Izvor: NSPM, The Washington Post

O Arapskom proleću se obično govori u smislu razvoja demokratije. Podjednako je značajno i sve veće posezanje — Sirija je najskoriji primer — za spoljnom intervencijom kojom bi se izazvala promena režima, a time i preokret u dominantnom poimanju međunarodnog poretka.

Moderni koncept svetskog poretka nastao je 1648. godine Vestfalskim sporazumom kojim je okončan Tridesetogodišnji rat. U tom sukobu rivalske dinastije slale su vojske preko političkih granica kako bi nametnule suprotstavljene verske norme. U ovoj sedamnaestovekovnoj verziji promene režima život je izgubila gotovo trećina stanovništva centralne Evrope.

Kako bi se sprečilo ponavljanje ovog krvoprolića, Vestfalski sporazum odvojio je međunarodnu od unutrašnje politike. Države, izgrađene na nacionalnom i kulturnom jedinstvu, proklamovane su suverenim unutar svojih granica, a međunarodna politika je ograničena na interakciju preko utvrđenih granica. Za osnivače je novi koncept nacionalnog interesa i ravnoteže moći doneo svođenje, a ne širenje uloge sile; prisilna konverzija stanovništva zamenjena je održavanjem ravnoteže.

Evropska diplomatija prenela je Vestfalski sistem širom sveta. Iako iscrpljena nakon dva svetska rata i dolaskom internacionalnog komunizma, suverena nacionalna država tvrdoglavo je opstala kao osnovna jedinica međunarodnog poretka.

Vestfalski sistem nikada nije u potpunosti primenjen na Bliskom istoku. Samo tri muslimanske države u regionu imaju istorijsku osnovu: Turska, Egipat i Iran. Ostale granice posledica su podele disfunkcionalnog Otomanskog carstva kao plena među pobednicima Prvog svetskog rata, sa minimalnim obzirom prema etničkim ili verskim podelama. Ove granice su više puta od tada bivale izložene izazovima, često vojnim.

Diplomatija nastala Arapskim prolećem menja Vestfalski princip ravnoteže generalizovanom doktrinom humanitarne intervencije. U tom kontekstu, građanski sukobi se međunarodno posmatraju kroz prizmu mogućih demokratskih ili međuverskih izvora problema. Spoljne sile zahtevaju da vlada pregovara sa svojim protivnicima u cilju prenosa vlasti. Međutim pošto je za obe strane u pitanju puki opstanak, ovi apeli po pravilu bivaju uzaludni. Tamo gde su snage suparničkih frakcija uporedive, poseže se za nekim stepenom spoljne intervencije, uključujući i vojnu, radi otklanjanja pat pozicije.

Ovaj oblik humanitarne intervencije se razlikuje od tradicionalne spoljne politike time što ne pribegava apelima za nacionalni interes ili ravnotežu moći – odbacuje ih jer nedostaje moralna dimenzija. Ne opravdavaju je otklanjanjem strateške pretnje, već uklanjanjem uslova kojima se krše univerzalni principi upravljanja.

Ako bi bio usvojen kao princip spoljne politike, ovaj oblik intervencije postavlja brojna pitanja pred strategiju SAD. Da li Amerika smatra da je dužna da podrži svaki narodni ustanak protiv bilo koje ne-demokratske vlade, uključujući i one koje je do tog trenutka smatrala važnim za održavanje međunarodnog sistema? Da li je, na primer, Saudijska Arabija saveznik samo do trenutka kada dođe do javnih protesta na njenoj teritoriji? Da li smo spremni da drugim državama priznamo pravo da na drugim mestima intervenišu u ime istovernika ili sunarodnika?

Istovremeno, tradicionalni strateški imperativi nisu nestali. Promena režima, skoro po definiciji, postavlja kao imperativ izgradnju nacije. U suprotnom, sam međunarodni poredak počinje da se raspada. Prazni prostori koji označavaju bezakonje mogu početi da preovlađuju na karti, kao što se već desilo u Jemenu, Somaliji, Maliju, severnom i severozapadnom Pakistanu, Libiji, a može se desiti i u Siriji. Krah države može njenu teritoriju pretvoriti u bazu za terorizam ili snabdevanje oružjem protiv suseda koji, u odsustvu bilo kakve centralne vlasti, neće imati načina da se odbrane.

U slučaju Sirije, pozivi na humanitarnu i stratešku intervenciju su srasli u jedan. Budući smeštena u srcu muslimanskog sveta, Sirija pod Bašarom al Asadom potpomaže strategiju Irana u Levantu i Mediteranu. Ona podržava Hamas, koji ne priznaje izraelsku državu, kao i Hezbolah, koji remeti libansku koheziju. Sjedinjene Države imaju strateške, kao i humanitarne razloge da u tom cilju podrže pad Asada i podstaknu međunarodnu diplomatiju. S druge strane, ne mora svaki strateški interes da preraste u povod za rat; inače, nikakav prostor ne bi bio ostavljen za diplomatiju.

S obzirom da se razmatra upotreba vojne sile, moramo se pozabaviti nekim osnovnim pitanjima: ako se Sjedinjene Države ubrzano povlače iz vojnih intervencija u susednim Iraku i Avganistanu, kako može biti opravdan novi vojni angažman u istom regionu, posebno što će se verovatno suočiti sa sličnim izazovima? Da li novi pristup — manje eksplicitno strateški i vojni, a više usmeren ka diplomatskim i moralnim pitanjima — može rešiti dileme kojima su obilovali i angažmani u Iraku i u Avganistanu, a koji se sada završavaju povlačenjem i podeljenom Amerikom? Ili poteškoćama doprinosi i to što se rizikuju ugled i moral SAD u trenutku kada Amerika ima čak i manje sredstava i manje moći za oblikovanje sveta? Ko će zameniti svrgnute vlasti, i šta znamo o njima? Da li će ishod poboljšati položaj ljudi i bezbednosnu situaciju? I da li rizikujemo ponavljanje iskustva sa talibanima, koje je SAD naoružala da bi se borili protiv sovjetskog napadača, a koji su se onda pretvorili u bezbednosnu pretnju po nas same?

Razlika između strateške i humanitarne intervencije postaje relevantna. Svetska zajednica definiše humanitarnu intervenciju konsenzusom koji je tako teško postići da to uglavnom ograničava te napore. S druge strane, jednostrana intervencija ili ona bazirana na koaliciji voljnih izaziva otpor zemalja koje se onda plaše primene takve politike na svojoj teritoriji (kao što su Kina i Rusija). Otuda je teže postići i podršku domaće javnosti za nju. Doktrina humanitarne intervencije dolazi u opasnost da bude suspendovana između maksima na kojima se zasniva sa jedne strane, i sposobnosti da se isti sprovedu s druge; cena jednostrane intervencije, pak, je manjak međunarodne i domaće podrške.

Vojna intervencija, humanitarna ili strateška, zasniva se na dve preduslova: prvo, od suštinske je važnosti konsenzus o upravljanju nakon svrgavanja statusa kvo. Ako je cilj ograničen na svrgavanje određenog vladara, novi građanski rat može uslediti u nastalom vakuumu, kada se naoružane grupe bore za vlast, a spoljni akteri podrže različite strane u konfliktu. Drugo, politički cilj u zemlji mora biti eksplicitan i ostvariv u održivom vremenskom periodu. Sumnjam da sirijsko pitanje ispunjava ove testove. Ne možemo sebi priuštiti da se vodimo od slučaja do slučaja u nedefinisanom vojnom angažmanu, u sukobu koji sve više poprima sektaški karakter. Moramo biti oprezni da reagovanjem na jednu ljudsku tragediju ne izazovemo drugu. U nedostatku jasno artikulisanog strateškog koncepta, svetski poredak koji narušava granice i izaziva međunarodne i građanske ratove nikada neće imati mira. Osećaj za suptilnost je potreban da omogući perspektivu neupitnim proklamacijama. Ovo je nepartijsko pitanje, i kao takvo treba da bude tretirano u nacionalnoj debati koja je pred nama.

Henri Kisindžer je bio državni sekretar SAD od 1973. do 1977.