Izvor: Gde investirati

Poznati nobelovac i ekonomista Pol Krugman u svojoj kolumni u Njujork tajmsu osvrnuo se na informaciju o rastućem fenomenu u Evropi: samoubistvima zbog ekonomske krize.

“Ljudi oduzimaju svoje živote u očaju zbog nezaposlenosti i propadanja poslova. To je priča koja slama srca. Siguran sam da nisam jedini čitalac, pogotovo među ekonomistima, koji se pita da li iza toga možda stoji veća priča”, piše Krugman.

On kaže da postoji “očigledna odluka evropskih vođa da počine ekonomsko samoubistvo kontinenta u celini”.

Krugman piše kako je pre samo nekoliko meseci osećao “neku nadu” za Evropu. On podseća kako je prošle jeseni Evropa bila na rubu finansijske propasti, ali je Evropska centralna banka (ECB) priskočila u pomoć, nudeći evropskim bankama kreditne linije sve dok izdaju obveznice evropskih vlada kao kolateralne žrtve.

“Ovo je direktno pružilo podršku bankama, i indirektno vladama, te zaustavilo paniku”, objašnjava Krugman. Pitanje koje se postavljalo tada bilo je – da li je ovaj hrabar i efikasan potez bio početak šireg zaokreta u promišljanju i hoće li evropski lideri iskoristiti ovaj dobijeni predah koji su im obezbedile banke, kako bi ponovo razmotrili politike koje su inicijalno i izazvale probleme?

“Šta je alternativa?”, pita se Krugman. “Pa, u tridesetima – eri koju moderna Evropa počinje replicirati do najmanjeg detalja – esencijalni uslov za oporavak bio je izlazak iz zlatnog standarda. Ekvivalent tom potezu sada bilo bi napuštanje evra i povratak nacionalnim valutama. Možete reći da je ovo nepojmljivo, i bio bi to doista izuzetno razoran događaj, gledano i ekonomski i politički. Ali, ono što je uistinu nepojmljivo jeste nastaviti dosadašnjim putem, namećući još strože mere štednje zemljama koje već pate od nezaposlenosti svojstvene eri depresije “, poručuje Krugman.

“Ali oni to nisu učinili. Umesto toga, udvostručili su svoje propale politike i ideje. I sve je teže verovati da će bilo šta promeniti njihov politički pravac”, piše Krugman.

Svoje mišljenje objašnjava na primeru Španije i njenog državnog upravljanja. Za Španiju kaže da je zagazila u potpunu depresiju, sa stopom nezaposlenosti na 23,6 odsto, što je uporedivo sa stopom nezaposlenosti kakvu su imale Sjedinjene Američke Države za vreme Velike depresije. Spominje i da je stopa nezaposlenosti mladih osoba u toj zemlji preko 50 odsto.

“Oni ne mogu nastaviti dalje – a zbog spoznaje da ne mogu dalje, španski troškovi pozajmljivanja sve su veći”, piše Krugman.

Dodaje i kako zapravo nije bitno kako se Španija dovela u ovu situaciju, ali napominje kako njena priča nema nikakve sličnosti s “pričama o moralu”, koje su toliko popularne među evropskim zvaničnicima, posebno u Nemačkoj.

Španija, kaže Krugman, nije bila fiskalno razuzdana – uoči krize beležila je nisko zaduženje i budžetski višak. Nažalost, u isto je vreme beležila i ogroman nekretninski mehur, koji su svojim španskim kolegama u velikoj meri omogućile ogromne pozajmice pridošle iz nemačkih banaka. Nakon pucanja mehura španska ekonomija našla se na kolenima, “španski fiskalni problemi posledica su njene depresije, a ne njen uzrok”, kaže Krugman.

Uprkos tome, recept koji Španija dobija iz Berlina i Frankfurta je još više fiskalne štednje, piše Krugman dalje. “To je naprosto suludo.”

Evropa je imala nekoliko godina iskustva sa strogim merama štednje, a rezultati su upravo onakvi kakvima bi ih opisali studenti istoriji – takve mere teraju ekonomije koje su u depresiji još dublje u depresiju, piše Krugman.

Napominje kako programi štednje nisu uspeli kao instrument smanjivanja troškova pozajmljivanja, jer investitori gledaju na stanje državne ekonomije kada procenjuju njenu sposobnost otplaćivanja dugova.