Izvor: Standard, Dragan Petrović

Sada je već potpuno jasno da je Partija regiona ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča novi (stari) pobednik oktobarskih parlamentarnih izbora u Ukrajini. Koliko su ti izbori važni za Evropu i svet možda je najbolje potvrdio Semjuel Hantington u svom čuvenom delu „Sukob civilizacija“, gde je označio Ukrajinu kao jednu od nekoliko najvažnijih – ako ne i najvažniju – zemalja gde sledi sukob geopolitičkih interesa između Rusije i zapadnih atlantističkih snaga. Eventualni poraz Rusije i proruskih snaga u Ukrajini imao bi za posledicu svrstavanje Moskve u drugi rang svetskih sila i praktično teško bi se mogao pronaći neki uspeh na drugom planu koji bi mogao da kompenzuje taj potencijalni neuspeh. Iako nema spora o postojanju izvesnog identiteta Ukrajinaca koji bi se mogao nazvati i nacionalnim, on u svojoj široj osnovi kod mnogih od njih podrazumeva, pored uže ukrajinske, i identifikaciju sa ruskom civilizacijom i istorijom. Tako je bar u većinskom smislu u jugoistočnoj polovini Ukrajine i (mada danas bitno manje) u centralnom delu, a sasvim malo u zapadnim i severozapadnim oblastima, posebno kad je u pitanju Galicija.

Kad je moćni mongolsko-tatarski zavojevač 1242. godine razorio Kijev i srušio Kijevsku Rusiju, ruske politički i kulturni centar se pomerio na severoistok, ka Moskvi i Novgorodu. Koristeći dvovekovni ruski napor oslobađanja od uticaja mongolsko-tatarskog zavojevača, naknadno ujedinjena Poljsko-litvanska kraljevina je zagrabila (privremeno) deo ukrajinskih zemalja, a samu Galiciju je držala u svom posedu u kontinuitetu još od 14. veka. Iako se istočna Ukrajina sa Kijevom dobrovoljno vratila pod vlast Rusije pošto se samostalno oslobodila od Poljaka još 1654. godine, ostale ukrajinske oblasti su se nešto kasnije ujedinjavale sa Ruskim carstvom. Tako je južni crnomorski deo oslobođen od Turaka i Tatara sredinom 18. veka a sedamdesetih godina tog veka i zapadna Ukrajina, dok je još samo Galicija ostala pod Austrijom (Austro-Ugarskom) sve do 1918. godine, da bi u međuratnom periodu bila ponovo deo Poljske. Dakle tek 1939. godine (zapravo zbog nemačke okupacije ponovo od 1945.) Galicija je pod vrhovnom vlašću Moskve, što je presudno uticalo da ova oblast ima bitno drukčiji religijski (unijati pravoslavci), jezički (zapadnoukrajinski dijalekat Galičnika, sličniji poljskom jeziku od književnog ukrajinskog jezika nastalog na bazi poltavskog istočnoukrajinskog dijalekta) i nacionalni identiet od ostalih Ukrajinaca. Iako je ukrajinski nacionalni identitet dominantiji od dualnog ukrajinsko-ruskog (ili samo ruskog) na celom prostoru zapadno od Dnjepra, samo u Galiciji on ima i obeležja antirusizma.

GODINE IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Ove istorijsko-civilizacijske determinante je zapazio i Hantington i ugradio je ih u poglavlju o Ukrajini kao podeljenoj zemlji („..na veći deo koji je proruski i onaj manji na severozapadu koji ima svoj zaseban identitet“), u svom čuvenom delu „Sukob civilizacija“ devedesetih godina prošlog veka.

Proleća 1991. godine u SSSR je proveden referendum sa pitanjem da li ste za zajedničku državu ili ne. Odgovor je bio sledeći – preko 80 odsto za opstanak zajedničke države, uz oko 80 odsto izašlih upisanih birača. I u svim osalim republikama članicama Federacije rezultat je bio pozitivan, dakle bilo je više izjašnjenih za zajedničku državu svuda osim u tri pribaltičke republike – Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Odnos snaga je u Ukrajini bio izjednačen jer se oko 50 odsto izašlih birača se izjasnilo za i isto toliko protiv. Međutim, neuspeo avgustovski puč te 1991. godine, nastup Jeljcina i nabrzinu organizovani referendumi po republikama u prilog nacionalne suverenosti, zajedno sa Beloveškim dogovorom decembra te godine, doveli su do raspada SSSR, odnosno njegovog transformisanja u labavu uniju koju čini Zajednica nezavisnih država (ZND).

Tokom 1992-1995. nezavisnu Ukrajinu – koja je, istina, član ZND, ali pokazuje malu želju svog vođstva za strateškom saradnjom sa Rusijom – predvodi Leonid Kravčuk. Međutim, on 1995. godine gubi predsedničke izbore od Leonida Kučme, koji se, za razliku od njega, zalagao za izvesno približavanje Rusiji. Upravo je rezultate tih predsedničkih izbora u 26 ukrajinskih administrativnih oblasti analizirao Hantington u pomenutom delu, ukazujući na podelu zemlje na zapad i istok, gde je otprilike reka Dnjepar granica. Ukrajina se u sledeća dva Kučmina mandata držala nešto bliže Rusiji, ali zadražvajući vezu i sa Zapadom, odnosno balansirajući sve do predsedničkih izbora krajem 2004. godine. Kučma jeste približio Ukrajinu saradnji sa Rusijom više nego Kravčuk, ali ne toliko koliko je to težila Komunistička partija Ukrajine, čiji lider Pjotr Simonenko je bio Kučmin protivnik u drugom krugu predsedničkih izbora 1999. godine, kada je Kučma i dobio svoj drugi mandat.

Ovde treba zastati da bi se razumeo nastanak Partije regiona i politički uzlet Viktora Janukoviča. U drugoj polovini 90-tih – kada je svet bio u monopolarnom poretku i apsolutnoj dominaciji SAD i NATO, kada je u Rusiji bio na vlasti Jeljcin i kad je ona u društvenom, ekonomskom i političkom smislu dotakla svoje dno u savremenoj istoriji – u jugoistočnoj polovini Ukrajine, pre svega među ruskim i proruskim stanovništvom, javljala se egzistencijalna zebnja pred pitanjem gde će ih o odvesti neka buduća vlast u Kijevu.

Prema popisu stanovništva, u Ukrajini živi oko 20 odsto etničkih Rusa, a još najmanje toliko građana ruski jezik smatra za maternji iako se nominalno izjašnjavaju kao etnički Ukrajinci. Tome treba dodati da vernici Ukrajinske pravoslavne crkve – Moskovske patrijaršije – čine gotovo dve trećine stanovništva, koje masovno paralelno kao svoj jezik doživljava ruski i ukrajinski književni jezik (istočnoukrajinski poltavski dijalekat). Kao njihov antipod, samo 10-15 odsto populacije čitave zemlje su unijati, kojima je maternji zapadnoukrajinski dijalekt. Dakle između etničkih Rusa i, sa druge strane, unijata kao dva suprotna identitetska pola sa centrima u Donjecku i Harkovu (odnosno Lavovu) postoji više prelaznih oblika i nijansi u lepezi identiteta stanovništva Ukrajine. Naročito je središnji deo zemlje većinski ambivalentan po tom pitanju.

JANUKOVIČEV USPON

Upravo zato je Janukovičeva Partija regiona nastupila sa konceptom regionalizacije zemlje, kao odgovorom na brojne razlike u identitetu, jeziku, religiji, pa i geopolitičkom opredeljenju. Suština je u strahu proruske barem polovine populacije, koja je, uprkos brojnosti, bila izložena različitim pritiscima, kao i sama Ukrajina kao celina, u vreme monopolarnog svetskog poretka, da se Ukrajina veže za zapadne centre moći. Partija regiona je tokom 2000-tih nastavila da raste i činilo se da će Janukovič krajem 2004. godine, kao predsednik vlade, postati predsednik države, pošto je u drugom krugu imao prednost u odnosu na Viktora Juščenka kandidata opozicije. Tada je došlo do čuvene „Narandžaste revolucije“, koja je na vlast dovela Jučšenka i Timošenkovu.

Takvu šansu (poklon?) „narandžasti“ nisu uspeli da iskoriste jer su građani Ukrajine za pet godina njihove vladavine, umesto napretka i obećanih reformi, doživeli višestruko ekonomsko, društveno i političko survavanje, kao i političku nestabilnost i stalne napetosti. Iako je tek 15-20 odsto stanovništva zemlje spremno na približavnje NATO, predsednik Juščenko je s vrha propagirao takvu politiku iako se s njom u praksi nije slagala ni sama Julija Timošenko.

Tako je već marta 2006. Partija regiona zabeležila trijumf na parlamentarnim izborima, potom i formiranje vlade sa Komunističkom partijom i socijalistima Moroza. Ta vlada je je prilično uspešno funkcionisala sve do proleća 2007, kada je Juščenko – pozivajući se kao predsednik na tačku Ustava o neposrednoj ugroženosti zemlje,koja mu jedino može dati takva ovlašćenja) – raspisao prevremene izbore. Na tim izborima septembra 2007. Partija regiona osvojila je najviše mandata, ali su Blok Timošenkove i stranka Juščenka Naša Ukrajina sa dva poslanika većine napravili koaliciju koja je funkcionisala sve do predsedničkih izbora januara 2010. Tada u dva kruga Janukovič pobećuje svoje protivnkandidate (u drugom i Timošenkovu) i postaje predsednik zemlje. Tada Litvin prelazi u tabor Partije regiona i, zajedno sa Komunističkom partijom, formiraju vladu na čelu sa funkcionerom regiona Azarovom. Partija regiona je već odavno, faktički od svog osnivanja, postala najjača u zemlji, okupljajući prorusko biračko telo (zajedno sa Komunističkom partijom), koje je većinsko u jugoistočnoj polovini zemlje. Te 2010. Janukovičeva stranka učlanjuje i svog milionitog člana, a u oktobru 2010. godine osvaja lokalnu vlast ne samo u jugoistočnoj polovini zemlje , već i u njenim centralnim oblastima, gde ranije to nije uspevala.

Janukovič je za dve i po godine kao predsednik Ukrajine pokušavao da sačuva stabilnost zemlje, da popravi izuzetno lošu ekonomsku situaciju, da se pozicionira na glavnim strateškim tačkama biračkog tela i stranke koja ga je dovela na vlast i da u isto vreme ne izazove nemire u zemlji i negativne reakcije u njenom zapadnom delu. To je bio veoma težak zadatak, koji je Januković, i pored kritika sa različitih stana, uglavnom uspeo da realizuje.

VIZIJA I OKLEVANJE

Birači Partije regiona mogu da budu zadovoljni što je sklopljen sporazum sa Rusijom o produžetku stacioniranja ruske crnomorske flote gotovo do sredine ovog veka. Izuzetno je važno i da je ruski jezik postao drugi zvanični u jugoistočnoj polovini zemlje, čime je praktično prekinut proces derusizacije zemlje, pokušan u vreme „narandžastih“. Načelno se zadržao kurs ka EU, ali je prilično bio zamrznut. Međutim, Janukovič nije dao saglasnost da zemlja uđe u Carinsku uniju sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, što je glavna primedba koja dolazi sa jugoistoka zemlje i iz ruskih krugova. Sa Julijom Timošenko u zatvoru i velikim pritiscima i kritikama sa Zapada, kao i primedbama i nepoverenjem na istoku zbog nepristupanja Carinskoj uniji, Janukovič se suočio tačno na polovini svog predsedničkog mandata. U tom trenutku sačekali su ga i parlamentarni izbori, koji mogu biti odlučujući za dalji put zemlje, kao i Janukovičevu političku viziju i položaj.

Za dve i po godine postignut je nesumnjiv uspeh samo u poboljšanju privredne situacije, što nije bio dovoljan adut za ostrašćene suprotstavljene strane u zemlji. U Galiciji je stvorena nacionalistička (neofašistička?!) stranka Sloboda, koja je još na lokalnim izborima oktobra 2010. godine pobedila u Lavovu i još dve oblasti Galicije. Koalicija koja je okupila najjači deo opozicije – Batkovščina – čiji je lider zatvorena Julija Timošenko, najopasniji je protivnik vladajuće koalicije. Tu je i finansijski moćna nova stranka boksera Klička – Udar, koja je pre izbora potpisala postizborni sporazum sa Slobodom. Kako je Litvin odstupio od Partije regiona zbog njenog izglasavanja zakona o ruskom jeziku kao zvaničnom u istočnoj polovini zemlje, Regioni su ostali sami protiv svih sa Komunističkom partijom. Čak je i Zapad postao homogen protiv Janukoviča i Regiona jer su, pored SAD i Britanije, koji tradicionalno deluju protiv Rusije i proruskih snaga, sada i zemlje EU nastupile kritički zbog slučaja Timošenko, tako da su na svaki način podržale opoziciju.

Kada se saznala na dan izbora, u nedelju 28 oktobra uveče, izlaznost građana bila najmanja od obnove višestranačja – gotovo 58 odsto na nivou zemlje, uz činjenicu da je u proruskim oblastima bila za 10-12 odsto manja nego na zapadu (a najveća upravo u Galiciji) – gotovo da su svi verovali u promenu vlasti i poraz Regiona i Komunističke partije. Interesantni su i rezultati koje su prognozirali tzv. egzit polovi. Oni su prognozirali da će Partija regiona pojedinačno imati najviše mandata, ali nedovoljno da sa jedinim koalicionim partnerom ponovo napravi vladu. Prema tim prognozama, očekivalo se da tome budu bliži Batkovščina, Udar i Sloboda, i da one zajedno formiraju vladu koja bi bila prozapadna i izraziti protivnik težnjama proruskog dela stanovništva.

Na ovom mestu se postavlja pitanje koliko je zaista to prorusko stanovništvo zemlje. Ako je ono pri ovakvom stepenu izlaznosti sada ponovo nadmašilo svoje oponente sa severozapada – kao na predsedničkim izborima 2010 (a verovatno na onim poništenim u „narandžastoj revoluciji“ 2004), te parlamentarnim 2006. i 2007, a posebno na lokalnim oktobra 2010 –onda se postavlja pitanje da li je rusko, prorusko i stanovništvo sa dvostrukim identitetom (ukrajinskim kao užim, uz pripadnost ruskom identitetu i civilizaciji) ne samo većinsko u jugoistočnoj polovini zemlje, što nije nikad ni bilo sporno, već i u centralnim oblastima. Pitanje je da li su ovi izbori pokazali da je to stanovništvo zapravo najbrojnije u Ukrajini, brojnije od pripadnika zapadnoukrajinskog koncepta.

Za šire integracione veze sa Rusijom i postsovejtskim prostorom postoji prilično raspoloženje stanovništva, naročito u istočnom i južnom delu zemlje. Prema istraživanjuj koje je prezentovano u Institutu za sociologiju Nacionalne akademije nauka Ukrajine, oko 67 odsto ispitanih punoletnih građana istočnih provincija podržava ulazak zemlje u Carinski savez, u južnim oblastima 60 odsto, u centralnim 44 i u zapadnim 33 odsto. Protv Carinskog saveza na istoku je bilo svega devet odsto stanovništva, 15 na jugu, 20 u centru, uz oko 38 odsto populacije na zapadu. Pristalica integracija sa Rusijom je više u starijoj populaciji nego među mlađim uzrastima. (Шулъга Николай Александрович, Отношение населения Украины к украинско-российскому межгосударственному и экомоническому сотрудиничеству, Российский институт стратегических исследований, Проблемы националъной стратегии, Н 4, 2011, Москва, стр. 94-97)

ODREŠENE RUKE

Šta dobija Janukovič ovom parlamentarnom pobedom? Prvo, mnogo veću sigurnost za pravac strateških poteza svoje politike, pošto je do sada vlada, koju su činile njegova Partija regiona, Komunistička opartija i mali ogranak Litvina, imala tek minimalnu većinu, gde je Litvin, kao građanski orijentisan političar sa ukrajinskim identitetom, bio malo spreman za velike geopolitčke zaokrete ka Rusiji. Sa novom vladom – koju čini proruska koalicija Regiona i Komunističke partije, Janukovič može da razmišlja da realizuje najavljeno uzimanje mesta posmatrača za Ukrajinu u Šangajskoj organizaciji za saradnju. Moguće je i da će – što je pitanje svih pitanja – pristupiti u nekom obliku Carinskoj uniji sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom. Čak i da to ne učini u punom obimu, za očekivati je da će u dve i po godine do novih predsedničkih izbora Janukovič imati odrešenije ruke za geopolitičko približavanje Rusiji i integracionim procesima na postsovjetskom prostoru, što se podudara i sa ubrzanijim prelaženjem svetske moći na istok i zaživljavanjem multipolarizma.

Bivši predsednik Juščenko, koji je januara 2010. doživeo poniženje, kada je, kao aktuelni predsednik, osvojio samo pet odsto glasova, sada je doživeo da njegova stranka na parlamentarnim izborima dobije samo jedan odsto i da ne pređe cenzus. Juščenkova oba brata, koji su se kandidovali za poslanike, ubedljivo su poraženi i u rodnom Sumiju i u Lavovskom okrugu. Kličkova stranka je dobro prošla na ovim izborima, dok će najveći protivnik regionima biti široka koalicija Batkoviščina. Stranka Sloboda je dobila najveći deo glasova unijata, i dominira u Galiciji, ali bez većeg uticaja u drugim delovima zemlje. Komunistička partija, koja neguje još izraženiji prorusizam od Regiona, odlično je prošla sa skoro 15 odsto glasovsa nivou cele zemlje. Regioni su dobili najviše ne samo u jugoistočnoj polovini zemlje i nekim centralnim oblastima već i u Zakarpatskoj oblasti, nastanjenoj pretežno Rusinima, na krajnjem zapadu zemlje.

Zapadne zemlje pokazuju jedva prikriveno nezadovoljstvo rezultatima izbora. Misija OEBS u Ukrajini je u ponedeljak 29. oktobra izdala saopštenje u kojem se između ostalog navodi da nije bilo „dovoljne slobode medija“. Pisac ovih redova redovno prati najtiražnije kijevske dnevne novine („Union“, „Glavoport“, „Kijevske novosti“, ukrajinska „Pravda“, „Komesarijant“…) koje su izrazito kritične prema vlasti i otvoreno simpatišu opoziciju. Postavlja se pitanje na primer da li su predstavnici OEBS ikada ozbiljno analizirali medije u Srbiji, koji često zapravo ne mogu nositi prefiks srpski sem kao geografsku odrednicu. Inače, isti taj OEBS traži otvoreno od novih vlasti u Srbiji „…da mediji u Srbiji ostanu slobodni“. Što se tiče istraživača javnog mnjenja u Ukrajini, oni su se, kao i u Srbiji, praveći velike greške u analizama i prognozama, faktički svrstali u logističku podršku opoziciji i ozbiljno doveli u pitanje svoj stručni legitimitet i nepristrasnost. Svakoj racionalnijoj analizi nejasno je sa kakvim utemeljenjem su tvrdili uoči izbora da je opozicija u prednosti i da će je favorit za formiranje vlade, čak i kada Regioni osvoje najviše mandata, kada se zna da je Janukovič ubedljivo pobedio na predsedničkim izborima početkom 2010 i da je oktobra te godine Partija regiona još ubedljivije trijumfovala ne samo u jugoistočnoj polovini zemlje već i u centralnim oblastima (Sumi, Černigov, Poltava, Kirovogradska i još neke u kojima je uvek, iako tesno, pobeđivala zapadnokukrajinska koncepcija).

Zato su izbori ne samo korak dalje u učvršćivanju Regiona i Janukoviča već i važan korak za multipoarni svet, koji se uspostavlja.