Izvor: Politika

Davne 1968. „Bitlsi” su u kompoziciji „Nazad u SSSR” pevali: „Moskovske devojke inspirišu me da pevam i da vičem. Čoveče, kakvo zadovoljstvo“.

Danas, neposredno pred povratak Vladimira Putina na mesto predsednika Rusije 7. maja, poruka liverpulske četvorke sve više zaokuplja pažnju stručne javnosti ali ima sasvim drugu dimenziju – političku, ekonomsku i bezbednosnu.

Putin je raspad SSSR-a svojevremeno nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka”. Pri tom je svakako imao na umu činjenicu da su od jedne zaokružene političke i privredne celine stvoreni razjedinjeni subjekti, uglavnom nedovoljno jaki da se svaki za sebe uhvate u koštac sa svetskim ekonomskim i bezbednosnim potresima.

Na to je ukazala i zla sudbina jeljcinovske Rusije, najjače od bivših članica SSSR-a.

Obnavljanje nekadašnje celine – bez baltičkih republika i Gruzije – čini se kao dobar način da bivše sovjetske republike povrate izgubljeno samopouzdanje i dostojanstvo, da stabilizuju svoje narušene ekonomije, tehnološki se uzdignu i, što je najvažnije, obezbede povoljan položaj na tržištima bivših sestrinskih republika. Kako za proizvode, tako i zarad lakšeg protoka radne snage.

Ideju o obnovi nekadašnje državne zajednice, ovaj put u obliku „Evroazijskog saveza” (EAS), prvi je 1994. izneo Nursultan Nazarbajev, predsednik Kazahstana, devete po veličini zemlje sveta.

Ipak, tek je dolaskom Putina na čelo Ruske Federacije 2000. naišao na pravog sagovornika.

Kako navode zastupnici ove ideje, „Evroazijski savez” trebalo bi da bude neka vrsta hibrida između nekadašnjeg SSSR-a i današnje Evropske unije.

Cilj je da se od oba saveza preuzme ono što je najbolje i najfunkcionalnije na političkom, ekonomskom, socijalnom i vojnom planu. Rusija, kao najveća i najmoćnija, prirodno se u celoj priči javlja kao stožer.

Vizionari „Evroazije” odbacuju svaku ideološku komponentu projekta. Nije reč o eventualnom povratku socijalizmu u bilo kom obliku, već o pragmatičnom gledanju na globalne okolnosti u kojima se danas razvijaju postsovjetske zemlje.

Tu se pre svega misli na izuzetno jačanje uticaja Kine i Indije na azijskoj teritoriji. Stavljanje ad akta projekta „resetovanja” odnosa Rusije i SAD, koji su sa mnogo ambicija pokrenuli Dmitrij Medvedev i Barak Obama, opominje da mnogo šta na globalnom nivou ukazuje na potrebu stvaranja savezništava, posebno među onima koji se međusobno prirodno razumeju.

Rusija je sa Belorusijom, Jermenijom, Kazahstanom, Kirgizijom, Tadžikistanom i Uzbekistanom već u članstvu Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), ili kako ga nazivaju – istočnom NATO-u.

U okviru Evroazijskog ekonomskog saveza (EES) deluje manje-više isti sastav, dok Rusija sa Belorusijom i Kazahstanom sarađuje i u okviru Jedinstvenog ekonomskog prostora (JEP), praktično carinske unije.

Gledano iz ugla Moskve, stvaranje novog saveza svakako bi dodatno ojačalo poziciju Rusije. Više bi se okrenula tržištima na kojima bi njeni proizvodi bili opterećeni manjim carinskim dažbinama, gde bi tehnološki bili prihvatljiviji i gde bi mogla da izmesti privredne subjekte za koje kod kuće nema adekvatnog mesta.

Pomenuta saradnja trebalo bi da se odvija u potpunosti na uzajamnu korist a ne, kao u sovjetska vremena, prema političkim odlukama Kremlja.

Sa strane Zapada stvari stoje nešto drugačije. Tamo su svesni da je Rusija tokom proteklih godina umnogome uspela da neutrališe uticaj EU u potencijalnoj članici Ukrajini, dok je ratovanjem u Gruziji 2008. Amerikancima jasno stavila do znanja da nema nameru da odustane od svojih strateških interesa na Kavkazu.

SAD, još zaglavljene u ratu u Avganistanu, prinuđene su da koriste usluge Rusije, preko čije teritorije snabdevaju svoje jedinice, posebno kada dođe vreme za konačan povratak kući, što bi trebalo da se desi za dve godine.

Stvaranje EAS-a neće uticati na položaj Amerikanaca na azijskim ratištima, ali će i te kako otežati njihovo političko delovanje na ovom kontinentu.

U Moskvi se vode logikom da je stvaranje novog saveza sasvim u skladu sa jednakom željom EU da uz sebe što više veže pojedine bivše socijalističke republike. Kriterijumi za članstvo i pretpostavljeni način delovanja EAS-a ne bi trebalo mnogo da se razlikuju od evropskih.

Ipak, kako navode pojedini analitičari, na stvaranje EAS-a, koji je već dobio naziv „SSSR lajt”, ne bi trebalo gledati bez zaziranja. Ovakvo udruživanje predstavlja realnu mogućnost da trenutno slabe centralnoazijske republike stanu na svoje noge i prestanu da budu nestabilni prostor, pogodan za mešetarenja svih vrsta, posebno bezbednosnih.

Kako je u tekstu u moskovskom listu „Izvestija” napisao Putin: „Postoji i mogućnost da EAS postane jak partner EU, sposoban da se u budućnosti dogovara sa Briselom o stvaranju zajedničkog ekonomskog prostora – od Atlantskog do Tihog okeana”.

Naravno, sve pod uslovom da, preorijentacijom privreda država članica na postsovjetski prostor, EAS ne podigne nove barijere ka spoljnom svetu. I da prema Putinovim planovima zaista zaživi već 2015.