Izvor: Standard (Fond strateške kulture Moskva)

U nedelju 6. februara, pao je 13. dan od početka egipatskog bunta i „velikog bdenja” disidenata i njihovih protivnika – pristalica Hosnija Mubaraka u centru Kaira, na trgu Tahirir. U izvesnom smislu taj dan i određuje pravac daljeg razvoja događaja.

Počev od kraja januara, opoziciono raspoloženi liberal-demokrate i islamisti privukli su na mitinge desetine hiljada ljudi, koji su podržali glavni zahtev – hitni odlazak Mubaraka sa funkcije šefa države, pa prema tome i ostavku vlade i raspuštanje vladajuće Nacionalno-demokratske partije (NDP), uvođenje demokratskih sloboda. Radi se o ozbiljnom pokušaju sloma celokupnog sistema državne vlasti, koji je Mubarak izgrađivao tokom tri decenije svoje vladavine.

U takvoj situaciji egipatski predsednik je preduzeo niz snažnih koraka. Na funkciju potpredsednika (takva funkcija ranije nija postojala) imenovao je armijskog generala i šefa obaveštajnog resora Omara Sulejmana. Za novog premijera postavljen je Ahmed Šafik, a niz narodu omrznutih ministara, uključujući i ministra unutrašnjih poslova, smenjeno je. U ranoj etapi konfrontacije u centru grada, uključujući i trg Tahrir, predsednik je izdao naređenje. I treba reći da su vojnici uspešno obavili zadatak.

Odlučujući korak Mubaraka bilo je obraćanje naciji 1. februara. Predsednik je izjavio da je odlučan u nameri da obezbedi stabilnost u zemlji i da se problemi ne mogu rešavati putem „haosa i nasilja”. Hosni Mubarak je izjavio da je spreman na sprovođenje političkih i ekonomskih reformi u cilju poboljšanja stanja najsiromašnijih slojeva stanovništva. Predsednik je odbacio zahteve opozicije da hitno podnese ostavku, odlučno naglasivši da će ostati na svojoj funkciji do isteka predsedničkog mandata 2011. godine. Šef države je precizirao da ne namerava da se kandiduje za predsednika u još jednom mandatu.

Govor lidera ojačao je snagu njegovih pristalica, koje su pokušavale da očiste trg Tahrir od protivnika režima. Upotrebljene su kamenice, molotovljevi kokteli. Gomila pobunjenika je uzvraćala istom merom, ponovo je prolivena krv. Rezultat – nekolicina ubijenih i preko hiljadu ranjenih. Armijske jedinice, koristeći oklopnu tehniku, razdvojile su sukobljene strana ne dopustivši da situacija sklizne u sveopšti haos.

Zapadni mediji su upotrebu sile od strane Mubaraka u odgovor na silu protiv predsednika prezentovali kao pokušaj predsednika da opstane na vlasti uz pomoć „ubica” i „glavoseča”. Ovde je neophodno objašnjenje. Za četrdeset i više godina mog novinarskog rada, koji obuhvata međunarodnu problematiku, nikad se još nisam suočavao sa takvim pristrasnim osvetljavanjem događaja u bilo kojoj zemlji sveta, kao što je to slučaj sa Egiptom. Naročito su revnosni zapadni mediji, ali ni ruski nisu daleko od njih. I ako na Zapadu demonizuju Mubaraka i njegove pristalice uz poznavanje stvari, ruski komentatori, koristeći informacije iz druge ruke i već gotove stereotipe, po pravilu nemaju čak ni predstavu o stanju egipatskog društva.

Mubarak je uspeo da aktivira moćni politički aktivni sloj – funkcionere vladajuće Nacionalno-demokratske partije, koja ima preko šest miliona članova, nemerljivo ih više nego opozicionara svih boja. Taj socijalni sloj ima svoje interese i spreman je da ih brani. Članovima NDP su se pridružile stotine hiljada ljudi, zabrinutih da će ih neredi lišiti mogućnosti da hrane svoje porodice. Prema najskromnijoj računici, ekonomija zemlje na Nilu sada svakodnevno trpi gubitke od 310 miliona dolara. Tražeći hleba od vlasti, pobunjenici i sami miniraju mogućnost za prehrambeno situiranje.

A sada o stavu Zapada. Od samog početka „palmine revolucije” Barak Obama i svi šefovi evropskih država (izuzev Silvija Berluskonija) zahtevali su od Mubaraka da hitrno podnese ostavku. Segmenti „demokratizacije” zemalja, koje su Amerikanci uvrstili u geopolitičku konstrukciju „Velikog Bliskog Istoka” ne dopuštaju Vašingtonu da trezveno sagleda dešavanje u Egiptu. Mnogo je perspektivnija u tom pogledu pozicija Moskve. Dmitrij Medvedev i njegov ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjasnili su se u duhu toga da krizu u Egiptu mogu razrešiti jedino sami Egipćani – bez mešanja izvana i poželjno – političkim sredstvima.

Zapad je zapljusnuo talas komentara, u kojima se govorida je Vrhovni komandant egipatske armije Hosni Mubarak izgubio poverenje vojnika. Dopustiću sebi da primetim: to je neviđena glupost! Armija striktno izvršava svoju dužnost, ne praveći razliku između opozicionara i pristalica režima, kada oni kidišu jedni na druge prsa u prsa. Predstavnici generaliteta stupili su u pregovore sa vođstvom pobunjenika sa jednim jedinim ciljem – da se obustave neredi. A 6. februara Omar Sulejman je uspostavio kontakte sa Mislimanskom braćom radi razmatranja promena u Ustavu, koje je predložio Mubarak. To je primetan pomak – ranije egipatsko rukovodstvo i samu pomisao na slične pregovore nije dopuštalo. Toga dana, 6. februara, predsednik Mubarak je – a on je i predsednik NDP – objavio da sa svih rukovodećih funkcija smenjuje predstavnike partijske vrhuške uključujući i svog sina Gamala.

Znaci normalizacije u Kairu i u provincijama Egipta su vidljivi. Mubarak je, makar i uz gubitke za režim, preživeo buru, i to bez obzira na to što je Zapad sav svoj uticaj premestio na tas opozicije. Krajem januara „Dejli telegraf” je saopštio da su SAD tajno podržavale glavne figure, koje stoje iza organizacije protesta i koje pripremaju ustanak u roku od tri godine. Računalo se s tim da se na vlast dovede čovek sa reputacijom liberala – bivši šef MAGATE Muhamed el-Baradej. Ta se računica može pokazati jalovom jer se u igru umešao aktuelni generalni sekretar Lige arapskih država Amru Musa, koji je daleko iznad bivšeg činovnika MAGATE po političkom iskustvu. Musa je objavio da se namerava kandidovati na funkciju predsednika Egipta na predstojećim izborima. Ranije je on, za vreme Mubaraka, bio ministar inostranih poslova.

I Hosni Mubarak, i Omar Sulejman, i mnogi drugi, upozoravaju na opasnost od dolaska na vlast islamističkog pokreta u bilo kom njegovom obliku – „umerenom” ili radikalnom.

Šta čeka Egipćane ukoliko pobede islamisti? Na sajtu „Al-Ihvan al-musliman” šepuri se amblem Kurana, poduprt sa dva mača, sa apelom: „Naoružajte se!” Na sajtu čitamo da Muslimanska braća imaju filijale u 70 zemalja sveta. Verujem u to. Ali ne verujem da Braća egzistiraju isključivo zahvaljujući članarinama. U svetu islama ima mnogo basnoslovno bogatih ljudi koji, iako nisu „braća”, izdvajaju ogromne pare za delatnost „Al-Ihvan al-muslimana”. Učestvuju u podršci Braći i vlade nekih muslimanskih zemalja. Kako se troše te doznake – tajna je skrivena iza sedam pečata. Glavni cilj jeste stvaranje islamske države, povratak na Al Halifu (istinski halifati, koje su stvorili „salafi” – pravednici Islama) i – pažnja! – „osvajanje sveta pomoću Islama”. A ima još: „Alah je naš cilj”; „Prorok je naš vođa”; „Kuran je naš zakon”; „Džihad je naš metod”; „Smrt u ime Alaha – naš je najveći san”. Podvući ću: to su zvanični pogledi ne radikalnog već „reformističkog”, u Egiptu legalno funkcionišućeg krila „Braće muslimana”. I tu ostajemo bez komentara.