Izvor: Politika

Dve hiljade dvanaesta je počela s velikim nadama u celom svetu da će ova godina biti mnogo bolja od prethodne i da ćemo svi živeti bolje i srećnije. U Americi, ta nada je potkrepljena ekonomskim statistikama iz novembra i decembra, kada se pokazalo da su američki potrošači potrošili mnogo više nego što je očekivano u ovoj sezoni kupovine božićnih poklona. Takođe, procenat nezaposlenosti je prvi put pao skoro do 8,5 odsto. Zbog ovih statistika koje su prenošene na sva zvona, mnogi su se nadali da će Amerika konačno da se izvuče iz duboke ekonomske krize i da će biti sprečen novi pad u recesiju.

U Evropi je takođe bilo puno optimizma, pogotovo zbog očiglednog dogovora u decembru između Francuske i Nemačke, koja je izgradila barem percepciju nove odlučnosti da se sačuva evrozona i jedinstvo EU. Doduše, od samog početka, odstupanjem Engleske od dogovora, bilo je razloga i za zabrinutost, ali većina ljudi u EU se radovala zbog toga što London neće više da ometa zajedničku i mnogo odlučniju politiku koja se nameće kao jedini spas za uniju.

Ovaj optimizam na kraju 2011. nije se previše osetio na prostoru Balkana, gde je sada svima jasno da one zemlje koje nisu dospele do članstva u EU neće to skoro ni postići. U Srbiji je ta nada pogotovo istrošena odlukom evropskih moćnika da joj se ne odredi status kandidata.

Već na početku 2012. vidimo da je, u stvari, ovaj osećaj optimizma u suštini izgrađen na iluzijama i na samolaganju. Prvo, statistika koja je stvorila nadu u Americi sada se pokazuje kao lažna, s tim što je uzrok rasta zaposlenosti koji je obeležio decembar rezultat odustajanja od traženja posla znatnog broja ljudi koji su već duže vreme nezaposleni. I drugo, da su novi poslovi, njih 300.000–400.000 koji su stvoreni u novembru i decembru, većinom privremeno proširenje broja prodavaca u tržnim centrima za božićne praznike. Drugim rečima, nema dubinskog niti dugotrajnog pomaka u zapošljavanju u Americi, a kada se pojavi statistika za januar može se očekivati da će procenat nezaposlenosti da poraste zbog toga što će mnoge prodavnice sada da otpuštaju one privremene radnike.

U Evropi, najnovija vest da se Italija i Francuska odupiru Nemačkoj u tome da se sprovodi još veća štednja u državnim budžetima, govori o tome da je ona nada koja je pratila dogovor Nemačke i Francuske preuranjena i da nivo nesaglasnosti o budućnosti EU nije smanjen.

Ovih dana teško je biti optimista, a još teže je shvatiti ozbiljnost sadašnjih ekonomskih i političkih kriza zbog toga što je 2012. i izborna godina. Tako da su javnost i mediji puni novih obećanja i novog ,,širenja optimizma”.

Za mene, najveći razlog za realni pesimizam jeste to da su u celom svetu, od Amerike do Srbije, političke elite u suštini izgubile poverenje u sopstvenim političkim i ekonomskim sistemima. Demokratija i kapitalizam više ne predstavljaju nikakve garancije za prosperitet stabilnosti i dobru vladavinu. Doduše, ove političke elite i dalje se drže svojih mantri, ali sve više pokazuju i da ne veruju u glavne teze svojih političkih i ekonomskih ideologija. Ne veruju da će tržište samo od sebe da se popravi i izleči, ne veruju više da lideri biznisa i državnih institucija mogu da se izbore sa sadašnjim problemima, a pogotovo ne veruju u sopstvene građane. Zbog svega ovoga, i narod više ne veruje u svoje političare niti ima poverenja u institucije. Kada se dodaju svi otvoreni problemi i spisak svih mogućih novih globalnih i regionalnih sukoba i ratova, vrlo je teško verovati da će 2012. da bude bolja od 2011. Na kraju, možemo naći utehu u tome da izbori dolaze, pa šta god oni doneli, u tome treba tražiti slamku nade. Kao što je moj pokojni deda govorio: ,,Daće Bog da ne propadnemo do kraja”.