Izvor: Danas

Uprkos zajedničkoj geografiji, istoriji i ekonomskim interesima, strateške putanje Rusije i Evrope se razilaze.

Vizija Šarla de Gola iz 1966. o Evropi „koja se proteže od Atlantika do Urala“ bila je provokativna. Danas ruski predsednik Vladimir Putin ima još ambiciozniji cilj: „zajedničko tržište koje bi se protezalo od Atlantika do Pacifika“.

U globalizovanom svetu rizici su veliki i za Rusiju i za Evropu. Ako Rusija nastavi da se kreće sadašnjim putem, da postane isključivo proizvođač sirovih materijala ne samo da će postati ranjivija prema fluktuacijama cena energije na globalnom tržištu, već će njen naučni, kulturni i obrazovni potencijal dodatno oslabiti, što kao posledicu može imati smanjenje globalne moći zemlje.

Ako Evropa, s druge strane, ne uspe da odgovori na izazove 21. veka, suočiće se sa hroničnom ekonomskom stagnacijom, porastom socijalnih tenzija i političkom nestabilnošću. Kao što se industrijska proizvodnja seli ka Istočnoj Aziji a inovacije ostaju u Severnoj Americi, Evropa rizikuje da izgubi svoju poziciju na najatraktivnijim međunarodnim tržištima. Kao rezultat svega i evropski projekat mogao bi da bude doveden u pitanje.

Kako bi se izbegle ovakve posledice, Rusija i Evropa moraju da utvrde gde se njihovi interesi poklapaju i da rade u pravcu uspostavljanja korisnog partnerstva u tim oblastima. Ali, da bi se ubrzalo takvo partnerstvo najpre moraju da izmene negativne percepcije koje imaju jedna o drugoj.

Mnogi Rusi ne posmatraju Evropu kao političkog i ekonomskog partnera, niti kao saveznika. Evropa je, sa njihove tačke gledišta, već izgubila bitku za inovacije i ekonomski razvoj i postepeno postaje „industrijski muzej“. Rusija bi, kako tvrde, trebalo da formira partnerstvo sa dinamičnijim zemljama.

Slično tome, mnogi Evropljani veruju da iako partnerstvo sa Rusijom može imati prednosti moglo bi i da nagrize evropsku ekonomiju i politiku na duži rok. Ukoliko Evropa želi da bude lider i da prosperira, smatraju oni, trebalo bi koliko je to moguće da ograniči svoje veze sa Rusijom.

Aktuelni sporovi između Rusije i EU odražavaju ovo uzajamno nepoverenje. Rusi optužuju Evropljane da isuviše odugovlače proces liberalizacije viznog režima, da blokiraju pristup ruskih gasnih kompanija evropskim tržištima, da potpiruju antiruska osećanja u postsovjetskoj eri i da pokušavaju da se mešaju u unutrašnju politiku Rusije.

Evropljani imaju ozbiljne rezerve prema stanju ljudskih prava u Rusiji, prema njenom pravnom sistemu, prema tome da se Rusija ne pridržava evropskih vrednosti. Rusiji se zamera i pozicija prema međunarodnim krizama, naročito na Bliskom istoku. Zbog svega toga daleko je perspektiva bližih odnosa.

Bez fundamentalnog resetovanja odnosi između Rusije i Evrope nastaviće da idu silaznom putanjom. Uprkos zajedničkoj geografiji, istoriji i ekonomskim interesima, njihove strateške putanje se razilaze.

Alternativni scenario oslanja se na vrlo moćan uticaj ljudskog kapitala, glavnog faktora u borbi za globalni uticaj. Ljudski kapital – ne prirodni resursi, proizvodni kapaciteti ili finansijske rezerve – trebalo bi da čine temelj ruskih i evropskih razvojnih politika.

Negovanje ljudskog kapitala zahteva adekvatno kulturno okruženje, dobro razvijen obrazovni sistem i istraživačke i inovativne centre. Mnogi tvrde da je i u Rusiji i Evropi takva socijalna infrastruktura postala toliko skupa da ometa razvoj efikasnije i dinamičnije ekonomije. Samo ako se ukloni država blagostanja, tvrde kritičari, napredak će biti moguć.

Uskraćivanje socijalnih programa u Evropi i Rusiji bi, međutim, ugrozilo ljudski kapital, njihovu najdragoceniju komparativnu prednost. Iako Evropljani imaju razloga da kritikuju nedostatke Rusije, trebalo bi da priznaju da je samo pre dve decenije ruski politički, ekonomski, socijalni i pravni sistem doživeo temeljne promene, što je značajno uticalo na svest ljudi, samopercepciju i ponašanje. Uz ovo razumevanje trebalo bi priznati da je aktuelna politika Evrope koja zahteva od Rusije „zrelost“ kao uslov za saradnju kontraproduktivna. Rusija će sazreti mnogo sporije u izolaciji nego integrisana u evropske institucije.

Naravno, Rusija verovatno neće postati članica NATO u doglednoj budućnosti, zahvaljujući mnogim strukturalnim, tehničkim i psihološkim smetnjama koje blokiraju put. Ali politička integracija je moguća. Institucionalna integracija Rusije u veću Evropu zahtevaće snažnu angažovanost obe strane. Ali, u ovom globalizovanom svetu, to je jedina opcija.