Izvor: Stratfor, NSPM

Tokom poslednjih meseci, porasle su napetosti između SAD i Rusije oko nekoliko već duže prisutnih problema. U njih spadaju protivraketna odbrana i putevi za snabdevanje [američkih vojnih jedinica] u Avganistanu (ballistic missile defense (BMD) and supply lines into Afghanistan). Takođe, izgleda da se Moskva i Vašington kreću i u pravcu jedne druge krize – one u vezi sa ulaskom Rusije u Svetsku trgovinsku organizaciju (Russian accession to the World Trade Organization (WTO).

Te krize dolaze u vreme dok se Vašington muči sa svojim brojnim upletenostima u razne stvari širom sveta, kao i oko pitanja da li da se usredsredi na sadašnja događanja u Avganistanu ili na ona buduća u Centralnoj Evropi. Rusija je koristila tu američku dilemu kao neku vrstu poluge u obe oblasti. Međutim, ako Moskva pretera sa svojim agresivnim potezima, to bi moglo da izazove američku i centralnoevropsku reakciju.

Večiti nesporazum oko protivraketne odbrane (BMD)

Američki plan za BMD u Evropi je dugo vremena izvor napetosti na liniji SAD-Rusija. Vašington tvrdi da je cilj njegovog evropskog BMD programa da sprečava pretnje koje dolaze sa Srednjeg Istoka – tj. od Irana, ali da se ne planira da američke odbrambene raketne instalacije u Rumuniji i Poljskoj (missile defense installations in Romania and Poland) budu aktivirane sve do 2015, odnosno 2018. godine, dok Rusija smatra da će do tada SAD već razrešiti svoja pitanja sa Iranom. Prema tome, Rusija smatra da je američka raketna strategija pre svega uperena na obuzdavanje Rusije, a ne Irana. Moskva se ne plaši američkih namera da neutrališe ili ošteti protivudarnu nuklearnu silu Rusije; međutim, radi se o realnom američkom vojnom prisustvu u Poljskoj i Rumuniji – a to sa sobom povlači i američku vojnu vezanost sa njima. Rumunija i Poljska se graniče sa bivšim delovima SSSR-a – a to je region u kome ponovo raste uticaj Rusije.

U ranijoj, Bušovoj eri BMD planiranja, Rusija je vršila pritisak na ključne države – kao što su Poljska i Češka Republika – da se predomisle oko svog uključivanja u te planove. Ova samouverenost Rusije je svoj vrhunac dostigla kod invazije na Gruziju 2008. (2008 invasion of Georgia), što je sve bio dokaz da je Moskva voljna da stvarno preduzme vojnu akciju, a to je i ogolilo stvarnost i granice američkih bezbednosnih garancija tom regionu. Ruski potez u Gruziji je Centralnoevropljanima pružio mnogo materijala za razmišljanje, a to je dovelo i do nekih pokušaja da se Kremlj odobrovolji. Pa ipak, te države nisu napustile sva nadanja u SAD kao stratešku protivtežu Rusiji.

Od tada Rusija je promenila svoju strategiju prema BMD-u. Umesto kategoričkog suprotstavljanja, Moskva je predložila plan za integrisanu saradnju. Rezon Kremlja je bio da bi učešće Rusije u tome trebalo da bude pozdravljeno – ako su Iran i druge ne-ruske [raketne] pretnje zaista stvarni razlog za širenje [američke] protivraketne odbrane. Planirani BMD kapaciteti Rusije obuhvataju svu širinu Evroazijskog kontinenta – mada je njihova praktična sposobnost i kompatibilnost sa američkim sistemima pod znakom pitanja. Taj plan je viđen kao jedan od načina pomirljivijeg pristupa, ali mu je krajnji cilj ostajao isti: sprečavanje stacioniranja američkih vojnih snaga u Istočnoj Evropi.

SAD i većina članica NATO-a su odbili predloge Rusije, ali su ostavili Kremlju odškrinuta vrata da predloži neku novu odbrambenu strategiju; nju je predsednik Medvedev izneo 23. novembra. On je naglasio da je Rusija ispoljila “političku volju“ da otvori fundamentalno novo poglavlje u odnosima sa SAD i NATO, a doživela je samo to da je SAD prezrivo odbiju. Odbijanje SAD da Rusiju uključi u sistem BMD je Moskvu primoralo da preduzme druge aranžmane kako bi odgovorila na američke planove u Centralnoj Evropi – a to je, ustvari, baš i bio onaj ishod kome se Moskva i nadala.

Medvedev je dodao da će Moskva, ako Amerika nastavi da odbija saradnju sa Rusijom oko BMD-a, razmestiti mobilne balističke raketa kratkog dometa tipa “Iskander“ i aktivirati radarski sistema ranog upozoravanja u svojoj enklavi na Baltičkom moru, Kalinjingradu, koji se graniči sa članovima NATO-a Poljskom i Litvanijom (plans for the deployment of the Iskander mobile short-range ballistic missiles and the activation of an early-warning radar system in Kaliningrad). Takođe je rekao da će Rusija razmisliti i o razmeštanju drugih “Iskander“ sistema – naročito duž svojih zapadnih i južnih granica – kao i da će ubrzati montiranje usavršenih manevarskih sistema za proboj protivraketne odbrane na svoje balističke rakete (advanced maneuverable re-entry vehicles and penetration aids), što je proces koji je već dugo u toku. Pomenuo je i izglede da će strateška oružja Rusije biti naciljana i na BMD baze. Dodao je i da će biti preduzete i druge mere “radi neutralisanja evropske komponente američkog raketnog odbrambenog sistema“ i zaključio da bi se svi ti koraci mogli izbeći ako bi Amerika izabrala da prihvati novu eru partnerstva SAD sa Rusijom.

Američka dilema

Očekivalo se da će SAD 8. decembra u Briselu na sastanku ministara spoljnih poslova NATO –a sa ruskim ministrom spoljnih poslova pružiti odgovor na ovu novu strategiju Rusije. Međutim, američki ministar spoljnih poslova, Hilari Klinton, je izbegla da to učini, ponavljajući da je u BMD planu reč o Iranu, a ne o Rusiji.

Njen potez podvlači teški i opasan položaj SAD prema Rusiji. Vašington, uprkos ponovnom jačanju Rusije, nema namere da napušta svoje obaveze prema Centralnoj Evropi – ali njegove obaveze drugde u svetu mogu da spreče da se na kraće staze usprotivi Rusiji.

U ovom trenutku, Vašington se upinje da zaustavi pogoršavanje svojih odnosa sa Pakistanom (Washington is struggling to halt the deterioration of relations with Pakistan), koji su posle napada američkog helikoptera na pakistansko-avganistanskoj granici, u kome je ubijeno dvadesetak pakistanskih vojnika, pali na najniži dosadašnji nivo. Posle tog napada, Pakistanci su zabranili transport goriva i snabdevanje robom za aktivnosti NATO-a u Avganistanu preko pakistanske granice – što je, bar privremeno, Ameriku i njene saveznike stavilo u potpunu zavisnost od Severne mreže za distribuciju preko Rusije (Northern Distribution Network). Moskva je to iskoristila kao priliku da podseti Vašington da bi ona mogla da preseče i taj alternativni put. To bi stavilo NATO i SAD u katastrofalni položaj u Avganistanu – a taj potez Moskve je direktno vezan za pregovore Rusije oko raketne odbrane.

Dok je Rusija svoje ranije pretnje američkim interesima – kao što je povećana podrška Iranu – koristila kao polugu za svoje pregovore oko BMD-a, njena sadašnja pretnja ukazuje na novu dinamiku događanja. Vašington je, znajući da ni Rusija ne želi snažan Iran, prozreo da Moskva blefira podrškom Iranu. Međutim, on ne može da tako lako odbaci persepktivu prekinutog snabdevanja za Avganistan, jer bi to stavilo više od 130.000 američkih i savezničkih vojnika u težak položaj. SAD moraju usled toga da sarađuju na omekšavanju situacije oko BMD-a.

Američka maslinova grančica ili nova kriza?

Tokom prethodnih meseci, Amerika je mahala jednom potencijalnom maslinovom grančicom kako bi na kratke staze olakšala napetosti. Amerika je pre toga mogla da ponudi Rusiji malo, osim da napusti svoju strategiju u Centralnoj Evropi. Kada su se napetosti tokom 2009. i 2010. povećale, Amerika je ponudila da olakša i omogući velike ekonomske poslove sa Rusijom – što uključuje modernizaciju i investicije u velike sektore, naročito u informacionu tehnologiju, svemirski program i energiju. Rusija, pošto je tek bila započela svoj odgovarajući program modernizacije i privatizacije (Russia had just launched its sister programs of modernization and privatization), brzo je to prihvatila i smanjila napetosti, a na kraju se pridružila i američkim inicijativama – kao što su sankcije protiv Irana. Sada Amerika pruža i drugu šargarepu: članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO).

Rusija je 18 godina pokušavala da uđe u STO. Mada je Rusija deseta po veličini svetska ekonomija, ona nije uspevala da dobije ulaznicu za to telo koje ima 133 člana. Mada su ekstremne ekonomske politike Rusije i same po sebi bile dovoljne da ne bude primljena, glavne prepreke su u poslednje vreme bile političke prirode. Što se same Moskve tiče, nju nije mnogo briga za same ekonomske koristi od članstva u STO. Koristi koje ona želi su političke prirode, jer njeno neprimanje u STO čini da izgleda kao ekonomski nazadna država (mada joj je to njeno ne-članstvo bilo zgodan izgovor da agituje protiv SAD i Gruzije).

Kako je Rusija rešavala jedan po jedan ekonomski spor sa većinom članica STO, jedino je Gruzija nastavila da – usled ruske okupacije spornih gruzijskih teritorija Abhazije i Južne Osetije – blokira rusku želju za prijem. Poslednjih meseci, Gruzija je, pod pritiskom Amerike – kojoj je bilo bar nešto potrebno da ponudi Rusima, prekinula svoje protivljenje. Pošto su sve prepreke uklonjene, STO bi trebalo da 15-16. decembra odobri kandidaturu Rusije, što bi Americi pružilo onu maslinovu grančicu koja joj je potrebna.

Loše po SAD je to da, kada Rusija bude primljena [u STO], svaka država-članica mora da Rusiju “prizna“ kao člana, a nijedna članica – pa čak ni Gruzija – nije naznačila da namerava da odbije priznanje Rusiji. Ipak postoji jedna članica koja ne može da legalno prizna članstvo Rusije u STO: ta članica je Amerika!

U američkom federalnom zakonu postoji još uvek zakonska odredba iz sovjetske ere, pod imenom DŽekson-Venikov Amandman, koji sprečava trgovinske odnose sa nekim zemljama koje gaze ljudska prava (ustvari, sa SSSR-om). Ta mera ostaje na snazi za Rusiju i posle kolapsa SSSR-a, mada je svaki od američkih predsednika još od 1992. dekretom neutralisao njene odredbe. Nju može da ukine samo američki Kongres, i dok on to ne učini – SAD ne mogu priznati Rusiju kao člana STO.

Bela kuća je tražila da se taj amandman odmah ukine, ali pošto su Kongres i Bela Kuća nesaglasni o toliko mnogo stvari, ne izgleda verovatno da će do toga doći – ako uopšte i dođe – tokom sadašnjeg mandata Kongresa i predsedništva. To pruža Rusiji još jednu priliku za povećavanje tenzija u odnosima sa SAD. I zaista, Moskva bi vrlo lako mogla da naglas protestuje protiv tolike uvrede od strane Amerike zbog sprečavanja svog ulaska u STO – samo zato da bi to sama i izazvala.

Balansiranje krize i strategije

Pa, koliko krizu u odnosima Rusije sa SAD želi Moskva, i šta je njen cilj? Strategija Moskve oko ovih kriza jeste da ih koristi za stvaranje nesigurnosti u Centralnoj Evropi i da postigne da se Evropljani osećaju neprijatno zbog utiska da Amerika primorava Rusiju da tako čini. Dakle – Moskvi nije cilj da dovede do raskida između Rusije i SAD, nego da dovede do raskida između Evrope i SAD.

Već se javljaju indicije da Centralnoevropljani, naročito posle Medvedevljeve objave odbrambene strategije, zaista postaju nervozni. Dok Amerika ne odgovara na obnovljenu agresivnost Rusije, mnogim Evropljanima se može oprostiti što se pitaju da li to Amerika ne planira da trampi svoje odnose sa Centralnom Evropom da bi na kratke staze osigurala otvorene linije snabdevanja Avganistana preko Rusije (ensure the supply lines via Russia into Afghanistan remain open). Nije da Centralnoevopljani baš žele toplije odnose sa Rusijom, njihova želja će pre biti da obezbede svoje odnose sa SAD. To se videlo i kada je Poljska prošle nedelje naznačila da bi bila prijemčiva za diskusije sa Rusijom o protivraketnoj odbrani (ali u okviru posebnih BMD sistema), kao i onda kada je Češka Republika – odranije partner Amerike u protivraketnoj odbrani – potpisala multimilijardske dolarske ekonomske poslove sa Rusijom.

Ali, sa sve više novih prilika za pojačavanje napetosti sa Amerikom, Moskva treba da izbegne izazivanje neke velike krize i prekida u odnosima. Ako bi Rusija otišla predaleko u svojim pokušajima da stvara Evropljanima neprijatnu situaciju, to bi moglo izazvati njihovu snažnu antirusku protivreakciju i njihovo unilateralno spajanje sa SAD u pogledu regionalnih bezbednosnih pitanja. U interesu Rusije je da se uzdrži od stvarnog presecanja snabdevanja za Avganistan preko Severne mreže distribucije; Moskva pokušava da izbegne kako komplikacije na avganistanskom ratnom teatru koje bi mogle da štete interesima Rusije (a jedan od njenih interesa je da drži Ameriku upetljanu u Avganistan), tako i da izbegne snažnu reakciju Amerike u nizu drugih stvari. Moskva mora da sa velikom preciznošću izvršava svoju strategiju držanja Amerike u neravnoteži između njenih brojnih obaveza u svetu i Evrope – što je za Kremlj vrlo kompleksan balanserski akt.