Izvor: Geopolitika

Jedan od vodećih američkih intelektualaca konzervativne orijentacije, dugogodišnji urednik mesečnog časopisa Hronike (Chronicles) i autor brojnih knjiga i eseja koji se bave ključnim kulturnim, moralnim i političkim pitanjima zapadne civilizacije dr Tomas Fleming ljubazno se odazvao molbi naše redakcije da odgovori na niz pitanja o mestu i ulozi SAD u savremenom svetu. Prvo i verovatno ključno pitanje jeste šta se to desilo sa Amerikom, svojevremenom uzdanicom protivnika tiranije, koja je i sama prerasla u silu totalitarnog tipa, opasnu i za sebe i za druge. Tomas Fleming je prava ličnost da odgonetne kako i zašto je došlo do ove zlokobne transformacije.

Posmatrači u Americi i van nje uočavaju opadanje SAD ne samo kao svetske sile nego i kao modela za druge zemlje. U sećanju još živih ljudi je ona Amerika čiji su žitelji bili vredni ljudi oslonjeni na sebe same, koji su čvrsto verovali u Povelju sloboda američkog Ustava. Tokom godina koje su za nama, međutim, sve je više Amerikanaca postalo zavisno o federalnoj vladi za svoj opstanak, bilo da su primaoci državne pomoći ili zaposleni u državnoj administraciji i budžetskim ustanovama. Većina njih je izgleda podlegla moralističkom obliku kontrole misli, poznatom pod terminom „politička korektnost“.

Doktore Fleming, da li se slažete sa ovom našom dijagnozom? Da li smatrate da je reč samo o kratkoročnom fenomenu ili se suočavamo sa dugoročnom pojavom koja ima zloslutne implikacije za budućnost Amerike?

— Bez okolišanja, moj odgovor je kratak i jasan: da, promene koje opisujete su veoma stvarne. Narastajući slugeranjski duh američkog čoveka i slabljenje njegovog karaktera verovatno će dovesti i do nepovratnog opadanja moći i uticaja SAD. Američka moć se u ovom trenutku prvenstveno oslanja na superiornost američkog oružja – uključujući, da ne zaboravimo, najstrašnija oružja masovnog uništenja koja su poznata čovečanstvu – i na još uvek neiscrpljena prirodna bogatstva poput nafte i gasa. Do izvesne mere SAD takođe žive od svoje reputacije, poput ukusa dobre večere na nepcima nakon što je sva hrana pojedena.

Da budemo objektivni, treba naglasiti da su američki radnici – oni koji zaista rade, a ne oni koji zavise od poreskih obveznika – među najproduktivnijim na svetu. Sa druge strane, imamo jasne pokazatelje da je američko obrazovanje, na svim nivoima osim visoke obuke u disciplinama nauke i tehnologije, stravično zaostalo za drugim zemljama razvijenog sveta. Na testovima matematike i pismenosti, da navedemo samo jedan primer, američki đaci su pri dnu – ali su na samom vrhu u proceni sopstvenih sposobnosti i znanja. Naša deca ne uče bogzna šta, ali su time savršeno zadovoljna. Čak i na tehničkim fakultetima polovina studenata je rođena u inostranstvu. Kada neko pita zašto je tako, odgovor je kratak i jasan: Amerikanci naprosto ne uče dovoljno matematike.

Ove činjenice – koje nisu sporne – treba dodati niskoj stopi priraštaja rođenih Amerikanaca, pogotovu pripadnika produktivnih slojeva društva. Kada to učinite, postaje vam jasno da će budućnost Amerike biti obeležena borbom između opadajućeg broja relativno dobrostojećih, na sopstvene snage oslonjenih poreskih obveznika i rastućeg lumpenproleterijata zavisnika od državne pomoći, koji nisu sposobni za samostalni opstanak.

Neki američki politički lideri nesumnjivo još uvek veruju da SAD mogu da nastave sa blefiranjem na svetskoj sceni, zveckajući oružjem, šaljući bespilotne letilice da ubijaju svadbare u Jemenu, gomilajući arsenale najsavremenijeg oružja. Ne bi bilo na odmet da se prisete vere koju je sovjetsko rukovodstvo imalo u svoju ogromnu armiju, tenkove i interkontinentalne rakete. Ta je iluzija zbrisana u Avganistanu, baš kao što je na istom mestu uzdrmana i američka reputacija nepobedivosti. Najsnažnija odbrana jedne nacije nije u ofanzivnom ili defanzivnom naoružanju, nego u moralu i karakteru njenog naroda. Setimo se šta su stari Spartanci odgovorili na upozorenja da nemaju odbrambena utvrđenja: „Naši ljudi su naši zidovi!“

Jedan omekšali i beskičmeni narod ne može i nikad nije bio sposoban da očuva imperiju.

Za razliku od Francuza i Britanaca, ili starih Atinjana i Rimljana, Amerikanci sve do danas nisu spremni da priznaju da su u stvari imperijalna nacija. Svaki osvajački ili pljačkaški rat stoga mora da se prikaže ili kao odbrana demokratije ili kao krstaški pohod za odbranu ljudskih prava. Hilari Klinton, koja je, po svemu sudeći, bila najnekompetentniji šef diplomatije u američkoj istoriji, otišla je tako daleko da opisuje američku podršku katastrofalnim zbivanjima poznatim pod imenom „arapskog proleća“ kao kampanju za oslobođenje žena od ugnjetavanja – čak i nakon što je svima postalo jasno da ishod revolucija u Tunisu, Egiptu i Libiji vodi ka dolasku na vlast radikalnih islamista, čiji je jedan od ciljeva potčinjavanje žena.

Ako i prihvatimo da je američka spoljna politika proteklih decenija bila katastrofalna i da je ekonomija na putu propadanja, nije li ipak Amerika nešto više od bogatstva i moći? Ona je ogromna kontinentalna imperija od preko 300 miliona ljudi koji žive u istorijski raznorodnim regijama i državama. Da li još ima vibrantne lokalne kulture, na primer u Novoj Engleskoj ili na Jugu?

— Bojim se da nije mnogo toga ostalo. Rast moći centralnih državnih institucija – a naročito federalne izvršne i sudske vlasti – srozao je nekad suverene države na nivo administrativnih jedinica koje su zakonski obavezne da igraju onako kako sviraju gazde u Vašingtonu. Dve glavne partije samo teže da zadovolje interese onih koji su ih doveli na vlast, što znači da je ogromna većina američkih poreskih platiša praktično ostala bez građanskih prava. Moć je nominalno prešla u ruke lumpenproleterijata zavisnog od državne pomoći, ali su sve bitne poluge u suštini u rukama političara i birokrata koji – u sprezi sa krupnim biznisom – monopolišu stvarnu vlast. Čak i bogati su nemoćni. Poznajem bankara koji je lično „težak“ preko 100 miliona dolara, a koji mi se vajkao da „mali ljudi“ kao on ne mogu da stvarno utiču na političare, pa čak ni da izbegnu kaznu za nepropisno parkiranje.

Pominjete kulturnu raznolikost američkih regija. Mnogo putujem širom SAD i mogu da vam kažem da, premda ima znatnih razlika između Srednjeg zapada i Juga, ili između Masačusetsa i Teksasa: masovna kultura je na putu da degradira sve te raznolikosti na nivou najnižeg zajedničkog imenitelja. Pre pedeset godina, primera radi, još je postojala velika razlika između kantri i vestern muzike, popularne na Jugu i Srednjem zapadu, i pop muzike severnih država. Razlike su išle dalje od forme i stila. Kantri muzika je verno oslikavala život farmera, bila je prožeta hrišćanskim duhom i imala je moralno utemeljenje, premda se često bavila temama poput bračne nevernosti. Danas su te razlike nestale i nije slučajno da je ljigava pop zvezda Majli Sajrus ćerka popularnog kantri pevača Bili Rej Sajrusa. Otac i ćerka promovišu neveselu i odvratnu pornografiju, koju jedno iole zdravo društvo ne bi tolerisalo.

Preuzimanje kulture Juga i Zapada propraćeno je procesom komercijalizacije koji svu moć stavlja u ruke Holivuda, Njujorka i masovnih medija. Paralelni proces se odvija i na planu visoke kulture, gde je tzv. intelektualna elita sa nekoliko desetina vodećih univerziteta dekretom odlučila da samo zagriženi fanatici još mogu biti hrišćani ili konzervativci. Samo se marksistički, feministički, enviromentalistički i slični argumenti smatraju legitimnim. Estetski klišei avangarde 1920-tih i 1930-tih godina postali su norma. Nju mogu da krše samo oni koji proizvode „umetnost“ koja je još ružnija, besmislenija, nasilnija i blasfemnija od svega što je ranije bivalo tolerisano. Mentalno poremećeni „umetnici“ dobijaju državne subvencije da na sceni izvode skarednosti. Pisanje stihova i slikanje prirode sasvim su nestali.

Iz vaših reči stiče se utisak da je američki narod žrtva elitne klase koja kontroliše ne samo masovnu kulturu, nego i visoku kulturu, univerzitete i umetnost. Šta je onda rešenje? Da li je moguća nekakva populistička pobuna protiv dobitničke strane u onome šta vi Amerikanci nazivate „kulturnim ratom“, u kome su otpor pokušali da pruže Džordž Valas, Pat Bjukenan i Ros Pero?

— Ne, bojim se da je prekasno. Bilo je prekasno još onda kada je Pat Bjukenan razvio barjak pobune. Američki karakter je korumpiran do te mere da roditelji bez mnogo roptanja prihvataju izjave svojih mladih potomaka da žele da promene pol ili kada mali Džoni obuče haljinicu i zahteva „pravo“ da koristi ženski toalet u školi, a drugi roditelji ne pohrle da svoju decu ispišu iz škole koja tako nešto uopšte razmatra kao mogućnost. Nažalost, živa je istina da zakonodavci u Kaliforniji razmatraju predlog da „trans-seksualna“ deca koriste toalete suprotnog pola.

Došlo je do potpunog kolapsa ne samo moralnog poretka, nego zdravog razuma i elementarne pristojnosti. Nemoguće je otići u bioskop, teško je izaći u restoran, a da se ne suočite sa bezobrazlukom i nevaspitanjem koji su nezamislivi u jednoj civilizovanoj zemlji. U nekim gradovima, poput Čikaga, tinejdžeri iz redova manjina se mobilnim telefonima dogovaraju da iznenada u čoporu terorišu mušterije u popularnim šoping centrima ili u boljim četvrtima. Svako oseća pravo da sam sebi bude zakon, a svi standardi javnog ponašanja su se urušili. Jedan slobodan i odgovoran narod ne bi se krotko prepustio gadostima koje većina Amerikanaca trpi bez roptanja. Mediji i intelektualna elita su, naravno, promovisali i podsticali kolaps svih standarda, ali jedan značajan procenat Amerikanaca to ćutke podnosi. Ta čuvena „tiha većina“ se šapatom vajka, ali se ne batrga.

Ako, po vama, akademske i medijske elite ne snose primarnu odgovornost za takvo stanje, kako objašnjavate kolaps pristojnosti?

— Brojni su faktori tu na delu, a jedan od važnijih je američka pokretljivost. Amerikanci se stalno sele. Oni odrastu u jednom ili dva mesta i onda nekoliko puta tokom života menjaju mesto boravka. Mislim da je prosečan boravak na jednoj lokaciji oko sedam godina, što znači da imamo tranzitne zajednice bez korena, ljude koji su često trajno razdvojeni od porodice i prijatelja. Takva mobilnost podstiče neodgovornost. Pretpostavimo da oženjen čovek sa malom decom proneveri pare svog poslodavca i troši ih na žene i droge. U jednom stabilnom društvu, on bi bio trajno žigosan. U Americi on dobije uslovnu kaznu i preseli se u Kaliforniju gde može da započne život iznova. Kada je Skot Ficdžerald rekao da u američkom životu nema drugog čina, on nije bio u pravu čak ni onda, a kamoli sada. Serijska monogamija navodi ljude da vode četiri ili pet života, bez obzira na štetu koju nanose deci koju su doneli na ovaj svet. Ništa nije manje ozbiljna činjenica da Amerikanci koji tako jezde kroz život nisu više sposobni da stvaraju prijateljstva i da zasnuju stabilan dom. Sa svojim toliko isticanim individualizmom i hedonizmom, postali su večiti adolescenti nesposobni da vode život odraslih. Čak se i naši politički lideri ponašaju kao razmažena deca. Potpredsednik Džozef Bajden stalno daje neprimerene i nesuvisle izjave, a sam predsednik Obama nije odoleo iskušenju da sebe samoga slika mobilnim telefonom na pogrebu Nelsona Mandele. „Lider slobodnog sveta“ doleteo je čak u Južnu Afriku da pravi budalu od sebe zbog jedne plavuše iz Danske.

Da li je ovo zaista novi fenomen?

Otvoreno govoreći, Amerikanci su odavno poznati kao individualisti i lutalice. Vaš narod je nastao tako što su na svaki rizik spremni, samopouzdani ljudi digli sidro iz Starog sveta i došli u novi da uživaju slobodu vere i da budu oslobođeni stega tradicije dekadentne Evrope. Jednu generaciju za drugom, krčili su divljinu prodirući ka zapadu. Jedan autentični američki junak Danijel Bun rekao je da, kada ugleda dim iz komšijske kolibe, zna da je došao trenutak da se ide dalje…

— Kao i svi veliki narodi, Amerikanci veruju u mitove koje su izmislili o sebi samima. Nema dokaza da je u kolonijalno vreme većina Amerikanaca došla u Novi svet zbog verskih ili političkih razloga. Ako su neki puritanci došli u Novu Englesku jer su se suprotstavljali anglikanskoj crkvi i britanskoj kruni, sa druge strane, u Virdžiniju i Karolinu su stizali lojalni anglikanski rojalisti.

Detaljniji uvid u proces rane kolonizacije Amerike ne potvrđuje tezu o beskorenim migrantima. Gradove duž atlantske obale i kasnije na Srednjem zapadu naseljavale su grupe porodica, ponekad i čitava sela koja su se kolektivno selila iz Starog sveta u Novi. U okolini Rokforda u Ilinoju, gde ja živim, imate mesta poput Argajla i Kaledonije, koje su osnovali Škotlanđani koji su pristizali iz starog kraja u grupama. Prvo bi stigli jedan ili dvojica da izvide teren, a onda bi javili rodbini i prijateljima da im se pridruže. Za razliku od mitskog Danijela Buna, oni su bili čvrsto vezani rodbinskim vezama, kao uostalom i stvarni Danijel Bun koji je bio lider naseobine koju je osnovao sa familijom i starim prijateljima.

Savršeno je tačno da se ti ljudi nisu oslanjali na državu, ali nisu bili tako ludi da se sami suoče sa divljinom. Iz navike i potrebe, oni su se oslanjali na rodbinu i komšije. Jedan važan detalj koji Aleksis de Tokvil navodi u svojoj Demokratiji u Americi jeste kooperativni duh, spremnost na složne napore Amerikanaca koje je susretao tokom svog putovanja početkom 19. veka. On je primetio da u slučaju potrebe ili nevolje Amerikanci ne čekaju na državnu vlast da im rešava probleme, već se udružuju da sagrade ambare, zaštite naseobine, skupe žetvu, ili dele pravdu linčom.

Mit o američkom individualizmu zamaglio je stvarnost važnih epizoda iz američke prošlosti. U udžbenicima istorije početak revolucionarnog rata protiv britanske vlasti prikazuje se kao spontani ustanak u Masačusetsu, gde farmeri počinju da napadaju britanske vojnike. Međutim, kao što je istoričar Dejvid Haket Fišer dokazao, ceo poduhvat je bio pripreman godinama unapred. Dakle, nije nekakav „samodovoljni individualizam“ učinio Ameriku velikom, već lojalnost konkretnoj lokalnoj zajednici i državi, rešenost da se pruži otpor jačanju centralne vlasti ako se meša u poslove lokalnih zajednica i ograničava njihova prava. Tu je značaj desetog amandmana američkog Ustava, kojim sve nadležnosti i sva prava koja nisu izričito navedena kao prerogativ centra bivaju prepuštena državama i samom narodu. Bez toga, američki Ustav verovatno ne bi bio ratifikovan i svakako ne bi bio tako trajan. Savremeni istoričari leve orijentacije ovo ne priznaju, ali je već u prvom sazivu Kongresa po usvajanju Ustava Džejms Medison rekao da Vlada SAD ne bi mogla da opstane bez Povelje sloboda.

Ovo je neminovno zaobilazan način da se odgovori na pitanje „kako je Amerika počela da propada“. Odgovor je sledeći: trulež nije prvenstveno rezultat suzbijanja ličnih prava i sloboda, već je plod neprekidnog sužavanja prava i sloboda zajednica, gradova i država od strane federalne vlade, još od pobede Severa u građanskom ratu 1865.