedoumice kod dobronamernih, a jarost i nerazumevanje kod većine zluradih ignoranata. Doista, na prvi pogled može se učiniti da je reč o teorijskoj knjizi koja kani pružiti hermeneutičke sudove o „pozorištu“ koje izranja iz poetskog pletiva jednog od najznačajnijih dramskih pisaca u istoriji književnosti. Premda knjiga sadrži samo Šekspirove drame, ali one koje je preveo Aleksandar Saša Petrović, belodano je jasno da je ona tim nazivom htela da sugeriše onu sliku pozorišta koju uprizoruju upravo prepevi jednog prevodioca – njenog oca, i ta odluka je nedovodljiva u pitanje, utoliko pre što svaki dolični prevod ovih velikih drama pretpostavlja i svojevrsnu, originalnu „filozofiju teatra“.
Stav da je Aleksandar Saša Petrović pripadao „kreativnim“ prevodiocima prihvatljiv je samo ukoliko se pod tim nazivom razumeva čitav jedan složen konglomerat lingvističkog znanja, istoriografske upućenosti i histrionske darovitosti, koji, u sadejstvu sa uvidom u totalitet pozorišta kao „druge realnosti“, nudi jedno, sasvim specifično viđenje Šekspirove umetnosti. Malo je potkrepe u Petrovićevim prepevima koji bi osnažili tezu da je on „kreativan“ u smislu prevelike slobode koju je sebi u tako osetljivom stvaralačkom činu davao, a koja je podrazumevala, ma i hipotetički, mogućnost njegovog „učitavanja“ ili „dopisivanja“ nečeg čega, kontekstualno posmatrano, u Šekspirovom delu nije bilo. Naprotiv, Aleksandar Saša Petrović odveć je poštovao i slovo, i duh drama velikog pesnika, da bi sebi dopustio bilo kakvu mogućnost proizvoljnosti: bio je nadnaravno prevodilački precizan, pri čemu on to nije bio na neki puko „skolastički“, već „stvaralački“ determinisan način, koji je sinkretički objedinjavao umetnički dar, s jedne strane, i polihistorsko poznavanje, s druge strane.
Aleksandar Saša Petrović bio je antipod onim prevodiocima čiji su prevodi predstavljali toliko „kreativne“ akte da su originalne tekstove, zapravo, krivotvorili (u tom smislu valja se podsetiti ciničnih Kunderinih komentara onih prevoda Kafkinih romana i pripovetki na francuski jezik, u kojima se zakonomerno gubila ona osobena „leksička sipmlifikovanost“ pisca Procesa i zadobijala „nepostojeća banalnost“!!!)!
Životna želja Aleksandra Saše Petrovića bila je da prevede sve Šekspirove drame, ali, bez obzira što su mu neke izmakle, i ove koje su objedinjene knjigom Šekspirovo pozorište dovoljne su da baštinicima njegove „totalne“ filozofije prevođenja budu uzor. Posredno, ova knjiga je i omaž njemu i prevodilačkoj stvaralačkoj profesiji, često poniženoj i degradiranoj, omaž utoliko značajniji što dolazi naporedo sa otrežnjujućim saznanjem da bez njih današnji svet, sa svim svojim svetlim i tamnim svojstvima, ne bi mogao biti globalan, a još manje duhovno, misaono i stvaralački, dakle umetnički – međuzavisan, pluralan, trpeljiv i radoznao.
Aleksandar Saša Petrović se, i ovom knjigom, podiže na kotu sa koje se na egzistenciju, na umetnost, na ljubav, i na smrt – te večne, opsesivne Šekspirove teme – gleda sub specie eternitatis.
I tako se krug zatvara: Aleksandar Saša Petrović se obesmrtio, posmatra nas sa gospodstvene udaljenosti, spokojan jer mu se njegov otac, ugledni lingvista i anglista Vojislav Petrović, iz neke duboke senke smeši, starinski blagodaran i smeran.
Neće se jarosno namrgoditi ni kada sazna da se već uveliko utanačena ideja o štampanju knjige njegovih jedinstvenih prevodnih dela Šekspirovih drama, blagodareći našem opštem, kolektivnomentalitetskom aljkavluku, nemaru i kulturološkom samozaboravu, izjalovila, da čeka neka blagorodnija i milostivija vremena, i da je od sintetizovanog opusa ostala tek samo ova skromna predgovaračka reč njegovog istinskog poštovaoca, koji utehu ipak nalazi u tome što se Aleksandar Saša Petrović krupnim korakom vraća u „Književnost”, u časopis čijim je porođajnim mukama babičio, i koji je svojim umnim i otrežnjujućim esejima utro put njegovom nemerljivom ugledu u srpskoj kulturi.
(Ovaj tekst je koliko omaž Aleksadru Saši Petroviću, toliko i pesniku i
izdavaču Ivanu Danikovu, koji je iznenada preminuo prošle godine, u
jeku priprema za štampanje Šekspirovih drama, u prevodu Saše Petrovića.)
