Izvor: Fakti, Vasilij KOLTAŠOV

SSSR je još bio živ kada su SAD uspele da se izvuku iz krize 1970-ih.

Umesto popuštanja napetosti u međunarodnim odnosima, pojavila se nova zategnutost. Uporedo sa kritikom „imperije zla“ i pomoći njenim neprijateljima – Vašington je postavljao nova pravila u svetskoj ekonomiji, a samim tim i u globalnoj politici.

Od 1980-ih nastupilo je doba „Vašingtonskog konsenzusa“. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će ono potrajati nekoliko decenija. Možda su, pre trideset godina u to verovali samo oni, koji su uspostavljali globalni poredak.

Neoliberalizam je postao religija, ne samo zbog načina uticaja na društvo i ekonomiju. Kraj liberalne istorije nije nastupio, ali većina zemalja je nazadovala po socijalnim normama. Na tom planu su nazadovale i Sjedinjene Države, gde liberalna istorija počinje od dana kada je Ronald Regan proslavio pobedu nad sindikatom kontrolora letenja.

Novi poredak je pogodan za transnacionalni biznis iz SAD i Zapadne Evrope.

Na dobitku su i japanski monopolisti, što je skupo koštalo ekonomiju Japana.

Na dobitku su i nove buržoazne elite Kine.

Na dobitku su čak i periferne elite, dok se od politike razvoja gotovo svuda odustalo.

U trenutku kada se nova globalna kriza primakla, liberalni ekonomisti je nisu primetili, jer se kriza nije uklapala u teoriju. Nije slučajno što je posle njenog početka 2008. bilo mnogo rečeno o tome da se sve krize pre ili kasnije završavaju. Međutim, zadatak nije bio jednostavan, i zapadne elite su bile prinuđene da idu na proširenje kluba „velikih igrača“. Tako se pojavio G20.

Nastanak te raširene grupe G20, u odnosu na prethodne elitne klubove, predstavljao je konzervativni pokušaj da se savladaju problemi u svetskoj ekonomiji.

Principi „Vašingtonskog konsenzusa“ trebalo je da ostanu osnova politike svih vlada, međunarodnih pravila trgovine i čak pisanja udžbenika iz ekonomije.

Pobeda konzervativizma je dovela do toga da je septembarski samit G20 u Sankt Peterburgu morao da bude održan uprkos postojećim problemima u ekonomiji. Pri čemu njihovi oštri politički izdanci na Bliskom Istoku obećavaju novi rat.

To, što je Rusija pružila Edvardu Snoudenu utočište ne doprinosi slabljenju napetosti među državama. U SAD-u se sve više nerviraju.

Barak Obama nije slučajno nagoveštavao ignorisanje G20, pa se predomislio – dobro shvatajući da susret bez njegovog učešća može da krene u pravcu koji ne bi odgovarao SAD, a da bi odluke mogle da izađu van okvira kanonskog „Vašingtonskog konsenzusa“.

Jer, odustajanje od neoliberalizma se oseća u vazduhu.

To najbolje shvataju njegovi dosadašnji kritičari – čuveni ekonomisti, sociolozi i politolozi iz čitavog sveta koji su se okupili 3. i 4. septembra u Sankt Peterburgu – na Kontrasamitu, koji je organizovala međunarodna inicijativa „Postglobalizacija“.

Ovi naučnici zauzimaju leve pozicije i ubeđeni su da neće dati nikakve rezultate pokušaji da se savlada kriza uz pomoć „čvrste ekonomije“, novih poreza za zaposlene, produžavanja radnog dana ili starosne granice za odlazak u penziju. Da to ne mogu da budu metoda borbe sa problemima u svetskoj ekonomiji. Da to u kratkoročnoj perspektivi odgovara samo korporacijama. Ali, već u srednjoročnoj perspektivi podriva potražnju i učvršćuje krizu.

Epoha do 2008. se razlikuje od savremene, krizne, po tome što je bilo jako teško uvideti alternativu.

„Vašingtonski konsenzus“ je doveo do osiromašenja stanovništva u mnogim zemljama, do razaranja njihove industrije. On je lomio socijalnu sferu i nacionalne kulture.

On je zemlje, koje su do skora pokušavale da stignu lidere po razvoju, stavio u zavisnost od MMF, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, koje kontroliše zapadni kapital. Nejednakost je jačala u hijerarhizovanonom svetskom sistemu, sa SAD-om na vrhu.

Jeftina radna snaga bez ikakvih prava – to je prema mišljenju liberalnih ekonomista trebalo da predstavlja osnovu rasta ekonomije.

Da se povlađuje investitorima i da se ništa ne čini zarad društvenog napretka – to su tražile SAD i njihovi partneri od drugih država. I ako bi se neko drznuo da ne posluša „prijateljske savete“ međunarodnih neoliberalnih struktura, sve se moglo završiti čak i ratom. Ta formula deluje i danas, kada o intervenciji NATO u Siriji zamalo odlučeno.

Razotkrivanje takve politike na kontrasamitima i drugim međunarodnim forumima bilo je pravedna i potrebna stvar. Međutim, sve do početka svetske krize razlika u mišljenjima među kritičarima nije dovela do drugog – neliberalnog plana koji bi pri tom bio i realističan.

Rešavanje ovog zadatka bio je cilj Kontrasamita u Sankt Peterburgu. U toku njegove pripreme, bilo je odlučeno da se odreknu uličnih šetnji i da se skoncentrišu na razmatranje problema i izradu sistemskih predloga radi promene uloge države kao institucije.

Njeno potiskivanje iz ekonomije treba zameniti rastom regulisanja, pri kojem će se promeniti prioriteti.

Najbitniji treba da postane razvoj nacionalnih tržišta, razgranate ekonomije u ime društvenog napretka. Rešavanje socijalnih problema ne može da se smatra za neke dobrotvorne akcije vlada, već treba da bude smisao većeg dela njihovog rada.

Na neoliberalnim forumima obožavaju da pričaju o problemu siromaštva. Međutim, zaobilaze njegov uzrok, koji je u poštovanju recepata „Vašingtonskog konsenzusa“.

Prevaga je još na strani neoliberalnih političara i ekonomista. Ali, oni više ne mogu da ne primećuju loše stanje svetske ekonomije. To stanje je plod njihovih aktivnosti, a ne njihovih grešaka.

Svet treba da se promeni, i pitanje „šta će biti posle odricanja od pravila „Vašingtonskog konsenzusa“ – već je otvoreno i razmatra se.

Godine krize su ogolile nemoć zapadnih elita da konzerviraju svetski poredak.

Baš iz te krize upravljanja iznikla je G20 – pokušaj da se preko širenja elitnog kluba sačuva svetski sistem bez promena. Mada, u „ekipi“ se našlo previše samovoljnih igrača, zato je Obama došao na samit, bez obzira na šamare.

Kontrasamit je okupio desetine stranih i ruskih naučnika. Tamo je bilo reči ne samo o kraju ere „Vašingtonskog konsenzusa“, već su bile ponuđene i druge varijante ekonomske politike, koja više nije alternativa, već zamena za neoliberalizam. A ta zamena je neminovna.

Autor je , rukovodilac ruskog Centra za ekonomska istraživanja