Izvor: Standard

KINESKI FAKTOR

Kako treba da se ponašamo s obzirom na kineski faktor, koji tako dinamično raste i jača?

Prvo, uveren sam da rast kineske privrede ni iz daleka ne predstavlja pretnju, već izazov, koji u sebi sadrži kolosalni potencijal za poslovnu saradnju, šansu da na kineskom vetru naša privreda brže krene punim jedrima. Mi moramo aktivnije da gradimo nove kooperativne veze, povezujući tehnološke i proizvodne kapacitete naših zemalja i koristeći njihovu sinergiju, tako da – razume se mudro – koristimo kineski potencijal u cilju privrednog napretka Sibira i Dalekog Istoka.

Drugo, svojim ponašanjem na svetskoj sceni Kina ne daje povod da se govori o njenim pretenzijama na dominaciju. Zaista, kineski glas sve odlučnije zvuči u svetu, i mi to pozdravljamo zato što Peking deli naš pogled na formiranje svetskog poretka zasnovanog na ravnopravnosti. Mi ćemo nastaviti da jedni drugima pružamo podršku na svetskoj sceni, da zajednički rešavamo akutne regionalne i globalne probleme, da snažimo zajedničko delovanje u Savetu bezbednosti UN, u BRIKS, ŠOS, G20 i drugim multilateralnim mehanizmima.

Treće, mi smo zatvorili sva krupna politička pitanja u odnosima s Kinom, uključujući tu i ono najvažnije – pogranično. Uspostavljen je trajni mehanizam bilateralnih veza zasnovan na pravno obavezujućim dokumentima. Među vođstvima naše dve zemlje postignut je neviđeno visok nivo poverenja. To omogućuje i nama i Kinezima da postupamo u duhu istinskog partnerstva, na osnovu pragmatizma i vođenja računa o uzajamnim interesima. Tako formirani model rusko-kineskih odnosa ima veliku perspektivu.

Razume se, sve ovo što je rečeno ne znači da ne postoje nikakvi problemi između nas i Kine. Katkad ima nekih trvenja. Naši komercijalni interesi u trećim zemljama ne podudaraju se uvek u potpunosti, ne odgovara nam sasvim ni postojeća struktura robne razmene, ni nizak nivo uzajamnih investicija. Pažljivo ćemo pratiti migracione tokove iz NR Kine.

Međutim, moja glavna misao jeste da je Rusiji potrebna prosperitetna i stabilna Kina, a uveren sam da je i Kini potrebna jaka i uspešna Rusija.

INDIJA I BRIKS

Veoma brzo raste i drugi azijski gigant – Indija. Sa Indijom Rusiju povezuju tradicionalno prijateljski odnosi, čiji je sadržaj rukovodstvo dve zemlje definisalo kao posebno povlašćeno strateško partnerstvo. Od jačanja tog partnerstva koristi imaju ne samo naše zemlje već i celokupan sistem policentričnosti koji se formira u svetu.

Svedoci ne samo rasta Kine i Indije već i povećanja udela i važnosti celokupnog azijsko-pacifičnog regiona. S tim u vezi otvaraju se novi horizonti za plodonosan rad u okviru ruskog predsedavanja u APEC. U septembru ove godine organizovaćemo samite organizacija u Vladivostoku, za koje se aktivno pripremamo i gradimo savremenu infrastrukturu, što će samo po sebi doprineti daljem razvoju Sibira i Dalekog Istoka i omogućiti našoj zemlji da se u još većoj meri uključi u dinamične integracione procese „nove Azije“.

Pridajemo i ubuduće ćemo pridavati prioritetni značaj saradnji s partnerima u BRIKS. To je jedinstvena struktura, formirana 2006. godine, koja očigledno simboliše prelazak sa unipolarnog sistema uređenja sveta na pravedniji sistem. BRIKS okuplja pet zemalja, čiji broj stanovnika iznosi ukupno gotovo tri milijarde, koje imaju najveće privrede u razvoju, poseduju kolosalne radne i prirodne resurse i ogromna unutrašnja tržišta. Priključenjem Južne Afrike BRIKS je poprimio globalni format u najdoslovnijem značenju te reči, i već sada na njega otpada više od 25 odsto svetskog BDP.

Zasad se još navikavamo da radimo jedni sa drugima u takvom formatu, prilagođavamo se jedni drugima. Posebno je važno to da bi trebalo bolje da koordinišemo aktivnost na spoljnopolitičkom planu, da u većoj meri zajednički delujemo u UN. Međutim, kad se petorka BRIKS istinski razvije i proradi punom parom, njen uticaj na svetsku privredu i politiku svakako će biti znatan.

Poslednjih godina ruska diplomatija i naša poslovna zajednica pridaju sve veću pažnju saradnji sa zemljama Azije, Latinske Amerike i Afrike. U tim regionima, kao i ranije, postoje iskrene simpatije prema Rusiji. Smatram da je jedan od ključno značajnih zadataka u predstojećem periodu jačanje trgovinsko-ekonomske saradnje sa njima, ostvarivanje zajedničkih projekata u oblasti energetike, infrastrukture, investicija, nauke i tehnike, bankarskog biznisa i turizma.

Aktivnost G20 odražava rastuću ulogu tih kontinenata u demokratskom sistemu upravljanja globalnom upravom i finansijama koji se formira u svetu. Smatram da će se ta grupacija uskoro pretvoriti u straški važan instrument ne samo za reagovanje na krize već i instrument za dugoročno reformisanje svetske finansijsko-ekonomske arhitekture. Rusija će 2013. godine biti predsedavajući G20. Nema nikakve sumnje u to da bi trebalo da iskoristimo funkcije predsedavajućeg i za jačanje i poboljšanje koordinacije rada G20 sa drugim multilateralnim strukturama, pre svega sa G8 i, razume se, sa UN.

EVROPSKI FAKTOR

Rusija je neotuđivi, organski deo Velike Evrope, široke evropske civilizacije. Naši građani se osećaju Evropljanima. Nama nije ni iz daleka svejedno kako se razvijaju stvari u ujedinjenoj Evropi.

Upravo zbog toga Rusija predlaže da se krene u pravcu toga da se od Atlantika do Tihog okeana uspostavi jedinstveni ekonomski i ljudski prostor – zajednica koju ruski eksperti nazivaju „savez Evrope“ i koja će samo ojačati potencijal i poziciju Rusije u njenom ekonomskom zaokretu ka „novoj Aziji“.

Na fonu uspona Kine, Indije i drugih novih ekonomija posebno se jasno ocrtavaju finansijsko-ekonomski potresi u Evropi – nekadašnjoj oazi stabilnosti i reda. Kriza koja je pogodila evrozonu ne može a da se ne tiče interesa Rusije – pre svega zbog toga što je EU naš najveći spoljnoekonomski i trgovinski partner. Očigledno je i to da od toga, kako stoje stvari kod Evropljana, u znatnoj meri zavise i perspektive razvoja celokupne globalne ekonomske građevine.

Rusija se aktivno uključila u međunarodne mere za podršku evropskim privredama koje je pogodila kriza i dosledno učestvuje u izradi kolektivnih odluka u sklopu aktivnosti MMF. Mi u principu ne isključujemo ni mogućnost da u nizu slučajeva pružimo direktnu finansijsku pomoć.

U isto vreme smatram da su sadašnje finansijske injekcije kadre da samo delimično reše problem. Za sveobuhvatno i potpuno popravljanje situacije potrebne su energične mere sistemskog karaktera. Evropski lideri imaju pred sobom zadatak sprovođenja obimnih preobražaja, koji će principijelno izmeniti mnoge finansijsko-ekonomske mehanizme i obezbediti istinsku budžetsku disciplinu. Mi smo zainteresovani za jaku Evropsku uniju, onakvu kakvom je, na primer, vide Nemačka i Francuska, zainteresovani smo za realizaciju velikog potencijala partnerstva Rusije i EU.

Sadašnji nivo saradnje Rusije i EU još uvek ne odgovara globalnim izazovima, pre svega na planu povećanja konkurentnosti našeg zajedničkog kontinenta. Ponovo predlažem da radimo na izgradnji harmonične zajednice privreda od Lisabona do Vladivostoka. Predlažem i da ubuduće krenemo putem formiranja zone slobodne trgovine i razvijenijih mehanizama ekonomske integracije. Tada ćemo dobiti zajedničko kontinentalno tržište čija će se vrednost meriti trilionima evra. Zar iko može da posumnja da bi to bilo veoma korisno i da bi odgovaralo interesima kako stanovnika Rusije, tako i stanovnika Evrope?

PITANJE ENERGETIKE

Treba razmisliti i o široj saradnji u oblasti energetike – sve do formiranja jedinstvenog energetskog kompleksa Evrope. Najvažniji koraci u tom pravcu jesu izgradnja gasovoda Severni tok po dnu Baltičkog mora i Južni tok u Crnom moru. Te projekte su podržale vlade mnogih zemalja i u njima učestvuju najveće evropske energetske kompanije. Posle njihovog potpunog puštanja u pogon, Evropa će dobiti pouzdan i elastičan sistem snabdevanja gasom koji neće zavisiti ni od čijih političkih kaprica i omogućiće ne samo formalno već i realno jačanje energetske bezbednosti kontinenta. To je posebno aktuelno u svetlu odluka nekih evropskih država da smanje stepen korišćenja nuklearne energije ili da se čak potpuno odreknu tog vida energije.

Otvoreno ću reći da „Treći energetski paket“, koji je izlobirala Evropska komisija i koji je usmeren ka tome da se istisnu integrisane ruske kompanije, očigledno nimalo ne doprinosi jačanju naših odnosa. Ako se ima na umu rastuća nestabilnost isporučilaca energenata koji predstavljaju alternativu Rusiji, „Treći energetski paket“ samo zaoštrava sistemske opasnosti i rizike po samu evropsku energetiku i uspeva da zastrašivanjem otera potencijalne investitore u nove infrastrukturne projekte. U razgovoru sa mnom mnogi evropski političari iznose kritike na račun tog „paketa“. Treba skupiti hrabrosti i ukloniti tu prepreku na putu uzajamno korisne saradnje.

Smatram da istinsko partnerstvo između Rusije i Evropske unije nije moguće dokle god postoje barijere koje ometaju ljudske i ekonomske kontakte, pre svega dokle god postoji vizni režim. Ukidanje viza predstavljalo bi snažan impuls za realno integrisanje Rusije i EU, pomoglo bi širenju kulturnih i poslovnih veza, posebno između srednjih i malih preduzeća. Opasnost koju za Evropljane predstavljaju ruski ekonomski migranti u velikoj meri je izmišljena. Naši ljudi imaju mogućnost da svoje sposobnosti i veštine iskoriste u sopstvenoj zemlji, i te prilike su sve brojnije.

U decembru 2011. usaglasili smo sa EU zajedničke korake ka bezviznom režimu. Te korake možemo i trebalo bi da preduzmemo bez odlaganja. Treba da nastavimo na najaktivniji mogući način da radimo na ostvarivanju tog cilja.

Tokom poslednjih godina urađeno je dosta toga u oblasti razvoja rusko-američkih odnosa. Ipak, zasad nije postignut uspeh u rešavanju pitanja temeljne promene matrice tih odnosa i oni kao i ranije imaju uspone i padove. Ta nestabilnost partnerstva sa Amerikom dobrim delom predstavlja posledicu vitalnosti poznatih stereotipa i fobija. Očigledan primer za to je način na koji Rusiju doživljavaju na Kapitol hilu. Međutim, glavni problem je to što se bilateralni politički dijalog i saradnja ne temelje na čvrstim ekonomskim osnovama. Trgovinski obim ni iz daleka ne odgovara potencijalu ekonomija naših zemalja. Isto to važi i za uzajamne investicije. Nije formirana ni zaštitna mreža koja bi čuvala naše odnose od konjunkturnih skokova naviše i naniže. Na svemu tome treba raditi.

POLITIČKI INŽENJERING SAD

Jačanju uzajamnog razumevanja sigurno ne doprinose redovni pokušaji SAD da se bave „političkim inženjeringom“, uključujući tu i bavljenje takvom aktivnošću u regionima koji su tradicionalno važni za nas, pa i tokom izbornih kampanja u Rusiji. Ponoviću da američki planovi u vezi sa izgradnjom sistema PRO u Evropi kod nas izazivaju opravdana strahovanja. Zašto taj sistem nas brine više nego druge? Pa zato što on direktno tangira snage za strateško nuklearno odvraćanje koje na tom vojištu ima samo Rusija i zato što narušava vojnopolitičku ravnotežu koja je uspostavljana decenijama.

Neraskidiva veza između PRO i strateškog ofanzivnog naoružanja odražena je u novom ugovoru START, potpisanom 2010. godine. Taj ugovor je stupio na snagu i prilično dobro funkcioniše. On predstavlja krupno spoljnopolitičko ostvarenje. Spremni smo da razmatramo različite varijante onoga što bi mogla da bude naša zajednička agenda u oblasti kontrole naoružanja u predstojećem periodu. Pritom nezaobilazno pravilo mora da bude ravnoteža interesa, odricanje od pokušaja da se kroz pregovore isposluju jednostrane prednosti za sebe.

Podsetiću da sam još predsedniku Džordžu Bušu prilikom našeg susreta u Kenebankportu 2007. godine predlagao rešenje problema PRO koje bi – da je bilo prihvaćeno – promenilo uobičajeni karakter rusko-američkih odnosa i uvelo bi situaciju u pozitivne tokove. Štaviše, da smo tada uspeli da ostvarimo istinski pomak na planu PRO, onda bi se u doslovnom značenju te reči otvorile ustave i mi bismo mogli da pristupimo izgradnji jednog kvalitativno novog modela saradnje sličnog savezništvu u mnogim drugim osetljivim područjima.

Nije se dalo. Sigurno bi bilo korisno da se pogledaju stenogrami sa razgovora u Kenebankportu. Poslednjih godina rusko vođstvo iznosilo je i druge predloge o tome na koji je način mogućno postići dogovor o PRO. Svi ti predlozi i dalje stoje.

U svakom slučaju, ne bih želeo da precrtam mogućnosti traganja za kompromisnim varijantama rešenja problema PRO. Ne bih želeo da se stvari sa raspoređivanjem američkog sistema razviju do te mere da budemo prinuđeni da sprovedemo protivmere koje smo obznanili.

Nedavno sam razgovarao sa Henrijem Kisindžerom. Mi se redovno sastajemo. U potpunosti sam saglasan sa tezom tog velikog profesionalca o tome da je u periodima međunarodnih turbulencija naročito potrebno blisko sadejstvo Moskve i Vašingtona, zasnovano na poverenju.

U celini gledano, mi smo spremni da preduzmemo istinski zamašne korake, da ostvarimo kvalitativni pomak napred, ali pod uslovom da se Amerikanci u praksi rukovode načelima ravnopravnog partnerstva zasnovanog na uzajamnom poštovanju.

EKONOMSKA DIPLOMATIJA

U decembru prošle godine konačno je završen višegodišnji maraton pristupanja Rusije Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Ne mogu da ne primetim da su u samom finišu administracija Baraka Obame i lideri niza vodećih evropskih država aktivno doprineli postizanju konačnih dogovora.

Otvoreno ću reći da je na tom dugom i trnovitom putu čoveku ne jednom padalo na pamet da zalupi vratima i da u potpunosti odbaci te pregovore. Ali nismo dali da nas ophrvaju emocije. Rezultat je kompromis koji je sasvim povoljan za našu zemlju – uspeli smo da obezbedimo interese ruskih industrijskih i poljoprivrednih proizvođača vodeći računa o predstojećem jačanju spoljne konkurencije. Naši ekonomski akteri dobijaju suštinske dopunske mogućnosti za izlazak na svetska tržišta i na to da na tim tržištima civilizovano štite svoja prava. Glavni rezultat vidim upravo u tome, a ne u nekakvoj simbolici učlanjenja Rusije u svetski trgovinski klub.

Rusija će poštovati norme STO, kao i sve svoje međunarodne obaveze. Računam na to da će i naši partneri igrati isto tako pošteno i u skladu sa pravilima. Usput bih napomenuo da smo već integrisali principe STO u normativno pravnu bazu jedinstvenog ekonomskog prostora Rusije, Belorusije i Kazahstana.

Ako bismo pokušali da analiziramo kako promovišemo ruske ekonomske interese na međunarodnoj sceni, biće nam jasno da još uvek učimo da to radimo sistematski i kontinuirano. Još nismo dovoljno vešti da, onako kako to rade mnogi zapadni partneri, umešno lobiramo na spoljnoekonomskim scenama za ona rešenja i one odluke koji su najpovoljnije za naš domaći biznis.

Upravo na tom planu, vodeći računa o prioritetima inovacionog razvoja zemlje, postoje krajnje ozbiljni zadaci – Rusiji treba obezbediti ravnopravne pozicije u savremenom sistemu svetskih privrednih veza, treba na minimum svesti sve rizike koji se pojavljuju prilikom integrisanja u svetsku privredu, uključujući tu i ono što se zbiva u kontekstu već pomenutog ulaska u STO i predstojećeg pristupanja OECD.

Nama je nasušno potreban širi nediskriminatorni pristup stranim tržištima. Do sada su ruski ekonomski akteri u inostranstvu nailazili na krajnje nedelikatan prijem. Protiv njih su preduzimane restriktivne trgovinske i političke mere, a istovremeno su podizane tehničke prepreke koje ih dovode u nepovoljni položaj u poređenju sa njihovim konkurentima.

Istovetno stoje stvari i sa investicijama. Mi se trudimo da u rusku privredu privučemo strani kapital, otvaramo stranim investitorima najprivlačnije privredne grane, omogućujemo im da se domognu „najslađih zalogaja“, što se konkretno odnosi na naš energetski kompleks. Međutim, naši investitori u inostranstvu nisu dobrodošli i često ih sasvim otvoreno guraju na marginu.

EPOZODA SA OPELOM

Primeri su tu, pod rukom, ne moramo uložiti mnogo truda da bismo ih pronašli. Uzmite za primer istoriju sa nemačkim Opelom, koga ruski investitori nikako nisu mogli da se domognu – čak i uprkos tome što je taj posao odobrila vlada Nemačke i što su nemački sindikati zauzeli pozitivan stav prema njemu. Setimo se i onih zapanjujućih i sasvim neverovatnih primera kada su ruskim investitorima uskraćivali prava uprkos tome što su oni uložili znatna finansijska sredstva u stranu aktivu, ne daju im da uživaju ona prava koja im kao investitorima pripadaju. To se posebno često dešava u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

Sve to čoveka navodi na pomisao da je pre svega potrebno pojačati političko-diplomatske akcije kojima će biti praćeni koraci ruskih preduzetnika na spoljnim tržištima da bi trebalo pružati čvršću i stameniju podršku krupnim posebno važnim poslovnim projektima. Ne treba zaboraviti ni to da Rusija može da primeni recipročne mere prema onima koji pribegavaju nečasnoj konkurenciji.

Vlada i poslovna udruženja trebalo bi čvršće i pouzdanije da koordinišu svoje napore na spoljnoekonomskom planu i da se upornije bore za unapređenje interesa ruskog biznisa, pomažući mu da osvaja nova tržišta.

Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan bitan činilac koji umnogome definiše ulogu i mesto Rusije u sadašnjim i budućim međunarodnim i političkim i ekonomskim podelama i grupisanjima – to je ogromna teritorija naše zemlje. Tačno je da mi više ne zauzimamo jednu šestinu kopna celog sveta, ali je Ruska Federacija ipak najveća država koja ima najbogatiju bazu resursa – po tome joj nema ravne u svetu. Pritom ne mislim samo na naftu i gas već i na šume, poljoprivredno zemljište, zalihe pitke vode.

Drugačije rečeno, teritorija Rusije je izvor njene potencijalne snage. Ranije je taj ogromni prostor našoj zemlji služio prevashodno kao tampon koji je čuvao od spoljne agresije. Taj prostor sada, uz pravilnu ekonomsku strategiju, može da postane najvažnija moguća osnova za povećanje konkurentnosti naše zemlje.

Podsetiću pre svega na nedostatak vode za piće, koji je u svetu sve izraženiji i veoma se brzo uvećava. Može se predvideti da će se već u doglednoj budućnosti rasplamsati geopolitička utakmica oko resursa vode za piće, mogućnosti da se proizvode one vrste robe za čiju su proizvodnju neophodne velike količinen vode. Imamo moćan adut u rukama. Naša zemlja shvata da tim prirodnim bogatstvom koje posedujemo treba raspolagati veoma čuvarno i strateški promišljeno.

PODRŠKA SUNARODNICIMA I HUMANITARNA DIMENZIJA

Poštovanje prema vlastitoj zemlji definiše se i time na koji je način ona sposobna da brani prava svojih državljana i sunarodnika u inostranstvu. Važno je da se nikada ne zaborave interesi miliona sunarodnika koji žive u stranim zemljama, kao ni interesi naših državljana koji odlaze u inostranstvo na odmor ili službeni put. Naglasiću da su Ministarstvo inostranih poslova i sva diplomatska i konzularna predstavništva dužna da 24 sata dnevo pružaju realnu pomoć i podršku svojim sunarodnicima. Reakcija naših diplomata na sukobe koji iskrsnu između naših državljana i lokalnih vlasti, na incidente, saobraćajne nesreće i drugo mora biti trenutna i neodložna – ne sme se čekati da sredstva informisanja razglase šta se zbilo.

Mi ćemo se na najodlučniji način boriti za to da vlasti Letonije i Estonije sprovedu mnogobrojne preporuke autoritativnih međunarodnih organizacija u vezi sa poštovanjem opštepriznatih prava nacionalnih manjina. Ne smemo se miriti sa postojanjem sramnog statusa „nedržavljana“. Pa kako bismo se uopšte i mogli pomiriti s tim da svaki šesti stanovnik Letonije i svaki trinaesti stanovnik Estonije budu kao „nedržavljani“ lišeni osnovnih političkih, biračkih i socijalno-ekonomskih prava, mogućnosti da slobodno upotrebljavaju ruski jezik?

Uzmimo za primer referendum o statusu ruskog jezika, koji je pre nekoliko dana održan u Letoniji i još jednom je očigledno pokazao međunarodnoj zajednici svu težinu problema. Naime, opet nije dopušteno da više od 300.000 „nedržavljana“ učestvuje na referendumu. Šokantna je i apsolutno se ničim ne može opravdati činjenica da je Centralna izborna komisija Letonije odbila da dopusti delegaciji ruskog Doma javnosti da bude posmatrač na referendumu. Ipak, međunarodne organizacije koje su nadležne za poštovanje opšteprihvaćenih demokratskih standarda, na sve to ćute, kao da su im usta puna vode.

U celini gledano, teško da možemo da budemo zadovoljni načinom na koji se problematika ljudskih prava koristi u međunarodnom kontekstu. Pre svega, SAD i druge zapadne zemlje nastoje da uzurpiraju agendu ljudskih prava, da je u potpunosti ispolitizuju i primenjuju kao instrument za vršenje pritiska. U isto vreme, uopšte ne prihvataju kritike koje su upućene na njihovu adresu, reaguju krajnje osetljivo i čak netolerantno kada im neko nešto zameri. Drugo, objekte nadzora nad poštovanjem ljudskih prava biraju se sasvim selektivno, ne prema univerzalnim kriterijumima, već kao da je to diskreciono pravo država koje su „privatizovale“ agendu ljudskih prava.

Rusija na sopstvenoj koži oseća svu neobjektivnost, agresivnost i zasnovanost na predrasudama kritika koje joj se upućuju i koje ponekad prekoračuju sve granice koje se uopšte mogu zamisliti. Kada nam neko upućuje konstruktivne kritike, mi to pozdravljamo i spremni smo da izvlačimo pouke iz toga. Međutim, kada se, po ko zna koji put, nađemo na meti neosnovanih kritika koje nadiru u talasima a oni koji ih upućuju na taj način planski nastoje da utiču kako na odnos svojih građana prema nama, tako i direktno na unutrašnjepolitičku situaciju u Rusiji, onda nije teško da shvatimo da iza svega toga uopšte ne stoje neki visokomoralni demokratski principi.

Niko ne može uzeti u zakup sferu ljudskih prava. Rusija je mlada demokratija. Mi često pokazujemo nepotrebnu skromnost, štedimo samoljublje svojih iskusnih partnera. A imali bismo šta da kažemo – sa stanovišta poštovanja ljudskih prava i sa stanovišta poštovanja osnovnih sloboda niko nije savršen. I u starim demokratijama dešavaju se ozbiljna kršenja ljudskih prava pred kojima ne treba zatvarati oči. Razume se, to ne treba raditi tako što će se, po principu „ko mi kaže“, samo razmenjivati uvrede – jer će od konstruktivnog razmatranja problema u oblasti ljudskih prava koristi imati sve strane.

PUT RUSKE KULTURE

Rusko Ministarstvo inostranih poslova je krajem godine objavilo svoj prvi izveštaj „O stanju ljudskih prava u nizu država“. Mislim da tu aktivnost treba jačati i proširivati. Između ostalog i zato da bi se doprinelo široj i ravnopravnijoj saradnji u čitavom spektru humanitarnih problema, unapređivanju osnovnih načela demokratije i ljudskih prava.

Uzgred budi rečeno, sve ovo je samo jedan aspekt informativno-propagandne delatnosti kojom je propraćena naša spoljnopolitička i diplomatska aktivnost, u cilju formiranja istinite predstave o Rusiji u inostranstvu. Moramo priznati da tu nismo postigli mnogo uspeha. Na informativnom polju često bivamo nadigrani. To je zasebno veoma složeno pitanje kojim treba ozbiljno da se pozabavimo.

Rusija je nasledila veličanstvenu kulturu koja uživa ugled i na Zapadu i na Istoku. Međutim, mi zasad veoma slabo ulažemo u predstavljanje naše kulture, u njeno promovisanje na globalnoj sceni. Renesansa svetskog interesa za sferu ideja, kulture, što se ispoljava kroz uključivanje društava i privreda u globalnu informativnu mrežu, pruža dodatne šanse Rusiji koja ima dokazane talente u oblasti proizvodnje kulturnih vrednosti.

Za Rusiju postoji mogućnost ne samo da sačuva sopstvenu kulturu već i da tu kulturu iskoristi kao snažan faktor daljeg napretka na globalnim tržištima. Ruski jezički prostor čine praktično sve zemlje bivšeg SSSR i značajni deo Istočne Evrope. Ne imperija, već kulturna promocija; ne topovi, ne uvoz političkih režima, već izvoz obrazovanja i kulture – to je ono što će pomoći da se stvore povoljni uslovi za plasman ruske robe, usluga i ideja.

Moramo višestruko uvećati svoje obrazovno i kulturno prisustvo u svetu – i bitno ga osnažiti u zemljama u kojima znatan deo stanovništva govori ili razume ruski jezik.

Treba ozbiljno razmotriti kako na najbolji način iskoristiti za unapređenje imidža Rusije činjenicu da ćemo biti domaćin krupnih međunarodnih događaja, uključujući samit APEKA 2012, samit G-20 2013. i samit G-8 2014, Univerzijadu u Kazanju 2013, Zimske olimpijske igre 2014. godine, šampionate sveta u hokeju i fudbalu 2016. i 2018. godine.

* * *

Rusija namerava da i dalje osigurava svoju bezbednost i nacionalne interese kroz krajnje aktivno i konstruktivno učešće u svetskoj politici, u rešavanju globalnih i regionalnih problema. Spremni smo za ozbiljnu uzajamno korisnu saradnju i otvoren dijalog sa svim svojim stranim partnerima. Nastojimo da razumemo i uvažimo interese naših partnera – ali tražimo da i oni poštuju naše interese.