Izvor: Fakti, Mihail Hazin

Događaji u Kini ne mogu ostati nezapaženi: ipak se radi o najvećoj ekonomiji sveta (zvanične cifre MMF ne uzimamo ozbiljno). Međutim, u poslednje vreme u toj zemlji očigledno su označene ekonomske teškoće koje su se, naravno, odrazile na politiku državnog rukovodstva. Uopšte, situacija sa ekonomskim problemima u zemljama sa „demokratskim“ režimima (tipa SAD ili Francuske) i u zemljama koje su same „demokratske“ (u demokratske se ne ubraja, na primer, Kina) donekle izgleda fantastično. Radi se o tome da u „demokratskim“ zemljama (podsećam, to je endonim) vlasti gotovo demonstrativno ignorišu zahteve stanovništva da se nešto promeni u ekonomskom modelu ili samo pokušavaju da mu „utuve“ misao o tome da je kriza već prošla. U Kini je sve suprotno – vlasti energično razmatraju nastale probleme i pokušavaju da nekako promene situaciju.

Kako piše kineska štampa, jedan od članova Stalne komisije politbiroa KPK J. Čenšen, obećao je ovih dana ekonomske i društvene reforme „bez presedana“, koje će biti objavljene tokom novembarskog plenuma Komunističke partije Kine. On je izjavio da će tokom sastanka iza zatvorenih vrata biti „razmotren kompleks dubokih i sveobuhvatnih reformi. Ovoga puta reforme će biti široke, korenite i bez presedana“.

„One će neizbežno dovesti do transformacija u ekonomiji, društvu i drugim oblastima“, smatra jedan od novih kineskih lidera. Komentari J. Čenšena u vezi sa novembarskim plenumom bili su među prvim izjavama članova najvišeg rukovodstva Kine povodom predstojećih događaja. Pritom, komentatori pretpostavljaju da će kineski lider Si Đinping na plenumu ubrzati važne ekonomske reforme.

Preciznije, ubrzaće ona grupa koja je došla na vlast prema zaključcima XVIII kongresa KPK i koja shvata da je došlo (neću da kažem – davno prošlo) vreme za ozbiljne reforme. A čini se da je došlo i vreme da se govori o tome kakve su reforme potrebne Kini.

OZBILJNA GREŠKA

Od početka ekonomskih reformi početkom 70-tih situacija u Kini se principijelno razlikovala od situacije u SSSR krajem 20-tih godina. SSSR je tada bio primoran da razvija svoju ekonomiju orijentišući se na unutrašnje tržište (budući da nije imao pristup spoljnom), što je pored ostalog i izazvalo potrebu za kolektivizacijom, odnosno za stvaranjem unutrašnjeg tržišta za produkciju mašinogradnje (traktora).

A Kina, koju su SAD aktivno podsticale protiv SSSR, u periodu kada se svima činio skoro neizbežnim poraz SAD u hladnom ratu, praktično je dobila slobodan pristup na spoljna (čitaj američka) tržišta i tako dobila mogućnost da ta tržišta iskoristi za multiplikaciju i razvoj svoje ekonomije.

Zatim je, sudeći po svemu, napravljena ozbiljna greška kada su unutrašnja tržišta bila odgurnuta, a spoljnim posvećena posebna pažnja. Posledica je to što je ekonomija Kine danas složena asocijacija dva apsolutno različita sektora, čija je međusobna saradnja ozbiljno opterećena.

Prvi sektor je orijentisan na spoljno tržište. U njemu su dosta visoke zarade (oko 1.000 dolara mesečno), prilično dobra stopa dobiti (mada je počela da opada, dok se istovremeno razvija ulazak Kine u svetski sistem podele rada i pojavljuje unutrašnja sfera usluga) i uopšte zapadni standardi potrošnje. Taj deo ekonomije, računajući sfere usluga koje za nju rade, čini oko 300-350 miliona ljudi.

Drugi deo ekonomije je slaba unutrašnja ekonomija, koja se razvija na račun države i u principu ne može da troši produkciju prvog dela pošto je veoma skupa. Prozapadna vlada Kine prethodne generacije (Hu Đintao) pokušala je da stimuliše unutrašnju potražnju na račun čiste emisije, što je samo raspirivalo ozbiljne finansijske mehure. Da bi se „unutrašnja“ ekonomija Kine dovela do aktivnog razvoja potrebne su decenije i ogromni resursi, pri čemu u početku ona, ipak, neće moći da troši produkciju „izvoznog“ sektora.

Generalno, u ekonomiji Kine prisutni su strukturni problemi koji su u izvesnom smislu odraz sličnih problema SAD. Čim su počeli problemi sa tražnjom u SAD, počeli su i problemi i sa izvoznim sektorom kineske ekonomije i zbog toga što pada konkurentnost kineskih roba na svetskim tržištima i zbog toga što pada spoljna potražnja.

SOCIJALNI PROBLEMI

A na unutrašnjem tržištu, ponavljam još jednom, taj sektor ne može da prodaje svoju robu jer je suviše velika razlika u cenama i prihodima. Uz to resurs za stimulisanje unutrašnje potražnje već je iscrpljen u vreme prethodnog rukovodstva zemlje.

Teško je proceniti koliko moraju da se spuste cene proizvoda eksportnog sektora kineske ekonomije, budući da o tom pitanju ne postoje precizni statistički podaci. Po veoma uopštenim procenama – oko pet puta. Ipak, kao prvo, to nije tako jednostavno, pošto je nivo lokalizacije kineskih roba daleko od 100 odsto, dakle ne određuje se cena samo unutrašnjim faktorima.

Drugo, znatan deo cene koštanja je infrastruktura upravo kineske ekonomije koju je potrebno podržavati.

Ipak, najvažnije je treće, a to su socijalni problemi. Ako troškovi padaju za pet puta, onda nekoliko puta padaju i zarade. Ipak, sa 1.000 dolara može da se živi u gradskim uslovima i da se poseduje stan, dok za zaradu od 200 dolara ne može – mora da se pređe na standard SSSR iz 50-tih godina. Ali kako to da se objasni ljudima koji su navikli da žive u okviru „potrošačkog društva“, koje, uostalom, veoma odgovara kineskom mentalitetu.

Posle posebnih stanova i drugih blagodeti civilizacije ti ljudi neće hteti da se preseljavaju u sela, u male domove, pa i barake. Upravo u tome i jeste glavni problem kineskih reformi. Jasno je šta treba da se radi u ekonomiji. Treba napraviti plan povećanja socijalnog blagostanja osnovnog dela stanovništva za otprilike 20 godina (što, računajući na iskustvo SSSR, nije problem) i tom planu prilagoditi proizvodne kapacitete. Pritom, uzeti u obzir državnu potražnju, pre svega u industriji odbrane, kao i postepeno smanjivanje spoljne potražnje.

A zatim treba početi sa prenošenjem spoljne potražnje u dolarima i evrima na juan da bi postojala mogućnost za njegovu kontrolu. Samo, u okviru tog plana neophodno je skicirati gde i kako upućivati kinesko stanovništvo čiji će standard naglo opadati.

Mislim da će to pitanje biti rešeno u tri osnovna pravca. Oni koji pristanu na smanjivanje životnog standarda biće upućivani u preduzeća koja rade za unutrašnju potražnju uz povećanu mogućnost napredovanja u karijeri. Deo koji radi u odbrambenoj industriji ili pak oni koji su već osvojili svetska tržišta ostaje iako će u izvesnoj meri smanjiti životni standard.

One, koji ne pristanu na takvo smanjivanje (pre svega iz sfere usluga), jednostavno će potiskivati u inostranstvo radi osvajanja životnog prostora, naravno, u bogate zemlje. Čini mi se da je upravo taj deo plana reformi najvažniji ali iz razumljivih razloga upravo on neće biti javno saopšten. Međutim, prema tome koje mere će biti preduzete u ekonomiji, moći će se i proceniti razmere socijalnih pometnji u Kini.

Mihail Hazin je predsednik moskovske ekonomske konsultantske kompanije Neokon