Izvor: Novosti

Na više od 1.000 stranica, profesor Željko Simić je u trima knjigama “Manifest Žižek”, “Uliks i post-postmoderna” i “Matija – rovačka ontologija i post-postmodernizam”, kompetentno i sveobuhvatno analizirao duhovnu situaciju našeg vremena.

U ovim delima ovenčanim prvom “Prosvetinom” nagradom iz oblasti teorije književnosti, estetike i filozofije, Simić pokušava da dokaže kraj postmoderne i nastanak nove epohe u kojoj savremeni čovek već uveliko živi.

– Izbori, postupci, navike, obrasci komunikacije, motivi, nametnuta hijerarhija vrednosti, odnos subjekta prema egzistenciji toliko su promenjeni, da je očigledno da smo ukoračili u novu epohu koja se bitno razlikuje od svojstava koje je teorija postmodernizma odredila kao prevladavajuće – kaže Simić za “Novosti”.

* Otkuda su se, u toj obimnoj trilogiji, Žižek i Bećković našli zajedno?

– Osim što su savremenici, nemaju ništa zajedničko. Žižek je razmatran kao paradigma post-postmoderne, dok u Bećkovićevoj “ranoj” poetskoj avanturi otkrivam proročanske prodore u ovu eru u kojoj je čovek izgubio gotovo sva svojstva subjekta koji misli kritički, a živi smisleno i samosvojno.

* Šta zamerate Žižeku?

– Ništa. On me zanima isključivo kao fenomen u čijem se delovanju i mišljenju mogu uočiti upravo ona obeležja koja su, združena, obezbedila nastanak nove epohe.

* Zašto ste posegli za Džojsovim “Uliksom” da biste odredili novo doba?

– Podražavajući sadržaj “Uliksa”, pokušao sam da, bez ikakve ideološke pristrasnosti, dokažem da duhovna evolucija Čoveka nije pratila i njegov naučni razvoj, tako da se tehnologija odvojila od svog tvorca veštački, kao štaka od bogalja. Izneo sam obilje različitih argumenata kojima sam pokušao da poduprem stav da čitava ljudska civilizacija liči na put pređen od mitskog Odiseja, do dablinskog Uliksa, od herojstva do banalnosti, od žrtve za odbranu univerzalnih vrednosti do iluzije čoveka da umesto bogova sada vlada On, svemoćno biće dovedeno do ivice nemoći.

* U čemu vidite najveću opasnost sadašnjeg trenutka?

– Čitava post-postmodernistička realnost premrežena je manifestacijama koje konzumiramo, a prema kojima nemamo nikakav kritički odnos: rijaliti programi, invazija reklama, stvarni ili izmišljeni spektakli, proizvodnja straha i ludila uzeli su takvog maha da je teško ne složiti se sa paradoksalnim uviđanjem, do kojeg sam došao ironičnim izokretanjem naslova glasovitog Muzilovog romana “Čovek bez svojstava” – čini mi se da smo danas preplavljeni svojstvima, ali da se od njih nigde ne vidi Čovek!

* Da li negde vidite put izbavljenja?

– Sledeće godine navršava se 170 godina od Ničeovog rođenja. U knjizi koja nosi naziv “Putevi od Ničea”, a koja predstavlja i omaž nedovoljno shvaćenom misliocu i velikoj nemačkoj kulturi, spas čoveka i čitave judeo-hrišćanske civilizacije iz mehaničke otuđenosti vidim isključivo u preostaloj moći transcendencije, a u osećanju krivice naslućujem mogućnost za buđenje njegove samosvesti.

* OSLANjATE se i na filmsko stvaralaštvo, pominjete i Kusturicu.

– Koristeći iskustvo filmskih stvaralaca, od Kjubrika, Bele Tara, Antonionija, Anga Lija i Mihalkova, do nezaobilaznog Emira Kusturice, u knjizi iznosim realnu slutnju da se čovek uveliko otisnuo na neljudski put, da mu je život izmakao i pobegao, i da je nada u njegov povratak u prirodno zavičajno ležište sve manja.