Izvor: Institut za strateške studije FDB-a
Istekom ”godine koju su pojeli skakavci” (Borislav Pekić), u zimskom danu kojim je kalendarski započelo proleće, stigla nam je vest da je, od posledica virusa korone, preminuo prof. dr Radoslav Gaćinović, dugogodišnji profesor i saradnik Fakulteta za diplomatiju u Beogradu još od prvih dana osnivanja ove visokoškolske institucije. Svoju nastavno-pedagošku karijeru profesor Gaćinović je ostvario u zvanju redovnog profesora u polju društveno-humanističkih nauka na tadašnjoj Akademiji za diplomatiju i bezbednost u jednom izbornom mandatu, da bi naučnu karijeru nastavio na beogradskom Institutu za političke studije, gde je u zvanju naučnog savetnika obavljao funkcije predsednika Naučnog veća Instituta i glavnog i odgovornog urednika časopisa ”Politika nacionalne bezbednosti.” Njegov angažman u pojedinim periodima naučne karijere bio je prisutan i u drugim renomiranim institucijama i oblastima: učestvovao je u istraživačkim projektima Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu, bio gostujući profesor na postdiplomskim studijama na Pravnom fakultetu Sinergija univerziteta u Bijeljini, nastavnik na Visokoj vojnoj školi za vojno-sociološke i psihološke studije i istraživanja u Beogradu, dugogodišnji recenzent (KAPK)-Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju, recenzent brojnih monografija, udžbenika i članaka i dr.
Naučni put Radoslava Gaćinovića bio je atipičan i razlikuje se od uobičajene fazne matrice građenja karijere od asistenta do redovnog profesora, od istraživača saradnika do naučnog savetnika. To nije uticalo na činjenicu da je, svojom produktivnošću i raznovrsnim naučnim doprinosom, svrstan u red istaknutih, respektabilnih i značajnih naučnih radnika u domaćoj teoriji. Na takav put je, svakako, uticalo rodoljublje kojim je, kao jedan od potomaka Vladimira Gaćinovića, glavnog ideologa ”Mlade Bosne” koja je organizovala Sarajevski atentat 1914. godine, bio zadojen od ranog detinjstva. Stoga je bilo prirodno da završi Vojnu akademiju u Beogradu (1979) u vreme zenita bivše SFR Jugoslavije i da započne oficirsku karijeru. Tokom službovanja, magistrirao je na Fakultetu političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu (1989), da bi prelaskom u Beograd doktorirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1993). Teme njegovog istraživačkog rada i u Zagrebu i u Beogradu bile su iz oblasti terorizma, a o kvalitetu rezultata istraživanja govori i da su mu mentori bili ugledni profesori jugoslovenske i međunarodne reputacije Radovan Vukadinović i Vojin Dimitrijević.
Turbulentni događaji na prelazu vekova i milenijuma, naročito teroristički akti 11. septembra 2001, ukazuju da je Gaćinović posedovao teorijsku imaginaciju i anticipaciju predstojećih događaja koji će, naročito u prvoj dekadi 21. veka postati top-tema u svetskoj teoriji. Objavio je više monografija iz oblasti terorizma (”Savremeni terorizam”, Grafomark, Beograd, 1998; ”Terorizam”, Draslar, Beograd, 2005; “Terorizam u političkoj i pravnoj teoriji,”izdanje Medija centra Odbrana, 2011; “Ugrožavanje kapaciteta bezbednosti države,” Filip Višnjić, 2013; ” Antiterorizam, Službeni glasnik, 2015. i brojne članke u periodici), što ga svrstava u najplodotvornije domaće autore, pa se može reći da je jedan od rodonačelnika teorijske misli u ovoj oblasti.
Osim bavljenja terorizmom, Gaćinović je konstantno širio oblasti interesovanja na nauke bezbednosti, fokusirajući se na brojne poddiscipline kao što su međunarodna bezbednost, nacionalna bezbednost, političko nasilje i dr. U poslednjoj deceniji svog života vratio se svojim korenima, odužujući se ne samo svom poimanju patritizma nego i svom slavnom pretku kapitalnim monografijama (Nasilje nad Srbima u XX veku; ”Mlada Bosna”), koje su imale zapažen publicitet ne samo u našoj istoriografiji, nego i u najširoj javnosti.
Celokupan naučni opus Gaćinovića ostavio je traga u domaćoj teoriji. Retko viđena produktivnost izrodila je brojne radove koji odišu vrhunskim vladanjem problematike i metodološkim instrumentarijima, teorijskom potkovanošću i solidnim kritičkim rasuđivanjem. Njegova posvećenost nauci, plodotvornost, intuicija u izboru tema istraživanja od značaja za društvo i državu, otvorenost i iskrenost u kolegijalnoj saradnji, svest o pojavljivanju u javnosti samo u opravdanim, a ne marketinškim povodima, ostaće u pamćenju svih nas koji smo sa njim sarađivali. Posebno će nedostajati Fakultetu za diplomatiju i bezbednost u čije temelje je ugradio sebe i kome je ostao veran do kraja svog života.
Prof. dr Andreja Savić, glavni i odgovorni urednik časopisa Diplomatija i bezbednost