Izvor: Geopolitika, Biljana Đorović

Dr Majkl Parenti, poznati američki i svetski naučnik, govori za Geopolitiku povodom svoje nove knjige…

Omiljeno opšte mesto „kritičara“ onoga što rade SAD širom sveta je da je američka spoljna politika glupa, zbunjena, ali uvek i dobronamerna. Vreme je da se prekine sa tim lažima i da se kaže: američka spoljna politika je u građenju svoje imperije veoma dosledna i veoma uspešna. Njeni predsednici i te kako znaju šta rade, a rade sve kako bi svet načinili podobnim za neviđenu hipokriziju koja služi tome da svet načini sigurnim za internacionalnu klasu ekstra bogataša.

Majkl Parenti, doktor političkih nauka, internacionalno je poznat kao izvanredan autor, teoretičar, predavač prvog reda i aktivista. Jedan je od najzanačajnijih progresivnih političkih analitičara današnjice. Njegove izvanredno dokumentovane studije i metodološki ključevi po pravilu su otvarali najčuvanije brave politički korektnog diskursa i institucionalizovanih bedema koji skrivaju pravo lice imperije.

Parenti je autor preko dvadeset knjiga koje pokrivaju širok spektar predmeta.

Sa Majklom Parentijem razgovaramo o njegovoj najnovijoj studiji, „Lice imperijalizma“, koju je maja meseca objavio Paradigm Publishers.

Vaša najnovija knjiga, „Lice imperije“, predstavlja dokaze koji osvetljavaju pravo lice imperije. Imperijalno uništenje, pokazuju dokazi, zahvatilo je prava i slobode za koje se čovečanstvo borilo tokom čitave istorije. Koja je osnovna ideja sa kojom ste napisali ovu knjigu?

– Osnovna ideja sa kojom sam pisao knjigu „Lice imperije“ jeste da razbijem omiljeno opšte mesto „kritičara“ onoga što rade SAD širom sveta, koji papagajski ponavljaju da je američka spoljna politika glupa, zbunjena, ali uvek i dobronamerna. Takvu politiku, po ovim „kritičarima“ i „analitičarima“, mogu da vode samo takvi predsednici, pa je onda Džordž Buš glup, i to gluplji od svog prethodnika Klintona. Američki lideri pokazuju američkoj i svetskoj javnosti sliku po kojoj su oni odani posvećenici propagiranju demokratije, mira i humanitarnog prava, i da, kada moraju da intervenišu, to čine uvek u ime viših ciljeva. NE!!! Vreme je da se prekine sa tim lažima i da se kaže: američka spoljna politika je u građenju svoje imperije veoma dosledna i veoma uspešna. Njeni predsednici i te kako znaju šta rade, a rade sve kako bi svet načinili podobnim za njihovo licemerje, za neviđenu hipokriziju koja služi tome da svet načini sigurnim za internacionalnu klasu ekstra bogataša. Svetom upravljaju i dominiraju američki korporativni i finansijski interesi, koji sada kontrolišu zemlje, uslove i eksploataciju rada, prirodnih resursa, kao i tržišta na gotovo čitavoj zemaljskoj kugli. To znači apsolutni i neopozivi poraz i propast bilo kog lidera, vlade odnosno političkog pokreta koji traga za najboljim načinom sopstvenog razvoja, socijalnom demokratijom ili čak i nacionalnom ekonomijom.

Dakle, SAD želi svet koji je gladan i siromašan. Što ste gladniji i siromašniji, to ćete napornije i sa više entuzijazma raditi za manji prihod. Nećete zahtevati zdravstvenu zaštitu, nećete tražiti odmor, samo ćete preklinjati za posao kako biste uspeli da zaradite malo i sve manje novca. To je ono sa time se suočavamo. Ljudi u Srbiji su toga svesni. Postali su meta bombardovanja koje je trajalo sedamdeset osam dana; u svojoj knjizi sam to nazvao „privatizacija bombardovanjem“. Obreo sam se u Beogradu samo nekoliko meseci nakon bombardovanja, 1999. godine. Video sam uništene zgrade u ulici Kneza Miloša: zgrade Saveznog SUP-a, republičke vlade, Generalštab… Dok hotel Hajat nije imao ni jednu jedinu ogrebotinu. Dakle, nijedna privatna kompanija nije bila pogođena, ali zato jugoslovenske, društvene, jesu… Bile su uništene. Dakle, bombardovanje je bilo ideološki vođeno u cilju da se svet načini bezbednim mestom za kapitalizam slobodnog tržišta, plutokratiju slobodnog tržišta. To je jasno. Način na koji to čine, način na koji podstiču američku javnost da se složi, sramotno je lak. Jednostavno demonizuju lidera određene zemlje tvrdnjama da je on ubica, zločinac, pa su oni iz humanitarnih razloga primorani da bombarduju te ljude i unište postrojenja te zemlje, i sva sredstva kojima dotična zemlja raspolaže: domove, infrastrukturu i sve ostalo. Na tome se zasniva imperija: imperija je bazirana na lažima, licemerstvu i hipokriziji, u službi korporativne političke ekonomije.

Vaše analize pokazuju da dramatična ekspanzija korporativne moći SAD na planeti ne može da se posmatra odvojeno od buke i besa vojne sile NATO-a. Da li biste nam objasnili interesne veze među njima?

– Sila NATO-a je oruđe za širenje i zaštitu središnjih imperijalnih parametara. Hajde da najpre kažemo šta imperijalizam jeste, da definišemo imperijalizam: imperijalizam ne znači samo to da ja dođem u vašu zemlju i zabodem svoju zastavu u zemlju, ili samo dođem i kažem da sam ja glavni u zemlji. Postoji razlog zbog koga sam došao u vašu zemlju: želim da eksploatišem vaše materijalne resurse, želim da preuzmem vaše tržište, a možda ne želim ništa drugo do da uništim vašu industriju, jer je konkurentna mojoj. Ne želim da imate industriju automobila, a naročito ne ukoliko je u posedu države jer JA na taj način nisam više u stanju da prodajem svoje automobile vašem narodu. Dakle, to je cilj – osiromašenje zemlje. U Indiji je, u periodu između 1800. i 1850. godine, bruto nacionalni dohodak pao za gotovo osamdeset procenata. Zaista neverovatno, Britanija je osiromašila Indiju. Upravo tako radi i Amerika. Kada SAD uđe u zemlju, kada plutokratija stupi na snagu i preuzme tržište, uništi fabrike i zatvori ih – nisu ljudi ti koji su bogatiji, već su svakim danom sve siromašniji, a samo se veliki investitori bogate da bi na kraju ovog procesa mogli da monopolizuju zemlju bvez ikakvih problema. Cilj imperijalne politike je da vas, da nas, da narode učine gladnim, jer, kada ste gladni, primorani ste da radite više za manje, dok se ja na račun vašeg rada bogatim.

I danas, kao i tokom devedesetih, Srbi su u medijima demonizovani. Jugoslavija koju su razorili jeste imala svoje probleme, i nije bila raj, ali ipak je bila jedna od najnaprednijih zemalja u okruženju. Ali, tako nije smelo ostati. Privreda u SFRJ je bila gotovo u potpunosti u posedu države, privatnih kompanija je bilo u veoma maloj meri. Upravo istovetan je problem u Libiji, danas. I, šta radi imperija? Poseže za svojim dobrim starim delotvornim metodom! Demonizuje lidera i počinje sa neprekidnim ponavljanjem da je on ubica, da je pobio deset hiljada ljudi u roku od dva dana, a da pri tom nema nikakvih dokaza za to. Isto tako su uradili i sa Srbijom: tvrdnjama da su Srbi na Kosovu ubili sto hiljada mladih ljudi. Kada su zauzeli zemlju i kada je trebalo pokazati gde su ti grobovi, našli su na celokupnoj teritoriji Kosova dve hiljade grobova ljudi različitih životnih doba, različitih nacionalnosti, ljudi koji su izgubili život zbog najrazličitijih uzroka. Oni koji su i ubijeni za vreme akcije, uglavnom su ubijeni od bombi NATO-a, a ne od strane srpskih vojnika. Priča se ponavlja i u Libiji danas. Priča o zločincu koji ubija sopstveni narod i humanitarnoj akciji Zapada i NATO-a koji spasavaju ljude od ovog bezočnog, krvoločnog ubice i, usred bombardovanja Libije od strane humanitarnog NATO-a, pukovnik Gadafi je od strane Međunarodnog krivičnog suda optužen za ratne zločine. I, verovali ili ne, u SAD imate liberalne kritičare, koji se sa tim slažu, zatim i progresiviste, koji se, takođe, slažu. Oni stoje rame uz rame sa NATO-om, Pentagonom, CIA-om, Belom kućom, i zaista veruju da su CIA i Pentagon motivisani humanitarnim brigama. Toliko su strašno zabrinuti da moraju da idu dotle da bombarduju zemlje. Zatim, tu su i drugi kritičari, koji kažu da je naša politika veoma zbunjena: na čelu Egipta je Mubarak, diktator, a o njemu Obama, Bajden govore samo lepe stvari, takođe to čini i Hilari Klinton, i svi oni kažu da je Mubarak bio veoma kooperativan, prijateljski nastrojen… I da su, na kraju, morali da ga se otarase jer više nije bilo podrške za njega. Onda se ljudi zapitaju: „Čekajte, u Egiptu ste podržavali diktatora, a u Libiji? Ova nas politika zbunjuje, o čemu se tu zapravo radi?“

Odgovor je: nije politika zbunjujuća, samo ste vi zbunjeni ako mislite da su oni zbunjen, i svakako ste glupi ako mislite da su oni glupi. Oni savršeno dobro znaju šta rade: Mubarak je prijatelj SAD, doveo je MMF, uveo Svetsku banku, uveo američki kapital, izvršio privatizaciju, propagirao slobodno tržište, bio je korumpiran, opresivan, brutalan. Savršen lider satelitske zemlje. Sa druge strane, to nije bio slučaj sa Gadafijem. Gadafi je obezbedio socijalnu zaštitu, zdravstvenu zaštitu, besplatno obrazovanje, domove, nije želeo da uvede MMF, Svetsku banku, izbacio je naftne kompanije i nacionalizovao naftu. Poslednjih deset godina počinjao je da strepi kada je video šta se dešava u Iraku, a šta je planirano za Iran. Tako da je napravio koncesiju i primenio programe strukturnog prilagođavanja kojima je zemlja smanjila troškove za socijalne servise; ali, uprkos tome što je uradio, on ni dalje nije dozvolio da zemlja postane slobodno tržište, već je veći deo bio i dalje u rukama države. E, to nije smelo da se dopusti. Prema tome, svedoci smo veoma doslednog rata za nametanje kapitalizma i njemu inherentnog slobodnog tržišta širom sveta. I, konsekventno: da li će SAD podržati demokratiju ili će je zbaciti zavisi isključivo od toga da li konkretna vlada podržava ili ne podržava kapitalizam slobodnog tržišta. SAD će podržati diktatore govoreći kako su fini, stabilni, prijatni, dobri, kooperativni, ili će im se suprotstaviti govoreći da su divljaci, ubice, da su gori od Hitlera, zavisno od toga da li je diktator spreman da otvori zemlju za eksploataciju slobodnog tržišta, odnosno da li će odlučiti da se zemlja razvija u skladu sa sopstvenim idejama o razvoju. Ukoliko su lideri koji izaberu da slede sopstveni put razvoja demokratski izabrani − uzmimo kao primer Slobodana Miloševića, Huga Čaveza, Salvadora Aljendea − protiv njih se pokreće rat svim sredstvima: svi su oni nazvani opresivnim, opasnim, diktatorima koji su morali biti uklonjeni. Prema tome, politika je uvek bila vrlo konzistentna. Sve zavisi od toga da li je zemlja spremna da se otvori prema korporativnom kapitalizmu slobodnog tržišta kada postaje država-satelit imperije SAD, ili pokušava da se sama definiše i razvija u sopstvenom interesu.

Na izvanredan način ste demistifikovali retorički konstrukt „teorije zavere“. Jasno ste identifikovali taj konstrukt kao „dubinsku politiku“. Molimo Vas da ovo pojasnite našim čitaocima jer je to veoma važno zbog uloge koju taj konstrukt ima ne samo u Srbiji, nego i širom sveta.

– Termin koji ste upotrebili, retorički konstrukt, zaista savršeno opisuje o čemu se radi. Termin „teorija zavere“ je veoma moćan retorički konstrukt koji se koristi da bi se poništila bilo kakva racionalna misao. On se primenjuje svaki put kada biste želeli da ukažete na to da vladajući interes ima skrivenu agendu, i da razlozi za razne intervencije ili ratove nisu pravi razlozi. Ukoliko sugerišete da lažu, krivi ste za konstruisanje teorije zavere. Termin asocira na zbunjenu osobu, koja živi u svetu mašte, uplašena neistinitim i nerealističnim pomislima. Ipak, činjenica je da postoje zavere, da lideri lažu, a da oni kojima su usta puna osude onih koji nisu odustali od zdravog razuma i logičnog mišljenja imaju ambiciju da ukinu ideju sumnje u to da su lideri savršeno čisti, da apsolutno nikada ne govore laži, i da sve što rade zapravo rade u našem interesu, a ne u interesu bogatih i moćnih; da oni koji poseduju najveći deo svetskih tržišta, resursa i investicija nemaju svoje interese i delaju potpuno transparentno. Oni žele da svi veruju u to da vlada SAD dela potpuno transparentno, a da sam ja nekakav teoretičar zavere ako samo i pomislim da ona ima skrivene ciljeve? Zašto onda, svakoga dana, etiketom „strogo poverljivo“ označavaju oko dvadeset hiljada dokumenata, zbog čega je potrebna tolika tajnovitost? Postoje forme poverljivosti koje su toliko tajne da su i one same nepoznate javnosti. Zbog čega im onda treba CIA? Zašto lažu o kidnapovanjima ljudi i premeštanjima u zemlje Trećeg sveta, zlostavljanjima? Lažu, i naravno da nas navode na pogrešnu stazu. Ako tako ne mislite, i smatrate da je to samo nekakva teorija zavere, upitao bih vas kakva je onda vaša vizija sveta. Na kojoj planeti vi živite?

Šta je krajnji cilj imperije? Nije li u pitanju mikrofizika moći koja deluje sa ambicijom da se na svaki zamisliv način kontroliše svako na planeti?

– Da, mislim da je krajnji cilj uspostavljanje kontrole nad svima. U pitanju je opaka bolest, bolest sticanja, bolest profita. Elite koje vladaju svetom jednostavno ne znaju ni za šta drugo sem da se bogate, i one postaju sve bogatije i bogatije. Imamo mnogo, ali želimo još, želimo više i uzećemo sve.

Usput, dodao bih i da se imperija hrani na račun republike. To je još jedna tema u mojoj knjizi. I američka republika plaća ovaj proces. Narod Amerike je žrtva, i mi, takođe, nismo dobitnici. Javne biblioteke se zatvaraju, javne bolnice se zatvaraju, tako da se ista stvar koja se primenjuje na druge države primenjuje i na Ameriku: ukidaju se javne usluge, građani se puštaju da potonu u dugovima, propadaju radnički sindikati, alternativni mediji se potiskuju u svakoj prilici, monopolizuje se medijski prostor.

Pogledajmo šta se dogodilo sa medijima, to je pravo otkrovenje: Hilari Klinton je rekla da SAD gubi informacioni rat. SAD gubi informacioni rat?!!! Nisam znao da smo mi u informacionom ratu! Mislio sam da njihova funkcija nije rat, nego opskrbljivanje ljudi informacijama i mišljenjima o kojima bi se moglo razmišljati a zatim razmenjivati sa drugima. Građani demokratske zemlje imaju pravo da načine evaluaciju dobijenih informacija. Umesto dobrodošlice drugačijim medijima, Hilari Klinton i drugi zvaničnici govore o izgubljenom informacionom ratu. To zapravo znači da gube informacioni monopol koji su imali. Čak je Kongresu saopštila da Kina gradi globalnu medijsku mrežu na engleskom jeziku. Pomislio sam kako je to veoma interesantno jer će nam dati drugačiju perspektivu – dobijaćemo informacije koje će nam pokazati kako se živi u Kini i drugim mestima, što je dobra stvar. Tako sam razmišljao ja, ali ne i Hilari. Dakle, koja je funkcija američkog informacionog sistema? Da li da ljude informiše, ili, pak, da ih kontroliše, koristeći ih kao instrument moći? Naravno, instrument moći je sve ovo – pokušaj da se ljudi održe pod kontrolom kako bi svet bio bezbedno mesto za nekolicinu superbogatih korporacija i individua.

Vi ste prvi istraživali politiku medijskih vesti i izmišljanja realnosti u cilju proizvodnje stavova, uverenja i prodora u podsvest masa. Šta mislite da je svrha medijske propagande i medijskog linča Ratka Mladića?

– To je nastavak nemoralnog rata i ojačanje rasparčavanja bivših jugoslovenskih republika, kako bi bile što manje i što slabije da bi Amerika lako mogla njima da manipuliše. U pitanju je prepoznatljiva praksa koja obezbuđeje elitama da nastave sa procesom uništenja novih država.

Kakvo je Vaše mišljenje o situaciji u Rusiji?

– Rusija i Kina su problem za američke imperijaliste. One su, najpre, jako velike, naročito Kina. Kina je jedna od retkih zemalja koja nije uplašena od SAD. To smeta imperiji. Oni smatraju da ako im neko nije satelit, ili tzv. saveznica, onda je neprijatelj, odnosno potencijalni neprijatelj. Rusija je problem za američku imperiju; ona nije odstupila tokom napada na Jugoslaviju, čak se i suprotstavila, iako ne vrlo efektivno, protivi se i sada onome što se dešava u Libiji. Nažalost, Rusija i Kina nisu stavile veto kada se o tome raspravljalo u UN…

Zbog čega to nisu učinile?

– Uzdržale su se zbog propagande. Gadafi je godinama bio predstavljan kao lud čovek… Ali, to nije ni važno, jer i da su stavile veto, SAD bi, jednostavno, iskoristile NATO, uprkos rezoluciji UN. Rezolucija je samo fasada, NATO je mač koji je zadužen za uništavanje i ubistva. I napad na Libiju ne bi bio zaustavljen na taj način, bilo kako bilo. Čuo sam da Rusi dostavljaju pomoć Gadafiju, ali ne znam na koji način.