Izvor: Advance

Dr. Richard D. Wolff je jedan od poznatijih američkih ekonomista i kritičara aktuelnog ekonomskog sistema. Studirao je na prestižnim fakultetima kao što su Harvard College, Stanford University i Yale University.

Zanimljivo je da, kako i sam Wolff u najnovijem razgovoru priznaje, njegova kritika ne proizlazi iz neke specifične ideologije koja je u suprotnosti prema kapitalizmu, već se primarno bazira na analizi aktuelnog stanja i svemu što iz nje proizlazi.

Tako će, n.pr, Wolff priznati da je postojao jedan period u kojem je kapitalizam zaista bio u stanju isporučiti obećano prema većini stanovnika – naravno, iz perspektive stanovnika zapadnog razvijenog sveta.

No, danas ni to više nije slučaj – “argumenti” s kojima se aktuelni ekonomski poredak mogao braniti u debatama ubrzano nestaju.

Richard D. Wolff rođen je 1.4.1942. u gradu Youngstown, američka savezna država Ohio. Doktorirao je ekonomiju na Yaleu 1969. s disertacijom “Ekonomija kolonijalizma: Britanija i Kenija” koja je kasnije izdata i kao knjiga 1974. Osim engleskog jezika, tečno govori francuski i njemački. Oženjen je i ima dvoje djece.

Tokom 80-ih objavio je nekoliko knjiga na temu marksizma: “Rethinking Marxism” (Ponovno promišljanje o marksizmu), “Economics: Marxian versus Neoclassical” (Ekonomija: marksističko naspram neoklasičnoga) i “Knowledge and Class: A Marxian Critique of Political Economy” (Znanje i klasa: marksistička kritika političke ekonomije).

Za posmatranje aktuelne ekonomske krize, njegovo najvažnije delo izdato je 2009. pod naslovom “Capitalism Hits the Fan: The Global Economic Meltdown and What to Do About It”.

* Uzrečica “pogoditi ventilator” u engleskom jeziku koristi se za opisivanje “nezgodne situacije” i skraćenica je od pune rečenice koja doslovno glasi “izmet je pogodio ventilator”.

Kritika kapitalizma nemoguća je bez klasne analize i nije pretenciozno konstatovati kako je upravo Richard D. Wolff trenutno možda i najglasniji ekonomist koji se bavi ovom, danas više nego ikad bitnom, problematikom.

U svojoj analizi prepoznaje brzo rastući anti-kapitalistički sentiment koji se budi širom zapadnog sveta, posebno u SAD-u, no takođe tačno konstatuje kako su ti sentimenti još uvek segmentirani i usredsređeni na pojedine uske grupe, a ne na celokupni sistem.

Pogrešno je situaciju u kojoj se nalazimo pojednostavniti do te točke da se kao centralni, i jedini, problem počinju ciljati, n.pr, samo bankari ili bogati menadžeri. Mnogi su već krenuli u tom pravcu – postoji cela disidentska scena u ovom trenutku koja se bavi kritikom “pohlepe” i činjenicom da pojedinci ostvaruju gigantske profite. Naravno, to su jednostavno vidljivi i opšte prisutni elementi, no oni nisu – na neki način – “iskvarili” kapitalizam, već je sam kapitalizam taj koji takve elemente stvara.

Tako, n.pr, u isto vreme na sceni možemo svedočiti pojavi brojnih inicijativa koje propagiraju teoriju da je kapitalizam samo “iskvaren” i da ga se vrlo lako može “popraviti” – bilo dodatnim regulacijama, bilo većim intervencijama države ili slično.

Takve inicijative nisu ništa drugo nego otpor prema promeni paradigme koja se svakim novim danom nameće kao neizbežna.

Otpor te vrste ne bi trebao biti nikakvo iznenađenje, dovoljno je pogledati samo noviju istoriju i uvideti kako je svaka “promena” bila gotovo uvek dočekana s velikim otporom. Ne samo iz polja ekonomije, cela naučna zajednica robuje ovim sentimentima, i pored činjenice da se predstavlja kao faktualna. U svojoj knjizi “Struktura naučnih revolucija”, poznati autor Thomas Samuel Kuhn 1962. je konstatovao kako naučni krugovi prihvataju revolucionarni napredak periodičnim “promenama paradigme”, a ne progresivnim i linearnim kontinuitetom – što bi bilo daleko logičnije. Slično stanje imamo i u današnjoj ekonomiji, velik broj ljudi – ne samo iz redova “gornje” klase – još uvek veruje, ili se barem nada, da se kapitalizam nekim čudom ponovno može stabilizovati, pa čak da će u bliskoj budućnosti svima ponovo doneti prosperitet. Zablude su aktuelne čak i u jeku potpune militarizacije i kršenja ljudskih sloboda, kao što to svedočimo ovih dana u SAD-u ili Velikoj Britaniji.

Richard D. Wolff smatra kako tim iluzijama nema mesta, jedinu “budućnost” kapitalizma profesor Wolff vidi u “Grčkom scenariju” koji će se širiti na druge zemlje, potencijalno i na SAD.

U svojim izlaganjima ipak pazi da ne upadne u zamku beskonačne kritike bez predloga za potencijalno rešenje.

Wolff smatra kako je jedino rešenje u radničkom pokretu – konkretno, ističe kako je radničko samoupravljanje potencijalno najbolji odgovor aktuelnim problemima.

RT: “Koliko je aktualna ekonomska kriza proizvod Wall Streeta?”

RW: “Dopustite da budem maksimalno direktan, jer ovo pitanje mi se često postavlja. Ovo je problem našeg ekonomskog sistema – problem jest Wall Street, koliko i svi drugi. Jasno mi je da postoji želja na ljevici, desnici, pa čak i u centru, da se nađe neka vrsta žrtvenog jagnjeta.

Ako ste konzervativac onda krivite ljude koji su uzeli hipoteke koje više ne mogu vraćati, ako ste pak liberal onda ste ljuti na bankare koji su im uopšte dali takve hipoteke, isključivo iz vlastite pohlepe i želje da zarade na ljudima. Mislim da to nije pravi način za sagledavanje situacije – siromašni ljudi, srednja klasa i bogati, svi oni nastoje organizovati svoje živote prema pravilima koje nameće sam sistem. Bankari rade ono što im bankarski sistem nalaže da rade, isto se odnosi i na sve druge.

Kada svi ljudi unutar sistema igraju prema pravilima tog sistema i kada je konačni rezultat loš – to znači da je sistem loš”.

Možda i najvažniji element koji Wolff unosi u javnu debatu je klasna analiza. U ovom kratkom izlaganju i sam konstatuje kako je diskurs o klasnoj podeli možda i najpotisnutija tema danas u SAD:

“Velik broj Amerikanaca insistira kako se svi nalazimo u srednjoj klasi – kako postoji nekolicina očajno siromašnih na jednoj strani i nekolicina strašno bogatih na drugoj – prema njima to su nebitni ekstremi jer velika većina se nalazi u srednjoj klasi. Ovo je pretvaranje koje ignoriše ili zanemaruje postojanje klasnih razlika kao što su: moć, bogatstvo, korporativne strukture.”

Kao zaključak kratke analize Wolff ističe: “Smatram da će američki radnici morati ponovno otkriti značenje pojma ‘klasa’ i preispitati sam sistem koji funkcioniše na ovakav način. Radnici će tražiti fundamentalne promene i kada do toga dođe, ponovno će otkrivati ‘jezik klase’ i učiti o njemu od radnika drugih zemalja koji ga nikada nisu ni zaboravili, i tema klase ponovno će ući u diskurs i debatu američkog društva, vjerovatno s osvetom”.

U zaključku svog izlaganja Wolff daje suptilnu naznaku nečeg što se popularno može nazvati “klasni rat”, no on – kao i mnogi drugi autori – svestan je činjenice da nije potrebno razbacivati se radikalnim terminima iz jednostavnog razloga – “klasni sukob” (ne nužno nasilan) je neminovan proizvod klasne svesti i dodatno potenciranje istog može imati samo kontraefekte na široku publiku.

Ponekad je daleko važnije radničkoj publici prezentirati “kako stvari zaista funkcionišu”, nego ih pozivati na revolucionarni obračun – pogotovo u vremenima kada je klasni diskurs zaista gurnut na samu marginu društvene debate.