Izvor: Advance

Sasvim nepoznat široj međunarodnoj javnosti, samo pre nekoliko dana je Sheikh Moaz al-Khatib imenovan za predsednika Nacionalne koalicije Sirije, koja predstavlja sirijsku prozapadnu opoziciju vladi u Damasku.

Opisan kroz intenzivnu medijsku kampanju kao visoko moralna osoba, bez stranačkih i poslovnih veza, u stvari je član Muslimanskog bratstva i lobista naftne kompanije Shell, koju je predstavljao u Siriji, piše voltairenet.org.

Thierry Meyssan, novinar istog lista dalje nastavlja: “Razdor i cepanje na različite frakcije sirijske opzicije ukazuje na sukobe između zemalja koje žele smenu “režima u Damasku”. Posebno je poznato Nacionalno vijeće (SNC), poznato pod imenom “Istanbulsko veće”, jer je tamo utemeljeno.

Ono je u čeličnom zagrljaju francuskog DGSE-a, a finansirano od Katara. Njegovi članovi, koji nisu imali pravo boravka u Francuskoj, pod stalnim su pritiskom francuskih obaveštajnih službi, koje im diktiraju svaki korak.

Sirijski lokalni komitet za koordinaciju, sačinjen je od lokalnog stanovništva koje se odlučilo za oružanu pobunu. I na kraju Slobodna sirijska vojska, uglavnom pod uticajem Turske, a broji najviše pobunjenika, između ostalog i brigade Al-Quaide. 80% njenih pripadnika priznaje kao duhovnog vođu Saudijca Sheikha Adnana al-Aroura.

Tražeći nekakvu hegemoniju i kako bi se uspostavio nekakav red u toj šarolikoj nepovezanoj masi, Washington daje zadatak Arapskoj ligi da organizuje sastanak u Dohi, kako bi se “likvidirao” SNC i primoralo najveći mogući broj frakcija da pristupe jednoj jedinoj organizaciji: “Nacionalnoj koaliciji opozicionih snaga revolucije”.

No, iza kulisa, američki ambasador Robert S. Ford je već unapred dodelio sve bitne funkcije odabranim ljudima. Prema poslednjim analizama upada u oči odabir jednog čoveka kojega zapadni mediji nikada nisu pomenuli: Sheikh Ahmad Moaz al-Khatib.

Ko je ambasador Robert S.Ford?

Robert S. Ford se smatra jednim od najvećih eksperata za Bliski istok u State Departmentu. Bio je asistent Johnu Negroponteu od 2004. do 2006., u vreme kada je čelnik obaveštajaca u Iraku koristio metode koje je usavršio u Hondurasu (intenzivnu upotrebu eskadrona smrti i “contrasa” za svoje ciljeve).

Nešto pre izbijanja sukoba u Siriji je imenovan od predsednika Obame kao ambasadora u Damasku, protivno volji Senata. Ford je u Siriji ubrzo počeo primenjivati metode svog mentora, Negropontea, s poznatim učincima. Žena ambasadora R.S.Forda, Alison Barkley, je glavna nadzornica za logistiku pri američkoj ambasadi u Saudijskoj Arabiji.

Stvaranje ove koalicije više služi Washingtonu, kako bi preuzeo kontrolu nad naoružanom opozicijom, ali odmah po osnivanju, delovi Slobodne sirijske vojske su se odmetnuli. Koalicija ne priznaje nikoga ko se protivi oružanoj pobuni. Pre svih ne priznaje “Nacionalnu koordinaciju za demokratske promjene”, Haythama al-Mannaa.

Odabir Ahmada Moaza al-Khatiba samo naizgled zadovoljava političku dimenziju opozicije. Kako bi bio prihvaćen od boraca potrebno je da predsednik Koalicije bude religiozan, ali da bi bio prihvaćen od zapada mora izgledati umeren.

Ali, navodno, najbitnije je da u ovom periodu, za vreme intenzivnih pregovora, predsednik Koalicije bude u stanju pregovarati o budućnosti sirijskog gasa (što nije nikad službeno potvrđeno).

Američki “spin-doktori” su u trenutku obnovili šarm Ahmada Moaza al-Khatiba. Neki mediji su ga već prozvali “vođom-uzorom”. Velike američke novine ga opisuju kao “jedinstveni proizvod svoje kulture, kao što je Aung San Suu Kyi u Burmi”.

Što kaže Agence France Press (AFP): “Šeik Ahmad Al-Khatib Moaz, čovek pomirenja. Umereni verski vođa, jedno vreme imam džamije u Damasku, ne pripada niti jednoj političkoj stranci. Ta njegova nezavisnost, te bliskost Riadu Seifu, čini ga najboljim kandidatom za vođu opozicije.

Islamski sufist, studirao je međunarodne odnose i diplomatiju i nije se vezao za Muslimansko bratstvo ili bilo kakvu drugu islamsku organizaciju. Više puta hapšen zbog poziva na pad režima u Damasku, u svojim propovedima. Zbog tog mu je bilo zabranjeno propovedati u Siriji. Kako je rodom iz Damaska, veoma je aktivan u mobilizaciji masa na periferiji glavnog grada, najviše u Duomi, koja je izuzetno aktivna u mirnoj mobilizaciji u februaru 2011. Šeik Khatib je osoba koja ima veliku narodnu podršku. Potom odlazi u Katar….”

Istina je, međutim, sasvim drugačija. Nema nikavih dokaza da je Khatib ikada studirao ikakve međunarodne odnose ili diplomatiju, nego ima diplomu inženjera geofizike, a radio je šest godina za al-Furat Petroleum Company (1985-91). Ta kompanija je podružnica stranih naftnih kompanija, između ostalog anglo-holandskog Shella.

Od oca, šeika Muhammada Abu al-Faraj al-Khatiba, je nasledio službu kao propovednik u džamiji Omayyadi. Zbog svojih govora je odmah uklonjen i zabranjeno mu je propovedati u Siriji. Ali to nema nikakve veze s događajima u toku, obzirom da se ovo sve zbivalo za vreme vladavine Hafeza al-Assada, pre dvadeset godina.

Sirija je onda podržavala međunarodnu intervenciju za oslobađanje Kuvajta. Zbog “poštovanja međunarodnog prava”, Damask je želio slom Sadama Husseina i približavanje zapadu.

Šeik se jednom suprotstavio operaciji “Desert storm”, iz istih razloga kao i Osama Bin Laden. Tvrdio je kako je prisutnost zapada na svetoj arapskoj zemlji svetogrđe, te je u to vreme dao mnoštvo antisemitskih i protuzapadnih izjava.

Šeik Khatib je potom nastavio kao verski učitelj, a posebno treba naglasiti njegov angažman u holandskom institutu u Damasku. Putovao je mnogo po inostranstvu, a najčešća odredišta su mu bila: Holandija, Velika Britanija i SAD. Potom se seli u Katar, da bi se 2003-2004. vratio se u Siriju i radio kao lobista za naftnu kompaniju Shell oko dogovora za koncesiju eksploatacije nafte i gasa.

Početkom 2012. dolazi u predgrađe Damaska, u četvrti Douma, gdje je bio izuzetno aktivan u kritikovanju i podsticanju na pobunu protiv vlade Bashara al-Assada. Kad je uhapšen, potom pomilovan, seli se u Kairo.

Njegova porodica je tradicionalno sufistička, a on je svejedno pripadnik Muslimanskog bratstva. Što je i dokazao na kraju svog izlaganja na sastanku opozicije u egzilu, u Dohi. U tom govoru ostao je u prepoznatljivom stilu, ne samo u formi, već i u sadržaju.

U jednom trenutku se zalaže za multikonfesionalno društvo, potom traži primenu šerijata. U svojim spisima optužuje jevrejski narod kao “božjeg neprijatelja”, a muslimane šiite kao nevernike, što je u muslimanskom svetu ravno smrtnoj presudi.

Na kraju se mora priznati veleposlaniku Robertu S. Fordu kako je u ovom slučaju igrao pobednički. Washington je još jednom uspeo zavarati svoje saveznike. A kao i u Libiji, Francuska je ta koja preuzima sav rizik, ali u pregovorima oko podele resursa francuski Total, zbog odabira ovog čovjeka, ispada najveći gubitnik.