Izvor: Fakti

Zapad, koji se obračunao sa još jednom žrtvom – Libijskom Džamahirijom – nameračio se na uništenje sledećih. Među narednim žrtvama su Sirija i Iran. Sa Sirijom ne ide sve glatko: prvo, predsednik Sirijske Arapske Republike Bašar Asad predložio je sirijskom društvu pakt reformi, za koje su sazreli uslovi; drugo, Rusija i Kina su blokirale rezoluciju Saveta bezbednosti UN o Siriji, koja je pretila ponavljanjem libijskog scenarija.

Zato je antisirijsku operaciju bilo potrebno korigovati usput, opredelivši se za destabilizaciju iznutra uz pomoć zapadnih specijalnih službi, inostranih plaćenika i lokalne pete kolone. U Iranu su takođe pokušavali da izvrše revoluciju, međutim, Persijanci, osetivši spoljno mešanje, uspeli su da organizuju odbranu, dok sankcije – iako ometaju normalan život u zemlji – ipak nisu toliko smrtonosne. Tim pre što iskustvo „demokratizacije“ Iraka i Libije otrežnjuje u Iranu čak i prozapadne snage. Zato vladari Zapada više ne mogu da očekuju sazrevanje revolucionarne situacije.

Posle veštačkog raspada SSSR, svet se pomerio prema dominaciji jedne sile, ali ne prema onoj o kojoj su pisali anglosaksonski geopolitičari A. Mehen, H. Makinder, N. Spajkman i drugi. Oni su razradili koncepciju svetske dominacije zapadnih pomorskih država – SAD i Velike Britanije. Međutim, početkom 21. veka svetski gospodari su postali oni u čijim su rukama globalne finansije. To je 147 porodica povezanih rodbinskim vezama, koje kontrolišu svetski finansijski sistem, vrše emisiju dolara, koje funkcionišu kao mreža vladajuće elite gotovo svih država. Osnovu ove globalne vlasti iz senke čine finansijsko-političke strukture Rokfelera, Rotšilda i Vatikana.

Još početkom 20. veka na jednom od američkih ostrva tajno su se okupili američki finansijski oligarsi i doneli tzv. „Plan Marburga“, čija se suština izražava u sledećoj formuli: vlast je roba, ali najskuplja. Zato bi tu vlast trebalo da poseduju najbogatiji a svetska vlast da pripada međunarodnim finansijama. Njihov plan je narušio Sovjetski Savez. Ali posle smaknuća SSSR, put ka svetskoj dominaciji postao je otvoren. Danas su glavni subjekt svetske politike globalni finansijski oligarsi, koji su izgradili arhitekturu finansijskih centara, transnacionalnih i nacionalnih banaka, štapske strukture (MMF, Svetska banka), ličnu mašineriju za štampanje novca (FED), mreže naučno-propagandističkih intitucija i tajnih političkih štabova.

ARSENAL GLOBALNE DIKTATURE

U interesu vlasti finansijske oligarhije rešen je ili se rešava niz globalnih zadataka među kojima su najvažniji:

– Promovisanje novca za nešto najvažnije u ljudskom životu aktivnostima države i društva;

– Najčvršća vezanost cele svetske ekonomije i drugih valuta za američki dolar;

– Otvaranje državnih granica za kretanje dolara te roba i usluga koje su njime pribavljene;

– Instaliranje i angažovanje na vlasti kontrolisanih „elita“, koje su prinuđene da deluju po strogo uspostavljenim pravilima u interesu globalne finansijske zajednice;

– Uspostavljanje totalne kontrole ekonomskog i političkog ponašanja svakog čoveka, kompanije i države.

Arsenal sredstava globalne finansijske diktature je neograničen – ucene, potkupljivanja, razaranja, zatvor, ubistva, diskreditacija, krize, revolucije, uništenje država, teror i, naravno, rat. Da bismo okarakterisali suštinu tog strašnog sistema, više nam odgovara odrednica – globalna finansijska diktatura, čija je ideologija fašizam.

Centralna formula aktivnosti ove forme vlasti glasi – novac može sve. Da ovo što govorim nekome ne bi ličilo na moja podmetanja, pozvaću se na nekoliko predsednika SAD – kako ubijenih tako i onih koji su umrli prirodnom smrću.

„Po čitavom svetu nam predstoji monolitna i nemilosrdna zavera, koja tajnim sredstvima širi svoju sferu uticaja, koja niče bez invazije a koja smenjuje vlast umesto da se smenjuje na izborima i plaši umesto da daje slobodu. Taj sistem, koji je mobilisao mnoge ljudske i materijalne resurse, izgradio je visokoefektivnu mašineriju koja realizuje vojne, diplomatske, obaveštajne, ekonomske, naučne i političke operacije.“

Ovako je govorio Džon Kenedi u svom obraćanju američkom narodu, da bi 22. novembra 1963. bio javno streljan pred kamerama. Da ne bi nikada više ništa suvišno govorio.

Nešto slično je tvrdio i Abraham Linkoln. Da bi pobegao od diktature bankara, on je doneo odluku da vrati štampanje novca u ruke države, nakon čega je Rotšild preko svog lista „Tajms of London“ izjavio: „Ova vlada mora biti uništena“. Što je i bilo učinjeno. Linkoln je ubijen.

A evo i govora Vudro Vilsona, predsednika SAD od 1913. do 1921. godine: „Mi nismo više vlada narodne volje, nismo vlada koju je izabrala većina već smo vlada pod vlašću šačice ljudi“. Oni kojima su bile namenjene ove reči nisu ni pomislili da sakriju prirodu svoje vlasti. Direktor Engleske Banke od 1928-1941. ser Dž. Stemp je govorio: „Savremeni bankarski sistem proizvodi novac ni iz čega. (…) Zelenašenje koje je smislilo bezakonje i porodio porok. Bankarima pripada čitav svet. (…) Uzmite im tu veliku vlast, ali im pri tom ostavite vlast da prave novac potezom pera, oni će ponovo kupiti ceo svet.“

Od 90-tih godina 20. veka započeto je totalno čišćenje učesnika socijalističkog eksperimenta i svih nesaglasnih sa svetskim poretkom, koji se zasniva na svevlašću male grupe bankara. Jugoslavija je raskomadana zbog pokušaja da izgradi sopstveni put razvoja, da kontroliše svoj finansijski sistem i ulaz dolara u zemlju kada je sva Evropa bila priterana jaslama finansijske imperije. Irak je za vreme Sadama Huseina takođe pokušavao da gradi arapski socijalizam. Napustili su dolar u obračunu nafte. Ukratko, Irak je bio previše samostalan. Kao i Moamer Gadafi, koji je pokušavao da organizuje Afričku uniju, da kontinent dobije vlastitu valutu – zlatni dinar, čak i da formira kolektivne oružane snage Afričke unije.

Sirija takođe pokušava da ide svojim putem. Zato se sada protiv nje realizuje kompleksna operacija za svrgavanje režima. Za te svrhe je bez pardona na njenu teritoriju poslato više od dve hiljade naoružanih stranih plaćenika. Američko-evropske diplomate otvoreno pozivaju „opoziciju“ da ne kontaktira sa rukovodstvom Sirije sa zahtevom da ne raspravlja o projektu reformi i da nipošto ne odlaže oružje.

KOGA UDARAJU PREKO IRANA

Finansijske diktatore zadovoljavaju režimi po uzoru na zemlje Persijskog zaliva, koji svoje milijarde čuvaju u američkim bankama i koji su spremni da izvrše bilo koji prekookeanski nalog; ili zemlje koje se stalno nalaze u stanju permanentnog unutrašnjeg rata, kao što su Somalija, Avganistan, Iran…

Na Volstritu shvataju da je danas u regionu „Velikog Bliskog Istoka“, kao jedini protivnik globalne finansijske diktature, ostao Iran. Turska je pokušala da se poigra sa samostalnošću, ali Ankara danas brižno učestvuje u uništavanju Sirije podržavajući sankcije protiv Irana.

Protiv Irana je već aktivirana operacija sračunata na uništenje njegove samostalnosti i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici. Usput se radi na likvidaciji svih preostalih oaza stabilnosti na „luku nestabilnosti“ od Balkana do Pakistana. Sve je to kažnjavanje za nepotčinjavanje „globalnom hegemonu“. Iran takođe ignoriše američki dolar a za to sledi presuda. Ipak, operacija protiv Irana je nešto mnogo ozbiljnije od uništenja Libije.

Metod slobodnog lova NATO avijacije ovde može i da ne da željeni efekat. Pritom Evropljani ne žudi za novim rashodima i žrtvama jer se nalaze u dugotrajnoj finansijsko-ekonomskoj krizi. Osim toga, situacija se za svetsku finansijsku zakulisu usijava: zona dolara, kao izvor njegove sile i instrument svetske vlasti, puca i sužava se. Pod devizom „Zauzmi Volstrit“, počeo je globalni otpor vladanju oligarhije.

Svemu ovome treba priključiti snažan prodor Kine, podržan ekonomskim i vojnim naporima Indije, integracionim procesima u Latinskoj Americi, formiranjem novih struktura međunarodne integracije (Šangajska organizacija za saradnju, BRIKS), aktiviranje ASEAN-a, APEK-a i sl. I ruska vlast se žilavo suprotstavlja diktatu Rokfelera i Rotšilda težeći nezavisnosti od svetskih finansijskih centara.

Zato je potreban snažan kompleksan udar, koji bi odvratio pretnje od dolara i njegovih gazda, ozbiljno oslabio suparnike (Kinu i Evropu) i demonstrirao „nepobedivu silu“.

Po svemu sudeći, odluka za agresiju protiv Irana već je doneta. Za obradu američkih poreskih obveznika i međunarodnog javnog mnjenja izabran je izveštaj MAGATE, u kojem je, na osnovu izveštaja ne zna se čijih obaveštajnih službi, Iran označen kao zemlja koja radi na izgradnji sopstvenog nuklearnog oružja. Inicijator udara trebalo bi da bude Izrael zato što Nobelova nagrada za mir Baraka Obamu i njegovu administraciju obavezuje na suzdržan odnos, posebno u predvečerje predsedničkih izbora.

Zato su odlučili da žrtvuju blagostanje izraelskih građana uplašivši ih mogućim gubitkom nuklearnog monopola u regionu. I evo, već su izraelska elita i sredstva informisanja, čim su dobili naredbu od starijeg brata sa Vol Strita, zagalamili o nuklearnoj pretnji Irana i o hitnoj neophodnosti da se nanese preventivni nuklearni udar „nuklearnom islamu“. To je moguće, čak i potpuno verovatno. Zašto da ne? Ko može ozbiljno da se usprotivi? Mitinzi i demonstracije neka brinu policiju. Svet je unipolaran, i on je u vlasti onih koji imaju novac. Savesti i morala u njemu nema. Nema međunarodnog prava kao ni atributa bipolarnog svetskog uređenja.

Iran može da ostane potpuno usamljen kao što su bili Irak, Libija, Jugoslavija… Neće valjda spasiti situaciju lider Severne Koreje upućivanjem čestitki svojih boraca Irancima?

Iran ima solidnu armiju, koja ipak ne može da se meri sa američkom vojnom armadom. Utoliko pre ako operacija započne serijom izraelskih nuklearnih udara. Suprotstavljanje metodom klasične odbrane dovešće do poraza Persijanaca: protivnik ima ogromnu tehničku superiornost.

Ali druga je stvar – asimetrični kompleksni odgovor, koji će naneti agresoru neprihvatljivu štetu. Jednostavnije rečeno, to će izazvati gomilu žrtava i razaranja u taboru neprijatelja i ne obavezno na njegovoj teritoriji; to će dovesti do pretnje opstanku države Izrael. Da li Izraelci imaju odgovor na takav odgovor? Ne znam.

KAKO ĆE SE SVE ZAVRŠITI

Postavlja se još niz pitanja.

Da li Peking shvata da je udar na Iran udar na budućnost Kine i dinamiku njenog razvoja? Rat, nuklearni tim pre, prekinuće dotok bliskoistočne nafte u Kinu sa svim nastalim posledicama. Evropa može dozirano da dobija naftu po ceni 300-400 dolara za barel, što će takođe izazvati kolaps EU i slom zone evra. Osim vojnog poraza Irana, već se planira i ekonomski poraz glavnih geopolitičkih suparnika i pretendenata na svetsku vlast – Kine, Evrope, Indije. Naravno da će i islamski svet, koji je ostao bez prihoda od petrodolara, zakočiti svoj razvoj onako kako snuju naručioci rata, čime će sniziti svoju revolucionarnu aktivnost.

Međutim, nijedan plan fašizma u prošlosti nije ostvaren. To da li se danas svetska finansijska elita služi fašizmom kao ideologijom i metodom upravljanja kod stručnjaka ne izaziva nikakvu sumnju. Pred našim očima se negirju međunarodne norme, pokušava sa prekrajanjem svetske mape po sopstvenim merilima, ignorišu se zakoni prirode i socijalnog razvoja, pomera se težište na bezočnost, silu i nacizam. Vladari sveta čak teže da se oslobode i milijarde „manje vrednih“ ljudi. A to jeste fašizam. Ipak, pogledajmo u prošlost i dajmo prognozu budućnosti.

Sistemska kriza raspojasanog kapitalizma s početka 20. veka najpre je dovela do revolucionarnih stanja u Rusiji i Evropi. Drugo, isprovocirala je dva svetska rata, koji su uništili sve fašističke režime. Treće, kardinalno su promenile svetski poredak: svet je postao bipolaran, više izbalansiran, mnogi narodi i države dobili su mogućnost izbora sopstvenog puta razvoja, srušen je kolonijalni sistem.

U svemu se vidi objektivna zakonitost razvoja čovečanstva. A to znači da su i sadašnji pokušaji da se čovečanstvu nametne model finansijskog fašizma osuđen na poraz. Ipak su za pobedu zdravih snaga potrebni vreme i žrtve. Pretpostavljam da će Iran svojim otporom neofašizmu položiti prvi kamen u temelj buduće pobede. A da će njegov primer slediti i mnogi narodi.

Istok i antiglobalističke snage na Zapadu će doći do svesti da je neophodan organizovan napad na pozicije finansijskog fašizma. Te snage će stvoriti svoju civilizaciju i lidera koji će predložiti čovečanstvu novi model svetskog uređenja, smisao sreće za svakog čoveka, novi set pravila civilizovanog saživota, harmoničnu uzajamnost sa prirodom i kosmosom. Taj lider će postati Rusija. Ona ima istorijsko iskustvo rešavanja opšteljudskih problema, moćan duhovno-intelektualni potencijal, kao i sakralnu vaseljensku misiju. Amerika, naprotiv, koja je već predala svoje telo novom fašizmu, stradaće u budućem obračunu više od svih drugih zato što je u sebi nagomilala isuviše negativne energije, a zlo na sebe uvek navlači nesreću.