Izvor: Fakti (Mihail Leontijev)

„Šta nam je sada potrebno – ekonomski ekvivalent rata. U suštini Veliku depresiju je anulirao program velikih društvenih rashoda, poznat pod nazivom Drugi svetski rat“, kaže, između ostalog, Pol Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju.

Obratite pažnju da pod pojmom „program“ umni Krugman ne podrazumeva Ruzveltov Novi kurs, već upravo rat, koji je otpisao sve troškove i sve dugove (uključujući i taj isti Novi kurs). Krugman se ovde vajka da je iračko-avganistanski „program“ očigledno nedovoljan da reši ovako ogroman zadatak. Odnosno potreban je najmanje svetski rat.

Uopšte se ne radi o tome da je Krugman sadista ili ludak. Radi se o tome da je – prvo – Amerika dobila Drugi svetski rat. Drugo, da je postala kreditor čitavom svetu u finansijskoj i, što je još važnije, materijalnoj formi. Zahvaljujući toj pobedi, ceo svet je postao njen dužnik i otplaćivao joj zlatom svoje dugove, uključujući i Sovjetski Savez.

Ta pobeda je Americi donela 70 odsto svetskih rezervi zlata, a dolar je postao jedina valuta koja je imala zlatnu podlogu. Svi ostali obezbeđivali su se dolarom- kao i Breton-Vudski sistem. A gde je, molim vas, sada taj Breton-Vudski sistem? Što bi rekli u Odesi, to su dve velike razlike.

Ideja da se inflacija pusti sa lanca, kako bi se obezvredili dugovi koji ni pod kojim okolnostima ne mogu da se otplaćuju, čak ni da se servisiraju, krajnje je popularna na levom krilu sadašnjeg liberalnog mejnstrima. Kod nas tu ideju, na primer, zastupa Vladislav Inozemcev, koji za to nije dobio Nobelovu nagradu. Što nije pravedno. Uostalom, Sardžent i Sims su dobili Nobelovu nagradu upravo za istraživanje posledica ovoga na šta pozivaju Kurgman i Inozemcev. Ovo poslednje, u suštini, svedoči o šizofreniji, čak ne u samom Nobelovom komitetu, već pre svega u mejnstrimu ekonomske nauke.

Ova ideja je prosta kao pasulj: ukoliko se sve toliko posrećilo da same države preuzmu obaveze i rizike korporativnih bankrota, a sama država ima mogućnost da štampa novac – onda samo treba naštampati novac i obezvrediti dugove. „I mirno poći dalje“, kako je primetio naš Vladislav Inozemcev. Ali to mirno neće moći.

Drugovi i gospoda ne shvataju da je inflacija, odnosno ovakva inflacija koja treba da otpiše dugove, uvek – da ne ulazimo u detalje – smena vlasti. A šta onda sa Amerikom iz perioda „prvog Krugmanovog programa“, to jest iz Drugog svetskog rata? Bez inflacije i bez smene vlasti?

Stvar je u tome što Amerika nije počela taj rat, nego ga je samo iskoristila. Rat je počela Nemačka. A za nju je u tom ratu bilo sve kao u pravom ratu. Stvar je i u tome što se današnja Amerika i sa njom povezani globalni sistem uopšte ne nalaze u onoj fazi razvoja u kojoj su se tridesetih godina 20. veka nalazile sama Amerika i te zemlje.

Ne treba mešati sistemsku sa cikličnom krizom. Od takvog mešanja i potiče šizofrenija vladajuće ekonomske misli: sistemsku krizu je nemoguće videti nalazeći se unutar samog sistema. Ona se jednostavno nalazi izvan okvira onog što su u stanju da zamisle.

Kolosalni inflatorni talas je neizbežan pošto ništa drugo ne mogu da urade. To se vidi na osnovu tekuće ekonomske politike. To će i biti, po svemu sudeći, forma prelaza iz ekonomske krize u socijalno-političku. I to što se Krugman setio svetskog rata dobro je da se čuje. Zato što Krugman nije samo naučnik nego i publicista. On oseća i ono što ne može da dokaže.

Ostaje samo da zamislite kako će se zvati šesti (ili recimo neki osmi) program skidanja obruča sa monetarnog bureta.