TEMA I SREDIŠTE

Posle snažnog motiva usmerenog na analiziranje jungijanske analitičke psihologije i filosofije, u svojoj novoj studiji “Uliks” Željko Simić postavio je pitanje identiteta Odiseja i Uliksa, Džejms Džojsa, običnog čoveka, ili bilo kog današnjeg filosofa postmoderne, mita i stvarnosti, izuzetnosti i običnostosti, veličine i sitnosti našeg života, nestanka ontologije i porobljavanja od strane metodološkog besmisla. Šta je istina, a šta laž 21. veka? Da li smo, kako bi rekao pesnik T.S.Eliot, danas “Sve dalje od boga, a sve bliže prašini” ? I zašto je ta prašina toliko sitna, kada je i nju bog stvorio?

U originalno krštenim poglavljima svoje studije : “Buđenje, Jutro, Dan , Veče i Noć”, autor prati preobražaje totalitarne kolektivne svesti pokazujući zašto je zapadnjački dominantni raciocentrizam vodio , u krajnjoj konsekvenci, suludom relativističkom haosu i iracionalnosti, odnosno tehnološkom simulakrumu (pojam omiljen u francuskoj postmodernoj filosofiji) koji ukida svaki pravi relacioni odnos Ja-Ti i biće Drugog, a samim tim ontologiju i naš ljudski istinski identitet. Jednostavno, i pored toga što Frojd kaže: tamo gde je bilo nesvesno, neka dođe svest, a Jung kaže: tamo gde je bio Ego, neka dođe Jastvo, kada nema Drugog i drugosti kao istinitog odnosa, nema ni svesti, ni bića, niti uopšte ima Nas.

Autor Željko Simić pokušava da objasni zašto danas ni racionalnost , ni logicizam , “na vrhuncu svoje moći”, nemaju u stvari više nikakvu moć, osim moći filosofske katedre na kojoj se ovi pojmovi predaju. Oni su nalik na univerzitetski predmet “internacionalno pravo” u okviru koga doktoriraju hiljade pozitivnih studenata, koji će sutra u političkoj praksi imperijalnih carstava primenjivati golu (i potpuno iracionalnu) silu bombardovanja drugih naroda i zemalja. Šta su ti duhovi naučili od zapadnjačkog raciocentrizma, čija su postmoderna deca bili?

Knjiga “Uliks” prati razvoj zapadne civilizacije od Antike, pa sve do kritičke misli savremenih filosofa, zaključujući da evolucije Čoveka ovde zapravo nije ni bilo, osim njegovog tehnološkog aspekta, koji se od svog tvorca veštački odvojio kao štaka od bogalja. Cela ta civilizacija liči na put pređen od mitskog Odiseja do dablinskog Uliksa, od herojstva do trivijalnosti, od iluzije čoveka da umesto bogova sada vlada On, ljudski stvor. Pa ipak, autentični život je upravo takvom čoveku izmakao i pobegao, postavši novi, tehnološki mit.

Življenje kao psihološko uslovljavanje ili ‘reality show’ postalo je (odavno) a pogotovo danas sopstveno odsustvo. Ljudi žive u sopstvenom odsustvu, odsustvujući u sopstvenom životu, vlada simulakrum i najdublje patološko potiskivanje u kolektivnoj ravni naše zalutale civilizacije.

STIL I ČOVEK

Budući da sam i sama godinama bivala svedok rasprava, svađa i polemika između različitih filosofskih stilova pisanja i razmišljanja, ili kako bismo mi u psihologiji rekli, različitih psihološko-kognitivno-mentalnih tipova stvaralačkih i umnih ličnosti, u mogućnosti sam da razmišljanja autora Željka Simića , uobličena u knjizi “Uliks”, posmatram kao kariku između svih ovih suprotstavljenih svetova.

Naravno, Simić se , kroz sve svoje studije, u prvom redu vezao za kontinentalnu francusku filosofiju moderne i post-moderne, inspirišući se, u Srbiji malo poznatim razmišljanjima i pisanjima Liotara, Deride, Bodrijara ili , ipak nešto poznatijeg, Mišela Fukoa. U Simićevom obraćanju oseća se i uticaj vrsnog filosofskog pisca i polemičara Petera Sloterdajka, koji je i sam bio u mogućnosti da promišlja i jednu i drugu filosofsku misao, u ovom slučaju bolje reći različite “Veltanšaunge” , odnosno različite “poglede na svet”. Razgovarajući u Parizu često upravo sa Sloterdajkom, shvatila sam da on u tom “stogodišnjem ratu” između anglosaksonske logičko-pozitivističke i francuske ekspresivno-egzistencijalističke filosofske misli ne može i ne želi jasno da se opredeli ni za jednu ni za drugu (nešto slično filosofu Žaku Buveresu) , smatrajući sam ovaj sukob uslovljenim, kratkovidim, u osnovi političko-ideološkim i besmislenim.

Isto ovo rekla bih danas i za autora Željka Simića i njegovu poslednju knjigu “Uliks”, koji u svom pokušaju doticanja “unus mundusa” uviđa da je opredeljenje o stilu filosofskog pisanja imanentna psihološka dubinska prinuda, a ne epistemološka vežba, niti konvencionalna akademska obaveza. Naravno, treba svakako uzeti u obzir i erudiciju autora Željka Simića, kao i njegov pokušaj da u svoja razmišljanja uvrsti delove hrišćanske i slavjanofilske antropološke misli. Međutim, iznad svega, nezaobilazna od početka do kraja, za Simića ostaje antička filosofska i mitološka inspiracija.

Takođe, u najdubljoj ravni svoje analize, Simić utočište i sigurnost traži u vodama dubinske psihologije i psihoanalize.
Nasuprot Vitgenštajnovskoj (Ludvig Vitgenštajn) preporuci da se filosofski ne govori ono što jasno i logički ne može da se izrekne, jer je u tom slučaju najbolje ćutati, Simić na ovo ne pristaje kao da želi da učini upravo obrnuto kroz ideju da: ono o čemu jeste teško misliti i govoriti, upravo treba pisati. Ne, pisati O tome, nego TO pisati. U celini svoje misaone analize, Željko Simić se i nehotimice odupire logičko-pozitivističkoj filosofiji mišljenja koja u logičkoj prisili zaključaka ne nalazi nikakvo smirenje, niti filosofsku izvesnost, već, naprotiv, dolazi do same ivice neuroze. Ova “kognitivna čistina” koja daje kratkotrajno smirenje kao dobra bihejvioralna metoda ili neuroleptička pilula, oblikuje brižljivo odnegovane filosofe u dobre i smerne građane sa ispravno zavezanim kravatama, koji su logični, jasni i pragmatični u svom govoru, ali zato, prečesto, potpuno psihotični u samom životu. Mnogi od njih bili su izvanredni univerzitetski profesori u mirnim vremenima i ideološkim prazninama , a zatim izvanredne kukavice i konformisti u vremenima buna i borbi za ljudsku i egzistencijalnu pravdu.

Nasuprot tome, ekspresivno pisanje, ili pisanje koje propušta kroz sebe čovekovo nesvesno, kako bi rekao Žak Lakan, jeste pokušaj da se dohvati celina Bića, kako u njegovim visinama, tako i u padovima, slabostima i kukavičluku. Budući da to deluje nemoguće, čovek se ovoga ponekada uplaši, ali Čovek i njegova misao na ovo imaju puno pravo. Željko Simić je to ljudsko i misaono pravo uzeo u svoje ruke ujedinjujući epistemološko i ekspresivno u svom dubinskom motivu, odnosno razmišljanju i postižući samim tim činom katarzu i rasterećenje. U krajnjem ishodištu, ovo rasterećuje napetosti i čitavu njegovu filosofsku misao. Kako drugačije uopšte danas misliti ovoliku količinu apsurda i ljudskog kukavičluka, ovoliku količinu besmislenog zaleta, a zatim zemaljskog ludila i sramotnog pada, gubitka komunikacijskog smisla čitavog našeg univerzuma ?

Željko Simić spas Čoveka i naše civilizacije iz mehaničke otuđenosti vidi isključivo u preostaloj moći transcendencije, a osećaj krivice tumači kao buđenje samosvesti (što je inače savršena psihološka istina). Ljudsko biće i ljudski rod bez mogućnosti da osete krivicu nemaju ni svest, a kamoli savest i samosvest.

Autor ove ekspresivne auto-terapijske knjige kao da svojim pisanjem sebe lakanovski želi da ubedi u to da vredi , ne raciocentrično, niti pozitivistički, nego kroz emociju, duh i telo, kroz sveobuhvatnost i samo središte Bića (pojma koji ćemo egzistencijalistički sačuvati) analizirati prostačku jednostavnost i izopačenost našega sveta. Time on virtuelnom svetu laži koji sve više upada u solipsizam i kome Čovek više nije ni potreban, daje još jednu mogućnost da se, pred istinitim ljudskim svedočenjima , od Odisejevih herojskih lutanja, do Uliksovih banalnih životarenja, zamisli i pokaje.

Knjiga “Uliks” Željka Simića, pored dobre dijagnoze trenutka u kome se nalazi civilizacija koja dobija protezu, ali gubi Čoveka, poziv je na pokajanje u ime stvarnog, a ne virtuelnog života.

Prof. dr Mila Alečković Nikolić