Izvor: Politika, Miroslav Lazanski
Najstariji grad na svetu, Damask postoji već osam hiljada godina, u podne uranja u tišinu sa temperaturom od 45 stepeni, ljudi se povlače u stanove i kuće, ulice grada od šest miliona stanovnika praktično su puste. Kao da građanski rat traje negde daleko, običan svet skoro da nije zainteresovan za ono što se događa. Tu i tamo poneka eksplozija, kao da je neko jače zalupio vratima. I ništa više. Da li smo to svedoci, učesnici globalne medijske prevare? Jer niko ništa od svega što se sada događa u Siriji ne može definitivno i da potvrdi. Prvo su zapadni mediji javili da su snage režima predsednika Bašara el Asada ubile više od sto ljudi u gradu Hula. Posle su posmatrači UN utvrdili da je reč o ubijenim i naoružanim pobunjenicima. Pa su javljali da je grad Homs pod opsadom snaga režima. A pod opsadom, su bila dva mala kvarta u tom gradu. Zatim je prethodni komandant posmatračke misije norveški general Robert Mud otišao u grad Hamu. Pobunjenici nisu znali da je on u tom gradu, nazvali su ga i rekli da je grad Hama pod teškom vatrom artiljerije Asadove armije.
„Koliko gradova s imenom Hama ima u Siriji?”, upitao je general.
„Pa samo jedan”, odgovorio je telefonom predstavnik opozicije.
„Gospodine, upravo sedim u tom gradu, pijem piće i ništa se ne događa”.
Šta se zaista događa u krvavom građanskom ratu u Siriji. Opozicija nije jedinstvena, opozicioni lideri u inostranstvu i oni na terenu u Siriji, jedva da razgovaraju. Svaki lokalni komandant opozicionih snaga tvrdi da je on glavni lider celokupne opozicije u Siriji. Strani plaćenici, a ima ih barem 15.000, ne priznaju nikakve lidere, oni ratuju za pare koje im daju Katar i Saudijska Arabija. Palestinci u Siriji, ima ih oko 500.000, drže se za sada potpuno neutralno, Hezbolah se pritajio i čeka ishod građanskog rata.
Predsednik Asad prepustio je Kurdima vlast u pet provincija na granici prema Turskoj čime je doveo Ankaru u nezgodnu situaciju u bilo kojoj opciji turskog kopnenog udara na Siriju. Naravno, upravo taj potez Damaska Turska može da iskoristi kao povod za udar preko granice, ali bi to bilo ipak providno.
Ko su pobunjenici. Ovde kažu da su to liberali i deo mladih ljudi trenutno bez posla. Građanski rat u poslednjoj arapskoj socijalističkoj zemlji. Gde su školovanje i zdravstvo besplatni, gde žene većinom idu bez marame na glavi, u uskim farmerkama ili u minićima.
U Damask sam došao „boingom-767” kompanije „Aeroflot” na letu broj 514 iz Moskve. Poleteli smo sa aerodroma „Šeremetjevo” tačno u pet sati ujutro. Skoro prazan avion, desetak Arapa, tri ruska novinara sa televizije Kanal 24 i izveštač „Politike”. Tri sata i četrdeset minuta leta do Damaska. Tamo, prilično stroga procedura pasoške i carinske kontrole. Kada vas „Muhabarat” dohvati to traje i do dva sata.
„Samo minut gospodine i gotovi smo”, ljubazan je policajac. Taj minut produžio se na dva sata. Za to vreme tri ruska pasoša i jedan srpski prošli su kroz ruke dvadesetak policajaca i agenata tajne službe. Čitanje, pa zapisivanje, pa opet čitanje. Ruski novinari se samo smeškaju, u velikim kesama njihovog ručnog prtljaga zvekeće najmanje pet boca votke.
„Kako ćete sa tim preko carine, pa ovo je islamska zemlja?”, pitam ruske novinare.
„Miroslav, ovo je pre svega tolerantna zemlja, nije nam prvi put, nikada nismo imali problema povodom tog pitanja”, kaže mi šef ruske televizijske ekipe Jevgenij. I prošli su bez ikakvih pitanja.
Aerodrom čist, nema mnogo putnika, tek grupica ljudi, sa gomilom kofera i torbi, koja govore srpski i arapski jezik. Građani Srbije koji očekuju specijalni avion Jata radi evakuacije iz Sirije. Ambasada Srbije u Damasku odradila je veliki posao za samo 30 sati. Ljudi su telefonom pozivani da se nađu na aerodromu, oni kojima su istekli pasoši dobili su putne listove. To su većinom žene i deca iz mešovitih srpsko-sirijskih brakova, imaju dvojno državljanstvo, godinama žive u Siriji, ovde su stekli sve u životu, kuće, stanove, preduzeća. Sada sve ostavljaju i ne znaju kada će se vratiti, hoće li im imovina biti sačuvana. Dirljive scene oproštaja sa onim članovima porodice i prijateljima koji ostaju. Suze i plač, mala deca zbunjeno drže u naručju svoje igračke. Sa jednih kolica na pod pada hrpa kofera i torbi.
„Došla sam sa ćerkom iz Alepa, tamo se od granata ne zna šta je dan, a šta noć, puca se na sve strane”, uzbuđeno objašnjava Danica Arsenijević-Alhamo, profesorka arapskog jezika i nastavlja: „pobunjenici kidnapuju sve koje uhvate, posebno lekare i decu i traže otkup i do milion lira”.
„Pobunjenici kažu da se bore za ’huriju’, za slobodu”, dodaje njena kćerka Emina zelenih očiju, sa maramom na glavi.
„Pa Emina, skini maramu u avionu Jata”.
„Da, Emina skini, ne treba ti marama u Beogradu”, slaže se mama Danica.
„Mama, znaš da Emir to ne dozvoljava”. Emir je brat.
Ambasador Srbije Jovan Vujasinović pozdravlja se sa svakim putnikom specijalnog aviona Jata koji leti za Beograd. Pored njega na aerodromu su i zamenik šefa misije Vladimir Marić, konzul Veljko Piljak i konzularni službenik Miodrag Miletić. Pogledom su sa piste ispratili rep Jatove letelice. Bilo je podne po lokalnom vremenu.
Opet neka udaljenija eksplozija…