Izvor: Standard

Ideja o čvršćem povezivanju evropskih država postepeno se razvijala još od Srednjeg veka. Zbog toga se često zaključuje kako evropska integracija ima svoje korene daleko u prošlosti. Ipak, ono što razlikuje današnju Evropsku uniju i nekada iznošene predloge o neophodnosti međusobnog zbližavanja evropskih država, jeste sama suština integracije. U delu Nacrt večnog mira iz 1713. godine katolički opat Šarl Iren Sen-Pjer (Charles-Irénéé Castel de Saint-Pierre, 1658-1743) se poziva na ideje Pjera Diboa (Pierre Dubois, oko 1250-oko 1321) iz XIV veka o stvaranju Hrišćanske republike i kralja Jiržija od Podjebrada (Jiří z Poděbrad, 1458-1471) iz XV veka, koji je pisao o nužnosti izgradnje jedinstvenog odbrambenog saveza (congregatio concordiae) [1]. Sen-Pjer ima originalne ideje, pa predlaže formiranje jedne „evropske policije“ i „jedinstvenog suda“ (misleći na presude, koje moraju biti jednake za iste prekršaje u svim evropskim državama), međutim on, kao i njegovi prethodnici na koje se poziva, glavni razlog za okupljanje vidi u stvaranju vojnog saveza , koji bi imao dvostruku ulogu: 1) bila bi to garancija da evropske države neće između sebe ratovati; 2) organizovala bi se zajednička odbrana od spoljnih neprijatelja [2]. Stvaranjem vojnog saveza učvrstili bi se i politički odnosi, stvorio okvir za dugoročni mir, što bi doprinelo razvoju trgovine.

Današnja EU je imala drugačiji razvojni put. Prema teoriji Bele Balaša (Balassa Béla, 1928-1991), postoji pet stepenika ekonomske integracije: stvaranje zone slobodne trgovine, potom carinskog saveza, pa zajedničkog tržišta, zatim monetarno-privredne unije, do potpune ekonomske integracije [3]. EU je prešla put od najnižeg do pretposlednjeg stepenika, od kada su se Francuskoj i Nemačkoj pridružili Italija i zemlje BENELUKS-a (Belgija, Holandija i Luksemburg), pa je tako 1951. potpisivanjem Pariskog ugovora konstituisana i Evropska zajednica za ugalj i čelik, a 1957. godine Evropska zajednica za atomsku energiju. Od 1968. godine evropska integracija ulazi u novu fazu, pošto se potpisivanjem Rimskog ugovora između četiri carinske teritorije (Francuska, Nemačka, Italija i BENELUKS) formira carinski savez, zbog čega se istim ugovorom uređuje i pitanje formiranja Evropske zajednice [4]. Formiranje Evropske zajednice je početak utvrđivanja zajedničkih politikâ članskih država, što se dodatno reguliše od 1992. godine i stvaranja Evropske unije [5]. Od 2002. godine kada se u dvanaest zemalja članica EU povlače domaće valute i kao jedino sredstvo plaćanja uvodi zajednička valuta – evro, EU je na putu da preraste i u monetarno-privrednu integraciju [6].

Tako je impuls učvršćivanju političkih odnosa između evropskih država davao postepeni razvoj trgovačkih odnosa i ekonomskog povezivanja. Za razliku od starih ideja koje su podrazumevale stvaranje kontinentalne integracije udruživanjem „odozgo nadole“, savremena integracija se odvijala „odozdo nagore“. Prednost ovakvog pristupa bila je u tome, što se posle tragičnih događaja iz Drugog svetskog rata saradnja među evropskim državama mogla odvijati brže i dinamičnije, jer su od povećavanja obima međusobne trgovine i transfera tehnologija svi imali koristi. Politički problemi su rešavani dugo i strpljivo i najčešće nisu bili prepreka jačanju ekonomskih odnosa. Mana ovakvog pristupa je u tome, što se sa ekonomskom krizom javljalo i pitanje da li i kako sa integracijama nastaviti. Druga polovina sedamdesetih godina XX veka je poznata kao period „evroskleroze“, koju su uzrokovali prvi i drugi naftni šok [7]. U drugoj polovini prve decenije XXI veka, usled početka velike ekonomske krize, otvoreno je mnogo pitanja koja se tiču i samog opstanka EU u postojećom obliku i sa tekućom unutrašnjom organizacijom [8]. Svaka ekonomska nedaća donosila je i političke probleme i ugrožavala EU kao celinu.

Iskustvo iz perioda „evroskleroze“ uticalo je da se unutar EZ preduzmu određeni koraci u cilju proširivanja i produbljivanja integracije i stvaranja političkog saveza. Najznačajniji korak bio je usvajanje Jedinstvenog evropskog akta 1987. godine, na inicijativu tadašnjeg predsednika Evropske komisije Žaka Delora (Jacques Delors). To je bio uvod u prerastanje Evropske zajednice u Evropsku uniju. Mastrihtskim ugovorom iz 1992. godine EU postaje politički savez, pa se, pored ekonomske integracije koja ostaje „prvi stub“ EU, formiraju još i „drugi stub“ koji čini Zajednička spoljna i bezbednosna politika i „treći stub“ koji čini Zajednička saradnja u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova. Nova inicijativa, ustanovljena u cilju jačanja centralnih struktura EU i stvaranja jedne „superdržave“ na kontinentu, bilo je formiranje Konventa o budućnosti Evrope (2001-2003. godine). Na čelu Konventa nalazio se bivši predsednik Francuske Valeri Žiskar d`Esten (Valéry Giscard d’Estaing), a cilj dvogodišnjeg angažmana bio je pisanje Evropskog ustava [9]. Iako je Evropski ustav napisan, on nikada nije i usvojen, pošto su na referendumima građani Francuske i Holandije 2005. godine odbili da se saglase sa ponuđenim predlogom. U ostalim članicama EU referendumi nisu ni održavani, već su odluke donosili parlamenti ili vlade. Neuspeh sa Evropskim ustavom nije obeshrabrio vodeće države EU, pa je već 2007. godine Evropski savet, umesto dokumenta koji je ponudio Konvent o budućnosti Evrope, usvojio Lisabonski sporazum [10]. Lisabonski sporazum sadrži ogroman broj rešenja koja su utvrđena neprihvaćenim Evropskim ustavom, a koja imaju za cilj jačanje uloge centralnih institucija EU u odnosu na nacionalne institucije država članica. Između ostalog, uvedena je i nova funkcija – predsednika Saveta (koji je neformalno nazvan predsednikom EU) koji se bira na dve i po godine, a dotadašnja funkcija visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, prerasla je u poziciju visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost, čime se želelo podvući da će EU u budućnosti imati jedinstvenu spoljnu politiku i prerasti u vojni savez.

U ovome se nalazi i jedan od povoda za evroskepticizam. EU može nastaviti da funkcioniše kao ekonomska integracija, koja će imati svoje uspone i padove, u zavisnosti od toga kako se i koliko bude profitiralo od jačanja međusobnih trgovinskih odnosa, kao i od toga kako se i koliko budu odražavale posledice ekonomskih kriza na države članice tokom perioda recesije. Međutim, ukoliko EU želi da utiče na globalne političke procese i zauzme poziciju jednog od ključnih igrača u svetskoj politici, ona mora prerasti i u političku integraciju, sa jedinstvenom spoljnom politikom i vojni savez sa jedinstvenim strateškim ciljevima! Da li EU može prerasti u političku integraciju i postati vojni savez?

ODNOSI EU-NATO

Paralelno sa razvojem ekonomskog povezivanja evropskih država posle Drugog svetskog rata, tekao je i proces stvaranja transatlantskog vojnog saveza – NATO. Ključnu ulogu unutar NATO imale su SAD i njima je u hladnoratovskim uslovima i usled pretnje od strane SSSR, odgovaralo da podstiču zbližavanje „odozdo nagore“ zapadnoevropskih država. „Formiranjem NATO SAD su učvrstile sopstveno prisustvo u Evropi i formirale geopolitički pojas koji je zaustavljao prodor SSSR dalje ka zapadu. Kubanska kriza 1961. godine je pokazala da to nije dovoljno i da sve zapadne države ne shvataju sovjetsku pretnju na isti način. Do 1955. godine NATO je u svoje članstvo bio primio skoro sve zapadnoevropske države (osim Španije), plus Tursku i Grčku. Međutim, komunistički pokreti u mnogim zapadnoevropskim državama su jačali (pre svega u Italiji i Francuskoj), što se odražavalo na ukupne stavove javnog mnjenja zapadnoevropskih država o ovom pitanju. To je bio faktor unutrašnje nestabilnosti po NATO. Za razliku od SSSR, koji je zbog pravila po kojima je funkcionisao Istočni blok, mogao vrlo jednostavno i prilično efikasno da mobiliše vojne snage svih svojih saveznika, u zapadnom delu Evrope su stvari stajale sasvim drugačije. Zapadnoj Evropi je trebao novi politički koncept, nova vizija koja bi pomogla stvaranje homogenog političkog sistema sposobnog da se suprotstavi SSSR. Rešenje je pronađeno u produbljivanju, širenju i teritorijalnom uvećavanju evropske integracije (ova tri termina naveo je nemački kancelar Erhart Ludvig/Erhardt Ludwig)“ [11].

Sa jedne strane, za zapadnoevropske države su ulazak u NATO i američko vojno prisustvo u Evropi donosili bezbednost i zaštitu pred sovjetskom pretnjom. Sa druge strane, za SAD je evropska ekonomska integracija predstavljala sredstvo u ostvarivanju sopstvenih, atlantističkih geopolitičkih ciljeva. Posmatrajući iz ovog ugla, može se zaključiti kako su interesi EU i NATO, odnosno vodećih evropskih država i SAD, tokom celog hladnoratovskog perioda bili podudarni. U tom smeru su nastavili i posle raspada Istočnog bloka, s obzirom da su obe organizacije iskazale spremnost da se prošire ka istoku i prime u svoje članstvo nove članice. Za evropsku ekonomsku integraciju širenje ka istoku donosilo je nova tržišta i nove resurse; za transatlantski vojni savez širenje ka istoku značilo je potiskivanje ruskog uticaja daleko ka unutrašnjosti kontinenta i preuzimanje kontrole nad nekoliko važnih strateških čvorišta, odakle su mogli da se kontrolišu komunikacijski pravci ka Bliskom Istoku i Srednjoj Aziji, što je opet bio efikasan način za uspostavljanje kontrole nad celom Evroazijom. Međutim, ova podudarnost interesa nije mogla da traje duže od nekoliko decenija iz najmanje četiri razloga.

Prvo, posle raspada Istočnog bloka, transformiše se i struktura svetskog političkog sistema, od bipolarne ka jednopolarnoj. SAD, kao jedina globalna sila, sve više nastupaju samostalno na spoljnopolitičkom planu. Do određene granice članice EU su mogle da u potpunosti prate SAD, međutim, vrlo brzo je došlo do nesuglasica. Tako su, na primer, 1999. godine sve evropske članice NATO podržale inicijativu da se vojno interveniše protiv SR Jugoslavije, dok su, svega četiri godine kasnije, kada je počela vojna intervencija SAD u Iraku, u njoj od evropskih zemalja učestvovale još samo Velika Britanija i Poljska [12]. Članice EU, koje su istovremeno bile i u NATO, postepeno su dolazile u apsurdnu situaciju: morale su da finansiraju američke vojne intervencije protiv kojih su bile. Raspadom Istočnog bloka nestao je najvažniji neprijatelj, najveća opasnost zbog koje su zapadnoevropske članice EU pristajale da se vojno povezuju sa SAD i pristupaju NATO. Nove izazove i pretnje u jednopolarnom svetu SAD su videle na jedan, a većina članica EU na sasvim drugačiji način.

Drugo, ovo razmimoilaženje između SAD i dela članica EU najbolje se oslikavalo u odnosu prema Rusiji i Turskoj. Dok su SAD nastavile sa geopolitičkim okruživanjem Rusije, istiskujući ruski uticaj iz istočnoevropskih, kavkaskih i srednjoazijskih država, Nemačka je imala sasvim drugačiji pristup. Za Nemačku, posle raspada Sovjetskog saveza, Rusija više ne predstavlja pretnju, već partnera sa kojim treba tesno sarađivati. Posebno značajno po nemačke interese bilo je proširivanje energetske saradnje i izgradnja gasovoda Severni tok, koji se proteže dnom Baltičkog mora od Rusije do Nemačke [13]. Takođe, SAD su bile zainteresovane da Turska što je pre moguće postane punopravna članica EU. Još od početka osamdesetih godina XX veka SAD su aktivno lobirale za prijem Turske u punopravno članstvo [14]. Međutim, sa ovim nije bila saglasna Francuska. Zbog toga je pitanje turskog članstva u EU ostavljeno po strani do daljnjeg, a kako bi se napravio nekakav kompromis, EU je pristala da ga tretira kao prioritetno u sopstvenoj „spoljnoj politici (južno i istočno partnerstvo), bezbednosti (uključujući energetsku bezbednost)“, kao i da razmatra „pogodnosti od produbljivanja ekonomske integracije“ sa Turskom [15].

Treće, širenje EU na istok donelo je niz pozitivnih efekata i uticalo na brz i dinamičan rast evropske ekonomije u drugoj polovini devedesetih godina XX veka. Ekonomsko jačanje vodilo je i ka podizanju samopouzdanja i sve većoj samouverenosti EU kao celine. Pojavljuju se prva mišljenja o tome kako EU mora definisati sopstvene ciljeve, pa samim tim i postepeno formirati sopstvene vojne snage. U prilog tezi kako EU mora prerasti u vojni savez, što podrazumeva i čvršće političko povezivanje i jedinstven spoljnopolitički nastup, Robert Kuper (Robert Cooper) navodi kako je „neprihvatljivo da 450 miliona Evropljana toliko zavise od 250 miliona Amerikanaca za svoju odbranu. Besplatna odbrana ne postoji. Niko još uvek ne zna tačno kada, ali u jednom trenutku Evropljani će shvatiti da moraju da plate takve aranžmane. Ne postoje garancije da će se američki i evropski interesi uvek podudarati“ [16]. Praktično, još od osnivanja EU je pokušavala da samostalnije nastupa na vojnom planu. Zbog toga su formirane i Evrosnage (Eurocorps) od strane Francuske, Nemačke, Belgije, Španije i Luksemburga (1992-1996), koje su imale jedinstven komandni lanac [17]. Međutim, podređenost ovih jedinica NATO-u vidljiva je u svakom pogledu [18].

Četvrto, do podizanja samopouzdanja i samouverenosti ne dolazi samo na nivou EU, već i unutar niza evropskih zemalja pojedinačno. Pre svega se to oseća u Nemačkoj. Nova generacija nemačkih intelektualaca i političara, budućih predstavnika nemačke političke, kulturne i poslovne elite, odrasla je i školovala se u ujedinjenoj Nemačkoj, posle 1992. godine. Za njih je Nemačka supersila, najvažnija evropska država, bez koje EU ne bi postojala [19]. Nemačka će pokazivati želju da samostalnije nastupa u međunarodnoj politici ubuduće, ali Nemačka trenutno pre svega pokušava da koristi mehanizme EU kako bi ojačala sopstvenu poziciju. Masimo Kačari (Massimo Cacciari) zbog toga navodi kako Evropa u poslednje vreme funkcioniše po pogubnom modelu, jer se njena mediteranska dimenzija sasvim zanemaruje, ona je „postala puki limes, nešto od čega se treba braniti ili koristiti za odbranu. Njena istočna dimenzija uzima se kao prostor njenog širenja, kao da je Evropa već bez Varšave, Budimpešte, Praga, Zagreba, Beograda (i Moskve?). Srednjeevropska osovina, franko-karolinška, nije dovoljna, niti će ikada biti, da bi se uspostavila ravnoteža sa atlantskom dimenzijom-barem ne posle novog Akcijuma, posle pada Zida“ [20]. Jačanjem nemačkog uticaja jača i franko-karolinška, srednjoevropsko-kontinentalistička osovina, što se oseća u celoj Evropi, pa se ostale evropske zemlje ovome moraju prilagođavati. Da li će to biti dovoljno za suprotstavljanje atlantizmu ostaje da se vidi. Posmatrano iz današnjeg ugla, sve veće nepodudaranje atlantističkih i srednjoevropsko-kontinentalističkih ciljeva je izvesno i što više vodeće zemlje kontinentalne Evrope – pre svih Nemačka, ali i Francuska, budu želele da igraju samostalno u međunarodnoj političkoj areni, to će njihov sukob sa atlantističkim centrima moći biti sve izvesniji.

O ovome je još u periodu između dva svetska rata razmišljao i „otac savremene panevropske ideje“ Ričard Kudenhov-Kalerdži (Richard Nicolaus von a Coudenhove-Kalergi, 1894-1972) [21]. Stremljenja Pjera Diboa, kralja Jiržija od Podjebrada i Sen-Pjera Kalerdži vidi kao nostalgiju za starim vremenima Pax Romana-e. On navodi niz konkretnih razloga zbog čega bi međusobno povezivanje evropskih država u čvrst političko-ekonomski savez bilo racionalno i korisno, što ide u prilog Žanu Moneu (Jean Monet) i Robertu Šumanu (Robert Schumann) da bolje obrazlože sopstvenu poziciju početkom pedesetih godina XX veka. Evropski savez bio bi dobrovoljan – u njega bi ušle države koje bi to želele, a zasnovan na principima ravnopravnosti i mira [22]. Međutim, ono što razlikuje viziju ujedinjene Evrope utemeljivača panevropske ideje i današnju EU, jeste njeno geografsko i geopolitičko omeđavanje. Kalerdži je istočnu granicu Evrope povukao po liniji Odesa-Kenigsberg (Kalinjingrad), što bi uglavnom obuhvatalo i područja na koja se proširila EU u periodu od 2004-2012. godine. Na zapadu se, međutim, granica Kalerdžijeve Panevrope prostire dokle doseže kontinentalni deo. Velika Britanija za njega nije Panevropa, već samostalna geopolitička celina. Za Kalerdžija je evropska integracija telurokratska celina, samostalan geopolitički igrač, čiji se direktni interesi pružaju daleko ka jugu, u unutrašnjost afričkog kontinenta, ali ne i zapadno preko Lamanša. Vremenom se pojavio veći broj autora koji su evropsku integraciju videli kao telurokratsku, pa je tako Alen de Benoa (Alain de Benoist) pisao o „kontinentalnoj sudbini Evrope“, a Žan Tirijar (Jean Thiriart) o neophodnosti formiranja velike „Evro-sovjetske imperije“ [23].

EU KAO PROVODNIK ATLANTISTIČKIH GEOPOLITIČKIH CILJEVA

Ipak, na oblikovanje evropske integracije mnogo više uticaja imao je talasokratski atlantizam, pa je NATO korišćen i kao sredstvo za održavanje evropskih zemalja u atlantističkoj geopolitičkoj orbiti tokom druge polovine XX veka. EU je imala sopstveni razvoj, što je uzrokovalo stvaranje međunarodne organizacije kakva nikada u istoriji nije postojala. EU je posebna u svakom pogledu zbog svoje unutrašnje organizacije, načina odlučivanja, prava i obaveza članica… Međutim, ključni doprinos nastanku, razvoju i očuvanju evropske integracije dale su SAD. Bez američkih vojnih snaga verovatno je da nikakve integracije ne bi bile moguće posle Drugog svetskog rata. Evropske države nisu bile sposobne da se suprotstave Sovjetskom savezu i politička karta Evrope bi izgledala sasvim drugačije da su se SAD odlučile za novi period „samoizolacije“.

U ovom svetlu treba sagledati i geografsko širenje evropske integracije u pojedinim vremenskim periodima. Pogotovo širenje EZ na Veliku Britaniju, Dansku i Irsku 1973. godine. Do prijema ove tri zemlje u EZ dolazi pet godina posle raspoređivanja sovjetskih vojnih snaga u Čehoslovačkoj, što je uključivalo i raspoređivanje nuklearnih bojevih glava. Posle dugog protivljenja Francuske da se dozvoli Velikoj Britaniji ulazak u EZ, na čemu je posebno insistirao Šarl de Gol, posle 1968. godine dolazi do popuštanja i Velika Britanija, zajedno sa Irskom ulazi u EZ kako bi ojačala ovu integraciju. Time se ojačava položaj zapadnoevropskih država u odnosu na Istočni blok, ali i amortizuje francusko odsustvo iz zajedničkih komandnih struktura NATO posle izlaska 1966. godine. „Teritorijalno povećavanje uključivalo je i Veliku Britaniju, čime su SAD ojačale talasokratsku dimenziju evropske integracije. Atlantistička koncepcija je proizvod anglo-saksonske geopolitičke škole i britanski ulazak u Evropsku zajednicu bio je jasan znak kakav geopolitički kurs će zauzeti ovaj savez. Pobedom SAD u hladnom ratu, atlantistička geopolitička koncepcija je ostvarila prodor ka evropskom istoku kao nikada u istoriji. Talasokratska Evropa pod kontrolom SAD se proširila do zapadnih granica Rusije, Belorusije, Ukrajine i Moldavije i zapadne obale Crnog mora.

Međutim, stvaranje talasokratske Evrope značilo je i da Nemačka i Francuska, kao ’noseće’ članice EU moraju da prihvate talasokratski koncept kao svoj. U slučaju Francuske, to je delimično i bilo izvodljivo, mada je izazivalo i velike otpore. Francuska je zemlja i kontinentalnog i pomorskog karaktera, pa je u svojoj istoriji zastupala i telurokratsku i talasokratsku koncepciju. U slučaju Nemačke to predstavlja nerešiv problem. Nemačka je izrazito telurokratska zemlja sa dugom tradicijom sopstvene geopolitičke koncepcije. Ostajanje Nemačke u talasokratskom konceptu SAD značilo bi da ona može biti motor u velikoj mašineriji NATO, ali da ne može držati volan u svojim rukama. Nemačka može uticati na brzinu širenja NATO ili obim pojedinih operacija, ali ne može uticati na smer širenja, niti odlaganje operacija“ [24].

Zbog toga, sasvim je moguće da će EU ostati talac sopstvene originalnosti i jedinstvenosti. Naime, ukoliko želi da postane samostalan politički faktor u globalnim razmerama, EU će morati da definiše sopstvene geopolitičke ciljeve. EU danas predstavlja „ekonomskog džina i geopolitičkog patuljka“ i, ukoliko želi da realizuje definisane geopolitičke ciljeve, EU će morati da ima sopstvene vojne snage i jedinstvene političke institucije. Put ka „geopolitičkom osamostaljivanju“ EU vodio bi preko udaljavanja od SAD i istupanja članica EU iz NATO zarad formiranja sopstvenog vojnog saveza. Tako bi EU nesumnjivo postala nosilac nove telurokratske geopolitičke koncepcije, koja bi u dobroj meri uvažavala interese srednjoevropsko-kontinentalističke osovine predvođene Nemačkom. EU bi prestala da bude provodnik interesa „Imperije“ i postala jedna od „Imperija“ u multipolarnom svetu. Ovo je jedan od razloga sve manje podudarnosti interesa SAD i EU poslednjih deset godina i sve češćih nesuglasica.

Da li je EU spremna na udaljavanje od SAD i sposobna za istupanje iz atlantističkog okvira? U poslednjih deset godina svedoci smo sve češćih nesuglasica između SAD i EU, kao i sve manje podudarnosti interesa NATO i EU. Ipak, treba uzeti u obzir i činjenicu da bi svaki hrabriji zaokret vodećih članica EU, pre svega Nemačke i Francuske, u ovom smeru, neminovno vodio ka unutrašnjoj destabilizaciji EU. Nekoliko je razloga zbog kojih bi do destabilizacije došlo: jedan broj evropskih država ne bi blagonaklono gledao na jačanje nemačke uloge i zaštitu bi tražile u aranžmanima sa drugim spoljnopolitičkim partnerima; mogućnost stvaranja savezništva između atlantizma i islamskih zemalja predstavljao bi ogromnu pretnju kontinentalnoj Evropi; dalja destabilizacija u bliskoistočnom i severnoafričkom regionu na šta mogu uticati SAD, uzrokovala bi veći stepen migracija ka Evropi. Na svaki pokušaj EU da se vojno osamostali i čvršće politički integriše, SAD imaju nekoliko mogućnosti da intervenišu, čak i da preko pojedinih članica EU blokiraju ceo proces iznutra, kroz institucije EU. To je prepreka završavanju procesa evropske integracije putem „odozdo nagore“. I stoga će EU moći da nastavi da funkcioniše kao ekonomska integracija, ali je teško očekivati da EU može prerasti u čvrstu političku integraciju i vojni savez, te tako postati samostalan geopolitički igrač u globalnim razmerama. Zato je najverovatnije da će EU ostati u doglednoj budućnosti nevoljni provodnik atlantističkih interesa u ovom delu sveta, a, ukoliko deo evropskih država i pokuša da nastupa samostalnije, Evropa će ponovo postati poprište sukoba dva nepomirljiva koncepta – atalasokratskog atlantizma i telurokratskog kontinentalizma.

—————-
Uputnice:

[1] Pjer Diboa je svoju tezu o stvaranju Hrišćanske republike predstavio 1306. godine, a ovome se više može pronaći u radu Isaka Asimova (Asimov, Isaac: The Shaping of France. Mifflin, Boston 1972, pp. 171-173). Kralju Jiržiju od Podjebrada je ideju o „Sporazumu o ustanovljavanju mira u celom hrišćanskom svetu“ predložio njegov savetnik Antonio Marini iz Grenobla. O ovome više u poglavlju o poslednjim godinama vladavine kralja Jiržija u knjizi Jaroslava Čehure (Čechura, Jaroslav: České země v letech 1437–1526, I. díl: mezi Zikmundem a Jiřím z Poděbrad. Libri, Praha 2010).

[2] Šatle, F., Dijamel, O., Pizije, E.: Enciklopedijski rečnik političke filozofije, knjiga II. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci 1993, str. 894-899.

[3] Balassa, B.: The Theory of Economic Integration. Publisher Richard Irwin, Homewood 1961.

[4] O istoriji evropskih integracija više u: Bideleux, R.: European integration and disintegration. Routledge, London 1996.

[5] Pregled toka formiranja zajedničkih politika i stvaranja Evropske zajednice u: Kosír, I; Pešout. I.: Politiky Európskej Únie. Bratia Sabovci, Zvolen 2008.

[6] Evro je uveden na finansijsko tržište još 1999. godine i predstavlja zvaničnu valutu Ekonomske i monetarne unije Evropske unije. Od 2002. do 2013. godine još pet članica EU je prihvatilo evro kao sopstvenu valutu, pa je tako postao jedino sredstvo plaćanja u 17 od 27 država članica.

[7] O uzrocima i posledicama krize sedamdesetih godina više se može pronaći u: Laker, V.: Istorija Evrope 1945-1992. Clio, Beograd 1999, str. 507-512.

[8] Direktna posledica velike ekonomske krize između ostalog je i jačanje veroskepticizma u nizu država, kao i ponovno otvaranje nikada ugašenih, ali u prethodnom periodu prigušenih političkih žarišta. U Velikoj Britaniji je najavljeno održavanje referenduma o istupanju iz EU, a zakazan je referendum o pravno-političkom položaju Škotske za 18. septembar 2014. Pored toga, dve vodeće katalonske partije Katalonska nacionalistička partija (CiU-Convergència i Unió) i Republikanska levica Katalonije (ERC – Esquerra Republicana de Catalunya), najavile su organizovanje (neustavnog!?) referenduma o istupanju Katalonije iz Kraljevine Španije za 2014. godinu, čemu se oštro protive sve parlamentarne španske političke partije.

[9] Suštinski, radilo se o Ustavu Evropske unije, ali je ovaj dokument nazvan Evropski ustav (eng. European Constitution). O radu Konventa o budućnosti Evrope i predloženom Evropskom ustavu, više se može pronaći na: www.europarl.europa.eu/highlights/sk/202.html (poslednji put stranica posećena 11.03.2013)

[10] I u slučaju usvajanja Lisabonskog sporazuma, pokazalo se da za razliku od političke elite, građani imaju sasvim drugačije mišljenje. Referendum o prihvatanju Sporazuma organizovan je samo u Irskoj i tamo je većina građana 2008. godine glasala za neprihvatanje ovog dokumenta. Izlaz je pronađen u ponovnom održavanju referenduma, koji je konačno uspeo, pa je i Lisabonski sporazum stupio na snagu. Treba napomenuti i da su sve vodeće političke stranke u Irskoj (Fine Gael i Labour Party) koje koje tradicionalno osvajaju preko dve trećine poslaničkih mesta na parlamentranim izborima, podržale Lisabonski sporazum, a da su kampanju protiv nepotpisivanja Sporazuma vodile ad hoc formirana udruženja građana. Posle svega, otvoreno je pitanje legitimiteta Lisabonskog sporazuma, ali i ostalih odluka koje se donose unutar EU, a na koje građani nemaju nikakav uticaj. O referendumu u Irskoj 2008. godine, kao i ponovo organizovanom izjašnjavanju godinu dana kasnije može se više podataka i komentara naći na internet stranici irske državne televizije: http://www.rte.ie/news/2008/0613/104482-eulisbon (poslednji put stranica posećena 19.12.2009)

[11] Proroković, D.: Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku XXI veka. Službeni glasnik: Geopolitika, Beograd 2012, str. 327.

[12] Određene članice NATO (pre svih Grčka) su imale izvesne rezerve i tokom 1998-1999. godine i priprema za vojnu intervenciju protiv SR Jugoslavije, ali to nije imalo preteranog uticaja na krajnji rezultat. Za razliku od toga, u drugoj polovini 2003. Francuska i Nemačka su se oštro suprotstavile američkoj intervenciji u Iraku, a Francuska je čak pretila i upotrebom veta u SB UN, kako ne bi dozvolila da se ovaj vojni napad legitimizuje od strane OUN. O krizi unutar NATO, kao i na relaciji NATO-EU tokom takozvane „iračke krize“ može se više pronaći u članku Krejga Skota: Scott, C.: Iraq and the Serious Consequences of Word Games: Language, Violence and Responsibility in the Security Council. German Law Journal. No. 3/2002. Dostupno na: http://www.germanlawjournal.com/index.php?pageID=11&artID=209 (poslednji put stranica posećena 21.09.2012)

[13] O nemačkom interesu za strateškim energetskim povezivanjem sa Ruskom federacijom više u: Ungerman, J.: Nové tendence na trhu se zemním plynem v Evropě. U: Mařík, K (ed.): Energetická bezpečnost a mezinárodni politika. Professional Publishing, Praha 2011, str. 64-67.

[14] O poziciji SAD prema ovom pitanju, više u: Sayari, S.: The United States and Turkey’s Memebership in the European Union. U: The Turkish Yearbook of International Relations, vol. XXIV, Ankara University Press, Ankara 2003, pp. 167-176.

[15] Najšlová, L.: Turecko a EÚ 2013: vysoký hrebienok a stiahnutý chvost? U: Zahraničná politika, čislo 4/2012-13, ročnik XVI, Bratislava 2013, str. 3.

[16] Kuper, R.: Raspad nacija. Filip Višnjić, Beograd 2007, str. 159. Robert Kuper je pored toga što se bavio političkom teorijom i strateškim planiranjem, dugo godina bio zaposlen u britanskom ministarstvu spoljnih poslova, a zatim je karijeru nastavio u strukturama EU, gde je od 2010. na čelu Generalnog direktorata za spoljne poslove i političko-vojna pitanja.

[17] O ovome se više može pronaći na zvaničnoj internet stranici Evrosnaga: http://www.eurocorps.org/ (poslednji put stranica posećena 15.03.2013).

[18] Tako se na primer u Završnoj deklaraciji sa NATO samita u Bukureštu iz 2008. godine u tački 14. navodi kako će NATO i EU sarađivati po velikom broju pitanja iz oblasti bezbednosti, odbrane i kriznog menadžmenta, a pre svega u borbi protiv terorizma. Za NATO saradnja sa EU i Evrosnagama je jedan od segmenata rada. NATO ima široko postavljene ciljeve u različitim regionima sveta, pa se EU shvata kao partner koji može pomoći njihovoj realizaciji. U tom cilju, razrađen je i mehanizam „Berlin plus“ prema kojem u dogovoru sa NATO snage EU mogu preduzimati samostalno određene operacije. O pomenutim zaključcima više se može pronaći na zvaničnoj stranici NATO samita u Bukureštu: http://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_8443.htm (poslednji put posećena 20.02.2013)

[19] O ovome više u: Hénard, J.; Guérot, U.: Was denkt Deutschland? Kommunal, Wiesbaden 2011.

[20] Kačari, M.: Geofilozofija Evrope. Plato, Beograd 2010, str. 7.

[21] Ričard Kudenhov-Kalerdži je od strane niza autora nazvan „ocem savremene panevropske ideje“ pre svega zbog ideja iznetih u radovima „Bitka za Evropu“ (Kampf um Europa, 1949) i „Svetska sila Evropa“ (Weltmacht Europa, 1972).

[22] Coudenhove-Kalergi, R.: Pan-Evropa. Panevropa Praha, Praha 1993, str. 97-115.

[23] Dugin, A.: Osnovi geopolitike, knjiga 1, Geopolitička budućnost Rusije. Ekopres, Zrenjanin 2004, str. 127, 252-261.

[24] Proroković, D.: Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku XXI veka. Službeni glasnik: Geopolitika, Beograd 2012, str. 327-328.