Izvor: Standard, NY Times

U poslednje vreme sve češće čujem reč „tehnokrata“. Ponekad se koristi prezrivo – govore nam da su tvorci evra bili tehnokrati i da nisu uzimali u obzir kulturne razlike. Ponekad je to pohvalan izraz: novi premijeri Grčke i Italije opisuju se kao tehnokrati koji će učiniti ono što se mora bez obzira na političke posledice.

To nije tačno. Ja znam ko su tehnokrati – i sam ponekad glumim jednog od njih. A ovi ljudi – ljudi koji su prisilili Evropu da uvede zajedničku valutu, ljudi koji su saterali i Evropu i SAD u politiku štednje – nisu tehnokrati. To su duboko nepraktični romantičari.

Uz to, radi se o naročito dosadnoj vrsti romantičara, koja se, umesto pesnički, izražava u visokoparnoj prozi. A stvari koje zahtevaju u ime svojih romantičnih vizija često su okrutne, zahtevaju ogromne žrtve od običnih radnika i porodica. Ali ostaje činjenica da su te vizije vođene snovima o tome kako stvari treba da stoje, umesto hladnokrvnom procenom kakve zapravo jesu.

A da bismo spasli svetsku privredu, moramo srušiti ove opasne romantičare sa njihovih pijedestala.

Da počnemo od stvaranja evra. Ako mislite da je to bio projekat vođen pažljivim proračunavanjem prednosti i nedostataka, varate se.

Prava istina je da je evropski pohod ka zajedničkoj valuti bio, od samog početka, problematičan projekat iz bilo koje objektivne ekonomske perspektive. Privrede na ovom kontinentu bile su suviše različite da bi glatko funkcionisale sa istovetnom monetarnom politikom, previše izložene opasnosti od „asimetričnih šokova“, gde neke zemlje propadaju a druge cvetaju. I za razliku od država SAD, evropske države nisu bile deo jedne nacije sa zajedničkim budžetom i tržištem rada, povezane zajedničkim jezikom.

Zašto su onda „tehnokrati“ toliko gurali evro, zanemarujući mnoga upozorenja ekonomista? Jednim delom, radilo se o snu o evropskom ujedinjenju, kojim je elita ovog kontinenta bila toliko očarana da je ignorisala praktične probleme. A delom se radilo o jačanju ekonomske vere, nade – vođene voljom da se veruje, uprkos snažnim dokazima koji govore suprotno – da će na kraju sve ispasti dobro, dokle god se narodi pridržavaju viktorijanskih vrednosti koje propisuju stabilnost cena i fiskalnu umerenost.

Nažalost, nije ispalo onako kako smo se nadali. Ali umesto da se prilagode realnosti, takozvani tehnokrati samo su pojačali pritisak – tvrdeći, na primer, da Grčka može da izbegne bankrotstvo uvođenjem divljačkih mera štednje, iako je svako ko je zapravo stavio sve na papir znao da je to nemoguće.

Posebno izdvajam Evropsku centralnu banku (ECB), navodno vrhunsku tehnokratsku instituciju, koja se posebno ističe time što beži u fantaziju kada stvari krenu naopako. Prošle godine, na primer, ova banka je potvrdila svoju veru u bajku o poverenju – to jest, tvrdnju da kresanje budžeta u depresiranoj privredi zapravo podstiče rast, jačajući poverenje privrednika i potrošača. Čudna stvar, to se nigde nije dogodilo.

A sada, dok je Evropa u krizi – krizi koja se ne može obuzdati ukoliko ECB ne uskoči i zaustavi začarani krug finansijskog kolapsa – njeni lideri se još uvek drže ideje da je stabilnost cena lek za sve. Prošle nedelje je Mario Dragi, novi predsednik ECB, izjavio da je „obuzdavanje inflacionih očekivanja najveći doprinos koji možemo dati održivom rastu, zapošljavanju i finansijskoj stabilnosti“.

Ovo je potpuno fantastična ideja u vreme kad je očekivana evropska inflacija, ako išta, preniska, i kada berze potresa strah od naglog finansijskog kolapsa. To je više versko saopštenje nego tehnokratska procena.

Da budem jasan, ovo nije antievropska tirada, budući da i sami imamo svoje pseudo-tehnokrate, koji izvrću političku raspravu. Konkretno, navodno nestranačke grupe „stručnjaka“ – Komitet za odgovorni federalni budžet, Concord koalicija itd. – uspešno su preotele ekonomsku debatu, pomerajući njeno težište sa zapošljavanja na deficit.

Prave tehnokrate bi se zapitale zašto je ovo logično u vreme kad je stopa nezaposlenosti 9 procenata, a kamata na američki dug samo 2 posto. Ali poput ECB, naši fiskalni zanesenjaci imaju svoju priču o tome šta je važno, i ne popuštaju bez obzira na podatke.

Da li sam ja protiv tehnokrata? Ni slučajno. Ja volim tehnokrate – to su mi prijatelji. I treba nam tehnička stručnost da bismo rešili ekonomske nedaće.

Ali naš diskurs ozbiljno iskrivljuju doktrinari i sanjari – dosadni, nepopravljivi romantičari – koji izigravaju tehnokrate. Vreme je da se tom glumatanju stane na kraj.