Izvor: Politika, Slobodan Samardžija

Ukrajina se u protekle dve nedelje ponovo našla u centru evropskih strateških igara. Prvo su lideri zemalja članica Evropske unije, na sastanku održanom u Briselu, pred kraj februara, dali ukrajinskom predsedniku Viktoru Janukoviču rok do maja da pokaže da je njegova zemlja odlučna da uđe u zonu slobodne trgovine sa EU. Reč je o uslovima koji podrazumevaju ozbiljne političke reforme u okviru kojih je i već standardan uslov – poboljšanje ljudskih prava. Ovo u praksi znači oslobađanje iz zatvora bivše premijerke i najopasnije Janukovičeve političke protivnice – Julije Timošenko.

Jedva nedelju dana potom, šef ukrajinske države se sreo sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom i opet su među glavnim temama razgovora bile ekonomske integracije. Ali, ovaj put govorilo se o stupanju Ukrajine u Carinsku uniju, koju za sada sačinjavaju Rusija, Belorusija i Kazahstan. Doduše, sa jasno izraženom predvodničkom ulogom Moskve.

Ukratko, u Kijevu moraju da odluče: sa Briselom ili sa Moskvom. Mogućnost da budu strateški partneri obe strane, čini se, nije im ni ponuđena. Uz to, vremena za nećkanje sve je manje. EU je kao krajnji datum kada bi Ukrajina ekonomski trebalo da „okrene leđa” Rusiji, naznačila novembar. Rusija, sa svoje strane, takođe, traži brz i jasan odgovor, s tim što su aduti Moskve dobrano ojačani kontrolom isporuka gasa susedu, a preko njega dalje ka EU.

I EU i Ukrajina nastoje da svoju zavisnost od ruskog gasa učine što manjom. Za sada, bez vidljivog uspeha. Kako navode analitičari, ruska politika usmerena je na što jasnije definisanje višepolarnog sveta, nasuprot američkoj koncepciji monopolarizma. Upravo u okvirima takvog razmišljanja treba tražiti prave uzroke aktuelne – bitke za Ukrajinu. S tim što je EU onaj igrač na terenu kojem je u zadatak dato da zapadnom savezu obezbedi konačnu pobedu.

U Moskvi su svesni da bi uvlačenje Ukrajine u evropske integracije automatski dovelo NATO do pred ruska vrata. Sa zapadnom vojnom alijansom na evropskim granicama, sve moćnijom Kinom na istočnim i uvek nemirnim jugom, bezbednost Rusije iziskivala bi angažovanje značajnog broja ljudi i sredstava, što bi u velikoj meri uticalo na razvoj cele države.

Osim toga, mada je u periodu postojanja Sovjetskog Saveza i vladavine Josifa Visarionoviča Staljina Ukrajina doživela najmučnije decenije svog postojanja, činjenica je da njene veze sa Rusijom nikada nisu bile tek puko susedstvo. U 10. i 11. veku upravo je takozvana Kijevska Rusija bila najveća i jedna od najnaprednijih država u Evropi.

Kako prenosi poljski list „Žečpospolita”, cilj Moskve je obezbeđenje sopstvenog uticaja kroz stvaranje evroazijskog ekonomskog saveza, uz obavezno članstvo Ukrajine. Ma koliko naglasak bio stavljen na odrednicu „ekonomskog”, činjenica je da bi tek sa Belorusijom i Ukrajinom ispred sebe Rusija imala i, toliko neophodni, bezbednosni prostor koji bi joj omogućio da na svaku vojnu pretnju sa zapada reaguje sa prihvatljivom zadrškom. A mogućnost takvih pretnji u Moskvi niko ne isključuje.

O nesumnjivoj vodećoj ulozi Rusije u Carinskoj uniji govori i podatak da kijevski zvaničnici, za sada, o tome nisu ni razgovarali sa drugim potencijalnim partnerima – Belorusijom i Kazahstanom. A u ono što nudi Carinska unija trebalo bi ubrojiti i podatak da je samo Kazahstan, po površini, veći od celokupne zapadne Evrope i, kao takav, izuzetno primamljiv prostor za poslovanje.

Prilikom susreta sa Janukovičem, Putin je izneo podatak da bi stupanjem u Carinsku uniju bruto nacionalni proizvod Ukrajine skočio najmanje za 1,5 odsto. Sa svoje strane, Janukovič je u više navrata jasno izražavao nezadovoljstvo činjenicom da je cena gasa koji Ukrajinci dobijaju od Rusa neopravdano visoka, što u velikoj meri umanjuje i zaradu koju oni ostvaruju prometom istog dalje ka evropskim zemljama.

Osim toga, Janukoviču ostaje da dilemu – EU ili Rusija – raščisti na domaćem terenu. A kako pokazuju istraživanja, njegova politička pozicija trenutno nije toliko jaka da bi mogao sebi da dozvoli bilo kakav pogrešan potez. Jedan od takvih poteza mogao bi da bude u tesnoj vezi upravo sa sudbinom utamničene Julije Timošenko. Bez obzira na to da li će ista ostati iza rešetaka ili će se, milošću šefa države a po želji evropskih zvaničnika, ipak naći na slobodi.