Izvor: FSK, Igor Ignatčenko

Po svemu sudeći, „globalna elita“ je došla na ideju da je vreme da se „projekat Izrael“ zatvori zato što je previše skup, i da se njena pažnja preorjentiše na projekat „Katar“, koji se razvija dinamičnije i isplativiji je. Započeto pregrupisavanje snaga i sporovi za hegemoniju u regionu prete da se pretoče u novi veliki rat na Bliskom istoku, u kome je Arafatu zajedno sa Izraelom dodeljena uloga fitilja…

Od smrti Jasera Arafata, koji je umro u novembru 2004.godine, prošlo je skoro osam godina, i izgledalo je da je palestinski vođa potpuno zaboravljen. Međutim, iznenada je u „predmetu Arafat“ došlo do neočekivanog obrta. Početkom septembra ove godine saznalo se da se trojica francuskih sudija sprema da poseti Palestinu radi ekshumacije Arafatovog tela. Kao baza za takav postupak poslužila je žalba Arafatove udovice koja je francuskom sudu predata u avgustu ove godine, na osnovu koje je tužilaštvo Francuske već započelo istragu.

Arafatova udovica Sufa je ubeđena da je njen muž otrovan polonijumom. Zaista, Arafat je umro u prilično čudnim okolnostima: njemu je odjednom pozlilo dok je bio u svojoj kući u Ramali. Sa dijagnozom opšteg kolapsa on je prebačen u francusku vojnu bolnicu Persi kod Pariza, gde je pao u komu. Objavljeno je da je umro zbog obimnog unutrašnjeg krvarenja, koje je bilo izazvano infekcijom nepoznatim izazivačem. Okolnosti njegove smrti definitivno nisu ni istražene. U intervjuu francuskom listu „Figaro“ Suha Arafat je skrenula pažnju da su analize mokraće i krvi njenog muža uništene četiri godine posle njegove smrti, mada se one uglavnom čuvaju 10 godina, i po francuskim zakonima svaki građanin Francuske može u svakom trenutku da ih pregleda.

Pravu informacionu bombu je izazvao dokumentarni film koji je u julu ove godine prikazao arapski TV-kanal „Al-DŽazira“, u kome su katarski TV-stručnjaci, vršeći lična istraživanja koja su trajala mnogo meseci, zaključili da je moguće da je J. Arafat ubijen. „Al-Džazira“ je taj zaključak napravila prema podacima autoritetnog švajcarskog instituta za radio-fiziku iz Lozane. Eksperti tog instituta su istražili lične stvari koje je Arafat koristio pred smrt, konkretno – njegovu odeću, kapu i četkicu za zube. Izvršena ispitivanja su pokazala da je u Arafatovim stvarima, kao i u njegovoj krvi, mokraći i znoju bila povećana sadržina radioaktivnog elementa – polonijuma 210, koja je mogla da isprovocira naglo i do sada neobjašnjeno stanje zdravlja ovog političara, koje je dovelo do iznenadne smrti. Čudno je i to da su lekari iz Tunisa, Egipta i Jordana pregledali Arafata dve nedelje pre njegovog prebacivanja u Francusku. Posle pregleda su izjavili da palestinski lider nije oboleo ni od čega ozbiljnog, a njegovo stanje je upoređeno sa običnim gripom.

U intervjuu listu „Figaro“ Arafatova udovica je podvukla da je ona „Radiološko-fizičkom institutu u Lozani predala ono što se nalazilo u kutiji koja nije nikada otvorena“. Važno je da se konstatuje da se na stranicama francuskih novina o Arafatovoj smrti govori samo kao o „ubistvu“. Francuski popularni sajt Slate je objavio odlomak iz medicinskog dosijea Jasera Arafata od 14.11.2004.godine. U dosijeu se kaže da su se simptomi – muka, povraćanje, bolovi u stomaku, dijareja i problemi sa koagulacijom krvi – kod Arafata pojavili 12.11.2004 , četiri sata posle večere. Lekari iz vojne bolnice u Persiju su bili sasvim zbunjeni i nisu mogli da postave nikakvu određenu dijagnozu, čak ni kada je on umirao. Novinari sajta su napravili hipotezu da je Arafat otrovan pečurkama. „Svi simptomi odgovaraju onome, što izazivaju toksini crvene muhare ili paučinaste pečurke“, – smatra bivši rukovodilac službe za reumatologiju u bolnici Biš, profesor Marsel Fransis-Kan.

Informacija „Al-DŽazire“ je dosula ulje na vatru, jer je u arapskom svetu mnogo onih koji smatraju da je Arafat zaista ubijen. Posle toga je, u julu, zamenik generalnog sekretara Lige arapskih država Ahmed Sabih izjavio da njegova organizacija namerava da zatraži da se formira međunarodna komisija koja bi ispitala okolnosti smrti bivšeg palestinskog lidera. Mahmud Abas, rukovodilac Palestinske autonomije, zvanično je zamolio predsednika Francuske Fransua Olanda da pruži pomoć u rasvetljavanju okolnosti Arafatove smrti i prihvatio je ekshumiranje Arafatovih ostataka. Preostalo je da se od Izraela dobije dozvola za ekshumaciju, mada su vlasti te zemlje požurile da zvanično izjave da nemaju nikakve veze sa smrću palestinskog lidera.

Verzija koju uporno protura katarski TV-kanal je jednostavna: Arafata su ubili Izraelci, koje je svih tih godina pokrivao Mahmud Abas – to je misao koju arapskom svetu želi da pošalje „Al-džazira“. Međutim, nameće se razložno pitanje: zašto se čitava ta priča pojavila upravo sada, kada je prošlo čitavih osam godina. Mnogobrojne analize koje su doktori iz različitih zemalja vršili svih ovih proteklih godina, u Arafatovoj krvi nisu otkrile nikakve poznate otrove. U Izraelu smatraju da je neko, pošto je prošlo dovoljno godina, namerno gurnuo radioaktivni polonijum-210 među Arafatove stvari, kako bi istragu skrenuo u pogrešnom smeru, jer su špekulacije na temu Arafatovog ubistva objektivno usmerene protiv Izraela.

Ne smemo da zaboravimo ni činjenicu da je temu ubistva Jasera Arafata „reanimirao“ katarski TV-kanal, jer je „Al-DŽazira“ bila ta, koja se obratila švajcarskim stručnjacima i „naduvala“ priču o polonijumu. Takođe, treba i da u svakom trenutku imamo u vidu da „Al-DŽazira“ nije obični medij za izveštavanje o novostima iz sveta, već instrument uticaja na bliskoistočnu politiku, kojim rukovodi katarska vladarska porodica Al-Tani. Po svemu sudeći, taj klan vodi usmerenu kampanju diskreditacije sadašnjeg palestinskog rukovodstva. Nije slučajno što u snimcima „Al-DŽazire“ Mahmud Abas promiče uz svrgnutog vladara Tunisa Ben Alija, bivšeg predsednika Egipta Hosni Mubaraka, eks-predsednika Jemena Abdalu Saleha i zverski ubijenog lidera libijske džamahirije Moamera Gadafija, ili se rukuje sa rukovodiocima Izraela. S obzirom da navedeni rukovodioci više nisu na političkoj sceni, a Doha nastavlja i dalje da bude jedan od „sponzora“ arapskog proleća, može da se pretpostavi da je Katar, iako država-patuljak, vrlo ambiciozna, te bi sada htela da se promeni režim u Palestini. Ali – zašto to?

Treba i da konstatujemo da u poslednje vreme Katar aktivno podržava pokret HAMAS, koji u Izraelu smatraju za terorističku organizaciju, te zato sa njim nikada neće pregovarati. Na primer, u septembru 2011. godine emir Katara je dao zvaničnu izjavu kojom je podržao vladu HAMAS-a u sektoru Gaze. U januaru ove godine se saznalo da je štab pokreta HAMAS, koji predstavlja jedan od ogranaka mrežne strukture „Braće-muslimana“, prešao iz Damaska, gde mu je do tada bilo sedište, u Dohu. Sada Katar, zajedno sa HAMAS-om aktivno radi na obnovi sektora Gaza. Prema podacima egipatskih novina „Bikja Masr“, Katar je, u okviru potpisanog sporazuma izdvojio 250 miliona dolara za kapitalni remont 55 hiljada kuća koje su nastradale u toku operacije „Liveno olovo“, koju je izraelska vojska izvršila u januaru 2009. godine, i za izgradnju još 5000 novih kuća.

Ukoliko Abas ode sa položaja koji sada zauzima, što, očigledno, Katar i pokušava da ostvari, njegovo mesto će zauzeti predstavnici HAMAS-a, sa kojima se sada Katar aktivno bori protiv vlade Bašara Asada u Siriji. U tom slučaju – najmanje što se može očekivati je da Katar za sebe obezbedi ulogu posrednika u pregovorima (u februaru 2008. godine Katar je već nudio svoje usluge posrednika između Izraela i pokreta HAMAS) i da tako pojača svoj uticaj. Osim toga, sada i novi predsednik Egipta, predstavnik „Braće-muslimana“ Muhamed Mursi, koga podržavaju i Katar i Saudijska Arabija, aktivno uspostavlja veze sa HAMAS-om. U bliskoistočnom regionu se formira snažna „antiizraelska pesnica“ čija posledica može da bude i novi arapsko-izraelski rat.

Treba da se razmišlja i o vezama Katara sa vladama SAD, Velike Britanije i Francuske. Tako je u oktobru 2011. godine između HAMAS-a i Katara došlo do izvesnog razmimoilaženja zato što su predstavnici HAMAS-a u Dohi saznali da vlasti Katara prenose tajnim službama SAD i Francuske važne informacije koje dobiju od njih. Takođe se zna, da su Amerikanci osvojili kontrolu nad „Al-DŽazirom“.

Sjedinjenim Državama je, kako bi oživele svoju vojnu industriju i poboljšale opšti ekonomski položaj, rat jednostavno neophodan, ali daleko od njihovih granica. I poslednja misija Izraela u predstavi jednog dela američkog političkog establišmenta znači „umreti za Ameriku“. SAD za sada nisu uspele da osiguraju podršku arapskih saveznika u potencijalnom ratu protiv Irana. Ovaj isti Katar, koji je povoljno podelio sa Iranom Južni Pars – krupno nalazište gasa, uzdržava se od kritike iranskih vlasti i svađa sa njima. Ali zato se Sirija, Palestina i Liban katarskim vlastima čine kao „perspektivniji“ pravac.

Pošto su pretrpeli neuspeh zbog konfrontacije na liniji „suniti – šiiti“, vašingtonski jastrebovi hoće da stvore napregnutost na liniji „radikalni islamisti – suniti – Izrael“, a razlog za konflikt može da bude i nerešeno palestinsko pitanje, koje će se dolaskom na vlast pokreta HAMAS naći u potpunom ćorsokaku. Konfliktnost u regionu će pojačavati i problem pristupa slatkoj vodi. Izrael nikada neće Palestincima dati Zapadnu obalu reke Jordan, jer su tamo velike rezerve pitke vode – resursa koji je za Izrael od životne važnosti.

Treba da se konstatuje da je u politici administracije B.Obame od skora primećena izvesna preorijentacija sa Izraela ka Palestini. 19. maja 2011. godine predsednik SAD je javno pokrenuo ideju revizije rezultata Šestodnevnog rata i vraćanja Izraela na granice iz 1967. godine. Moguće je da vlada SAD ima želju da pridobije simpatije Palestinaca zbog velikog nalazišta nafte i gasa u Istočnom Sredozemlju „Leviatan“, kome bi i te kako i oni hteli da priđu. Svoj deo tog perspektivnog nalazišta Izraelci ne žele da dele, ma o kome se radilo, a Palestinci, koji pretenduju na jedan njegov deo, mirno mogu to pravo da daju američkim kompanijama u razmenu za pokroviteljstvo i zaštitu od komšija, kao i za pomoć u formiranju samostalne države. Zato ne čudi što američki mediji savršeno mirno primaju novosti iz Francuske, pri čitanju vesti da je u Arafatovoj smrti previše zbunjujućeg. Novinari sa druge strane okeana ne isključuju mogućnost da je Arafat otrovan, baš kao ni Britanci.

U ovoj priči treba da se pogleda i uloga Francuske, koja je neočekivano obnovila sudski postupak u predmetu Arafata, iako taj postupak može u međunarodnoj politici da izazove dalekosežne posledice. Donošenje odluke o početku sudske rasprave u tako centralizovanoj i birokratizovanoj zemlji kakva je Francuska ne može da prođe bez dozvole iz Jelisejske palate, odnosno predsednika zemlje. Posle promene vlasti u Francuskoj do koje je došlo posle predsedničkih izbora i Pariz, reklo bi se, pomera svoje spoljnopolitičke akcente u pravcu Bliskog istoka. Ako se za vreme vlasti Sarkozija Francuska u svojoj bliskoistočnoj politici uglavnom orijentisala na Izrael, kod Olanda se, po svoj prilici, akcenat stavlja na Arape.

Po svemu sudeći, „globalna elita“ je došla na ideju da je vreme da se „projekat Izrael“ zatvori zato što je previše skup, i da se njena pažnja preorijentiše na projekat koji se naziva „Katar“, a koji se razvija dinamičnije i isplativiji je. Vlasti te arapske mini-države računaju da će postati privilegovani saveznik Anglosaksonaca na Bliskom istoku. Započeto pregrupisavanje snaga i sporovi za hegemoniju u regionu prete da se pretoče u novi veliki rat na Bliskom istoku, u kome je Arafatu zajedno sa Izraelom dodeljena uloga fitilja…