Izvor: NSPM

Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, ponovo se našao u vestima, ovog puta nakon što mu je bivši švajcarski bankar Rudolf Elmer predao poverljive izveštaje o oko 2.000 bogatih pojedinaca koji, navodno, sadrže dokaze o pranju novca i utaji poreza. Elmer je ubrzo proglašen krivim za kršenje švajcarskog zakona o čuvanju tajne, ali samo je mali broj novinara tražio da se Asanž sudski goni zbog svoje uloge u aferi. To se, očito, događa samo u Sjedinjenim Državama.

U SAD, usred debate o tome da Vikiliks objavljuje poverljive depeše Stejt departmenta, dok Vlada preti Asanžu ekstradicijom i tužbom, ugledni novinari traže zaklon. Očekivalo bi se da se u vodećim uvodnicima u Njujork tajmsu i Volstrit žurnalu , a da ne pominjemo televizijske emisije, brani pravo Vikiliksa da objavljuje svoja saznanja. Ali, nastupila je samo čudna, zaglušujuća, licemerna, zapanjujuća tišina – ili nešto još gore.

Većina američkih novinara potpuno razume da Asanž nije nelegalnim putem došao do poverljivog materijala, jer je kriminalu podložna svaka strana koja je objavljivala materijal na sajt. On nije pandan Danijelu Elsbergu, koji je 1971. nezakonito objavio dokumenta Pentagona, tajnu hroniku vojske SAD o ratu u Vijetnamu, već je nalik Njujork tajmsu, koji je doneo hrabru i ispravnu odluku da objavljuje taj materijal.

Štaviše, američki novinari savršeno dobro znaju da i oni sami stalno trguju poverljivim materijalom – zapravo je veliki broj istaknutih američkih novinara izgradio karijere koje su im se finansijski isplatile radeći upravo ono što Asanž radi. Na svim koktelima u medijskim krugovima u Njujorku ili Vašingtonu novinari veselo pokazuju potencijalnim poslodavcima svoju „robu“ ili čine jedni drugima usluge tako što otkrivaju poverljive informacije.

Na Si-En-Enu je nedavno nastupilo ćutanje kada sam pravnog stručnjaka Džefrija Tubina, koji je zahtevao da se Asanž uhapsi, pitala da li stvarno nikada nije odao poverljivu informaciju. Uostalom, to je ono što rade ozbiljni novinari: njihov posao je da otkriju šta vladini zvaničnici ne žele da se objavi.

Američki novinari znaju da Vlada krije informacije uglavnom da bi sebe poštedela poniženja, a ne zato što je iskreno zabrinuta za nacionalnu bezbednost. Na poverljivim informacijama je zasnovan najveći broj bestselera Boba Vudvorda, novinara Vašington posta, koji je zahvaljujući svojim delima postao najbolje plaćeni novinar štampanih medija.

A gde su zahtevi da se Vudvord uhapsi? Zašto svi ti novinari, koji stiču slavu i novac radeći ono što je Asanž uradio, ostaju kukavički tihi (u najboljem slučaju), dok kolegi izdavaču preti proterivanje, cenzura i optužbe za špijunažu (zbog kojih može da usledi smrtna kazna), a da ne pominjemo apele za njegovo pogubljenje?

Jedan od razloga za to mogle bi biti optužbe na račun Asanža za seksualno zlostavljanje. Međutim, svaki ozbiljan novinar zna da se ta dva pitanja ne smeju pretvoriti u jedno. Pravo na slobodu izražavanja primenjuje se na nitkove i hulje, slabe ličnosti i čak kriminalce.

Stoga, ponovo postavljam pitanje: zašto su američki novinari i urednici pretvorili u Asanža otpadnika od društva? Prema mišljenju novinarke Nensi Jusef, Komitet za slobodu medija prekomorskog kluba za štampu Amerike u Njujorku saopštio da Asanž „nije jedan od nas“. Asošiejted pres odbija da komentariše o njemu. Čak je i Nacionalni klub za štampu odlučio da ne govori javno o mogućnosti da se protiv Asanža pokrene sudski postupak. Umesto toga, brane ga udruženja novinara u inostranstvo.

Poslovni model američkog biznisa propada; ljudi koji bi trebalo da brane Asanža suočavaju se sa smanjenjima plata i nezaposlenošću, velikim delom zahvaljujući internetu, čiji je on simbol. Predrasuda ovih novinara protiv medija u kojima oni nisu „čuvari ulaza“ sprečava ih da priznaju da je Asanž izdavač, a ne neka vrsta hibridnog terorističkog blogera.

Paradoksalno, na taj način su postali poput pobesnelih američkih vladinih zvaničnika koji sada prete Asanžu i koji više ne mogu da kontrolišu protok informacija. Svojim ponašanjem prema Asanžu američka vlada i glavni mediji u SAD kritikuju budućnost u kojoj nema tradicionalnih čuvara ulaza za protok informacija, dok sve institucije žive u prozirnim zgradama od stakla.

Upravo je iz tog razloga proganjanje Asanža jalovo i apsurdno. Čak i kada bi zauvek bio pod ključem, svet budućnosti je svet Vikiliksa.