Izvor: Guardian, (IN4S)

Arapski svet se zapalio, prenela je Al Džazira prošle nedelje, dok širom regiona zapadni saveznici “brzo gube svoj uticaj”. Udarni talas je počeo dramatičnim ustankom u Tunisu, kojim je svrgnut diktator koga je podržavao Zapad, uz naročit odjek u Egiptu, gde su demonstranti porazili brutalnu policiju, odanu dikatoru.

Posmatrači su to uporedili sa obaranjem ruskog režima 1989. godine, međutim postoje značajne razlike. Presudno je što ne postoji Mihail Gorbačov među velikim silama koji podržava arapske diktatore.

Umesto toga, Vašington i njegovi saveznici drže se dobro ustanovljenog principa da je demokratija prihvatljiva samo ukoliko je u skladu sa strateškim i ekonomskim ciljevima: što je dozvoljeno na neprijateljskoj teritoriji (do određene mere), nije i u našem dvorištu, molim vas, ako nije pravilno pripitomljeno.

Jedno poređenje sa 1989. godinom ima određenu vrednost: Vašington je pružao podršku Rumuniji, odnosno najnasilnijem od istočnoevropskih diktatora Čaušeskuu, sve dok vernost nije postala neodrživa.

To je uobičajeni obrazac: Ferdinand Markos, Žan-Klod Duvalije, Čun Du Hvan, Suharto i mnogi drugi korisni mafijaši.

To može biti i u slučaju Hosnija Mubaraka. Pored rutinskih napora da proba da osigura režim, neće skrenuti daleko od odobrene staze.

Kao nova nada pojavljuje se Mubarakov privrženik general Omar Sulejman, koji je nedavno imenovan za potpredsednika. Sulejman, dugogodišnji šef obaveštajnih službi, omražen je od strane pobunjene javnosti gotovo kao i sam diktator.

Uobičajeni refren među stručnjacima je da strah od radikalnog islama zahteva (nerado) postojanje opozicije demokratiji, na pragmatičnim osnovama. Iako nije bez neke zasluge, formulacija je pogrešna.

Opšta opasnost uvek je bila nezavisnost. Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici redovno su podržavale radikalne islamiste, nekada da bi predupredili pretnju od sekularnog nacionalizma.

Poznat primer je Saudijska Arabija, ideološki centar redikalnog islama (i islamskog terora). Drugi na dugoj listi je Zia ul Hak, najbrutalniji diktator u Pakistanu i miljenik predsednika Regana, koji je vodio program radikalne islamizacije (uz saudijsko finansiranje).

“Tradicionalni argument koji je iznošen u arapskom svetu i van njega je da nema ničeg pogrešnog i da je sve pod kontrolom”, kaže Marvan Muašer, bivši jordanski zvaničnik i sada direktor Istraživačkog centra za Bliski istok Karnegijeve zadužbine. “Sa ovom linijom mišljenja, snage koje su učvršćene ističu da protivnici i ‘autsajdri’ koji pozivaju na reformu, preteruju u opisu uslova na terenu”.

Otuda javnost može biti raspuštena. Doktrina ostavlja trag i uopštava se širom sveta, pa i na teritoriji SAD. U slučaju nemira, taktična pomeranja mogla bi da budu neophodna, ali uvek sa pogledom na jačanje kontrole.

Entuzijastičan demokratski pokret u Tunisu bio je uperen protiv “policijske države sa malom slobodom izražavanja i udruživanja i ozbiljnim problemima u vezi sa poštovanjem ljudskih prava”, kojom je vladao diktator, a čija je porodica je omražena zbog korumpiranosti. Tako je u julu 2009. godine rekao ambasador SAD Robert Godek, a objavio “Vikiliks”.

Otuda bi za neke posmatrače dokumenati “Vikiliksa” trebalo da stvore lagodan osećaj u američkoj javnosti da su zvaničnici u pripravnosti u slučaju promena – doista, poruke toliko podržavaju politiku SAD da izgleda kao da cure od samog Obame.

Gideon Rahman u tekstu u pod naslovom “Amerika bi trebalo da Asanžu da medalju” objavljenom u „Fajnenšel tajmsu”, piše da se američka spoljna politika postavlja kao principijelna, inteligentna i pragmatična. “Javna pozicija SAD u vezi sa određenim pitanjima je često i privatno stanovište.”

Tako gledano, “Vikiliks” podriva teorije zavere koje stavljaju znak pitanja na plementite motive, koje Vašington proklamuje.

Godekova poruka podržava ove ocene – barem ako ne gledamo dalje. Ako ipak gledamo, kako spoljno-politički analitičar Stiven Zuns piše u svom izveštaju u „Forin polisi”, u fokusu se nalazimo sa Godekovim informacijama u rukama da je Vašington obezbedio 12 miliona vojne pomoću Tunisu.

Kao što se događa, Tunis je samo jedna od pet zemalja korisnika pomoći, među kojima su još i Izrael (rutinski), dve diktature na Bliskom istoku – Egipat i Jordan, i Kolumbija, u kojoj je stanje ljudskih prava dugo bilo na najnižem nivou i koja je dobila više vojne pomoći od SAD nego bilo koja druga zemlja.

Heilbrunov dokaz A je arapska podrška za politiku SAD protiv Irana, otkriveno je uz pomoć poruka koje su procurale. Rahman takođe daje ovaj primer, kao i mediji, pozdravljajući ova ohrabrujuća otkrića. Reakcije pokazuju koliko je dubok prezir prema demokratiji u obrazovanim kulturama.

Nije spomenuto šta stanovništvo misli, ali se lako može otkriti. Prema anketama koje je sproveo “Brukings institut” u avgustu, deset odsto Arapa je saglasno sa komentatorima iz Vašingtona i sa Zapada da je Iran pretnja. Na drugoj strani 77, odnosno 88 odsto vidi SAD i Izrael kao najveće pretnje.

Mišljenje Arapa prema politici Vašingtona je neprijateljsko, a većina od 57 odsto misli da bi regionalna bezbednost bila poboljšana kad bi Iran imao nuklearno oružje.

Ipak, “nema ničeg pogrešnog i sve je pod kontrolom” (kako Mušer opisuje prevlađujuću fantaziju). Diktatori nas podržavaju. Njihovi potčinjeni mogu biti ignorisani, osim ako ne pokidaju svoje lance, a tada politika mora biti prilagođena.

Druge informacije koje su procurile izgleda da daju podršku entuzijastičnim ocenama o plemenitosti Vašingtona.

U julu 2009. godine Hugo Lorens, američki ambasador u Hondurasu, izvestio je Vašington o istrazi ambasade o “pravnim i ustavnim problemima u vezi sa nasilnim svrgavanjem predsednika Manuela Mel Zelaja 28. juna.”

Ambasada je zaključila da “nema sumnje da su vojska, Vrhovni sud i Narodna skupština skovali zaveru prema kojoj je 28. juna izveden nelegalani i neustavni puč protiv izvršne vlasti.”

Zadivljujuće, osim što je predsednik Obama nastavio da se udaljava od gotovo cele Latinske Amerike i Evrope podržavajući nasilni režim i zapostavljajući poslednje zločine.

Možda najznačajnija otkrića Vikiliksa pregledana od strane spoljnopolitičkog analitičara Freda Branfmana imaju veze sa Pakistanom.

Poruke otkrivaju da je Američka ambasada svesna da rat Vašingtona u Avganistanu i Pakistanu ne samo da pojačava antiamerikanizam već i da “rizikuje destabilizaciju Pakistana” i čak pojačava pretnju za najgoru noćnu moru – da bi nuklearno oružje moglo da padne u ruke islamskih terorista.

Opet, otkrića “bi trebalo da stvore lagodan osećaj…da su zvaničnici u pripravnosti u slučaju promena” (Heilbrunove reči) – dok Vašington pouzdano maršira ka katastrofi.