Izvor: Fakti

Smog iz kineskih fabrika prešao je Istočno kinesko more i došao do obala Koreje i Japana, a sada se širi prema Americi. U tom zagađenom vazduhu ima, na primer, crnog ugljenika (čađi), koji izaziva rak, kardiovaskularne bolesti, plućni emfizem. Pošto su ovi izduvni gasovi iz kineskih fabrika nastali tako što su zapadni preduzetnici svoj biznis preneli u Kinu, Peking zahteva od SAD da snose troškove čišćenja.

Amerikanci su se neočekivano suočili, uprkos svojim ubeđenjima, sa tzv. slobodnom trgovinom – koja uopšte nije varijanta bez gubitaka. Za sve je potrebno platiti. Podsetiću: svi veliki narodi koji su postali lideri na tržištu zaštitom sopstvene proizvodnje (na primer, Velika Britanija početkom XIX veka) počeli su naglo da smanjuju obim proizvodnje čim su ušli u zonu slobodne trgovine. U kratkom vremenskom periodu od 1870. do 1914. godine, Amerika i Nemačka su povećale svoj trgovinski promet i po tempu proizvodnje pretekle Albion.

Počev od 2000. godine, Kina, koja veštački drži svoju valutu jeftinom, pretekla je Italiju, Englesku, Francusku, Nemačku i Japan i postala druga po veličini ekonomija na svetu. Uskoro će Kina izbiti na prvo mesto i po obimu proizvodnje.

Došlo je vreme da se porazgovara o profitima i zaradama. Nema sumnje da je slobodna trgovina poklon za 10 odsto američkih građana – velikih biznismena. Pošto su američki proizvođači zatvorili desetine svojih fabrika u SAD da bi ih otvorili u Aziji, njihovi finansijski rashodi su se znatno smanjili. Azijski radnici su dobili povlastice na račun američkih. Pitanja kao što su zdravlje, bezbednost i ekologija biznismene uopšte ne interesuju.

Američke transnacionalne kompanije ostvarile su ogromne profite posle prebacivanja poslova u inostranstvo i naglo smanjile troškove proizvodnje. One su povećale dividende akcionarima i lobistima u Vašingtonu koji danonoćno rade za njih. Tako se način života naših korporativnih elita izmenio za veoma kratko vreme.

Očevi tih ljudi su tokom Drugog svetskog rata radili u zadimljenim fabrikama punim čađi, a sada njihovi potomci, gospodari Vaseljene, lete reaktivnim avionima Gulfstream u Davos i Dubai da bi ručali sa evropskom aristokratijom, saudijskim prinčevima i kineskim milijarderima.

Slobodna trgovina im je omogućila da pobede. A ko su gubitnici? Ko je ostao u minusu? To su prosečni Amerikanci. Prosečna američka porodica je u poslednjih 40 godina zaboravila šta je to povećanje plate. Šta to govori? SAD su izgubile trećinu radnih mesta, zemlja ima trgovinski deficit od 10 milijardi dolara, a novinari koji pišu da je američki uvoz porastao u ovom ili onom mesecu ili godini iz njima znanih razloga gotovo nikad ne pominju godišnji trgovinski deficit.

Još jedan problem se krije u tome što, kad neka kompanija zatvori fabriku u provinciji, taj grad postepeno izumire. I čitav mali biznis: barovi, restorančići, prehrambene trgovine, apoteke – sve što živi od te fabrike, takođe umire. Po celoj Americi se mogu na ulazima u gradove postaviti nadgrobne ploče: „Nastradao od slobodne trgovine”.

A gde je liberalni moral koji je garantovao da će obezbediti američkim radnicima minimalne zarade i stvoriti komforne radne uslove? Nema ga. Fritrejderi su ubeđeni da je slobodna trgovina morala da bude uvedena. Kako je govorio doktor Panglos u jednom Volterovom romanu: „Sve što se radi, sve se radi da bude bolje u ovom najboljem svetu”.

Da, naravno.

Autor je politički komentator, bio je visoki savetnik tri američka predsednika (Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Ronalda Regana) i kandidat za predsednika SAD