Izvor: Zoran Meter, Geopolitika.News

Američka spoljna politika od dolaska Trumpove administracije u Belu kuću u svom se strateškom delovanju primarno oslanja na silu, kroz kombinaciju snažnih vojnih, diplomatskih i ekonomskih (sankcijskih i carinskih) pritisaka prema „neposlušnim“ zemljama, pri čemu se, više, uopšte ne vodi računa radi li se o tradicionalnim američkim suparnicima i neprijateljima (Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja, Kuba, Venecuela, …) ili o saveznicima, poput ključnih zemalja EU ili o Turskoj, za čije nacionalne interese i ambicije, prema mišljenju Washingtona, nema mesta ukoliko nisu u skladu s američkim. Pritom je razlika samo u intenzitetu njihove primene, dok su ciljevi koji se žele postići isti: pokoravanje američkom svekolikom globalnom primatu i dominaciji. Međutim, tako otvorena oštra strategija naišla je na snažan otpor suparničke strane, pa je čitav proces Trumpovog tvrdog spoljnopolitičkog smera delovanja doveden u vrlo nezgodnu situaciju, koja sve više utiče i na podrivanje samih američkih nacionalnih interesa u svetu i snažno jačanje protiv-američkog raspoloženja, kao retko kada ranije. A toga su, čini se, sve više svesne i američke elite. Međutim, zbog politički i medijski prethodno tako postavljenih okvira, unutar kojih one na svet gledaju isključivo kroz prizmu „crno-belih“ figura i odnosa (u kojima su SAD uvek ona „bela“ strana i uzor koju svi moraju kopirati, a Kina, Rusija, … ona „crna“, s kojom se nema što razgovarati već prema njima delovati isključivo s pozicije „maksimalnog pritiska“), promeniti tako izgrađenu sliku sveta kroz crno-bele „naočare“ u američkoj javnosti biće vrlo teško. Ali stanje je takvo, da će se pre ili kasnije (a bolje pre) nešto u tom smeru trebati menjati. A čini se kako taj proces upravo počinje – najpre tiho i „stidljivo“ – kako se i inače prepariraju američke široke mase kada je u pitanju nešto veliko i novo, da bi se izbegli nagli šokovi i neugodne posledice.

U tom sam smislu polemisao sa stavovima britanskog analitičara Nialla Fergusona, objavljenim u londonskom mediju The Times, u kojima on poziva Trumpovu administraciju i buduće američke predsednike da prema Rusiji primene novu politiku „mrkve“ i da je inkorporiraju u Zapadni geoplitički konstrukt, omogućavajući joj povratak u klub zemalja G8 u zamenu za njeno priznanje poraza u hladnom ratu i pristanak na američku dominaciju nakon pobede nad Kinom u „novom hladnom ratu“. Jer njega, očigledno, nema bez američke saradnje s Rusijom, odnosno prekidanja njenih strateških i savezničkih veza s Kinom koje se ovih godina ubrzano uspostavljaju.

Ferguson navodi, kako se „konačni cilj američke strategije 2020-ih godina mora sastojati u tome“, da se razdvoji „Putin i Xi i Rusiju uvuče u zapadnu konfiguraciju, kao jedini način za spas Rusije od gušenja razvijajuće Kine“.

Ovoga ću se puta osvrnuti na još šokantinije predloge za izbor nove američke strategije postavljanja prema Rusiji, objavljene od strane uticajne američke organizacije CFR, koja je temeljena na istom tragu kao i Ferguson – strahu od nemogućnosti pobede SAD-a nad Kinom – ali koja, za razliku od njegovih blagih „ustupaka“ Rusiji (koji to, zaporavo i nisu, jer Moskvi povratak u G8 danas više ne znači ništa, a kamoli da bi zbog toga odustala od svojih nacionalnih interesa), daje sasvim novu „recepturu“ za kreiranje budućih američko-ruskih odnosa, u kojoj se odbacuje politika sankcija i pritisaka, a prelazi na politiku davanja ustupaka Moskvi. I to još kakvih! Evo o čemu se radi:

Jedna od najpoznatijih i najuticajnijih američkih analitičkih organizacija „Savet za međunarodne odnose“ (Council on Foreign Relations, CFR), spada među 5 najuticajnijih organizacija na svetu. Ta američka privatna organizacija za istraživanje spoljnopolitičkih pitanja i problematike dva puta mesečno izdaje svoj časopis „Foreign Affairs“. Za CFR radi više od 4900 osoba, između kojih i brojni visoki službenici, diplomate, poznati naučnici, biznismeni, novinari, pravnici. Ne bez razloga CFR nazivaju najuticajnijim američkim think-tankom, kojeg ponekad optužuju i za zavere s ciljem formiranja svetske vlade.

CFR u svom novom izveštaju, poput Britanca Fergusona takođe govori o američkom „novom hladnom ratu“ a izazvalo je, što niti malo ne iznenađuje, veliko čuđenje i američkih i ruskih analitičara. Ovde ću se poslužiti navodima ruskog analitičara Ivana Danilova, objavljenim u ruskom mediju RIA.

On navodi kako se po svojoj otvorenosti i detaljima ovde radi o šokantnoj strategiji, koja mora osigurati pobedu SAD-a u novom hladnom ratu s Kinom i dominaciju Washingtona na geopolitičkom polju XXI veka. Ali u toj se strategiji ključno mesto daje Rusiji i to na način koji je začudio mnoge.

Ideja, kako s Rusijom treba normalizovati odnose da bi se SAD-u bilo jednostavnije boriti s Kinom – nije nova za američku analitičku javnost. Problem je u tome što se kao glavni (a u stvarnosti jedini) način za postizanje te „normalizacije“ obično predlaže aktivno „gušenje i davljenje“ Rusije sankcijama, a u idealnoj varijanti – organizovanjem „smene režima“. Takav pristup objektivno je kontraproduktivan, ali on je jedina mogućnost s tačke gledišta onih, koji smatraju, kako je najpravilnija strategija prema Rusiji ona koja se sastoji od njenog vraćanja u stanje „dobrih 90-ih“ i zahteva „priznanje poraza u hladnom ratu“ (i posledično, glavne uloge SAD-a u svetu). Pritom se kombinuju ekonomske i vojne metode, pri čemu se to ne odnosi isključivo na Rusiju, a razlika je samo u intenzitetu pritisaka. Praksa potvrđuje kako je Washington spreman ulaziti u diplomatske i sankcione sukobe i s najbližim saveznicima. Maksimum „mrkve“ koju su američki eksperti spremni predložiti Rusiji su nešto poput povratka u klub G8 u zamenu za njenu potpunu kapitulaciju po svim ključnim geopolitičkim pitanjima.

Međutim, strategija koju je objavio „Council on Foreign Relations“, polazi sa sasvim druge logike. Kao prvo, u njoj nema iluzija o tome kako SAD mogu samostalno pobijediti čitavi svet. Štoviše (i to je šok s gledišta službenog američkog diskursa) – samostalno ne mogu pobijediti čak niti samu Kinu. Strategija američke „duboke države“ (kakvom je Danilov označio pomenutu američku organizaciju CFR), ide dalje, naglašavajući kako SAD moraju prestati vršiti napore na druge geopolitičke smerove i koncentrisati se na Kinu, a takođe se baviti i radikalnim unutrašnjim američkim reformama. I samo kombinacija tih mera (koje se u strategiji nazivaju „receptima“) Washingtonu može dati snagu i ostvariti potrebne uslove za pobedu.

Začuđujuće je, navodi dalje Danilov, kako u tom delu, koji opisuje trenutno „žalosno“ stanje na linijama fronta američko-kineskog hladnog rata, autor strategije (uticajni bivši diplomata, poznati lobista i stariji naučni saradnik CFR Robert D. Blackwill), vrlo oštro kritikuje greške Trumpove i Obamine administracije u politici prema Rusiji, a posebno je oštar kada je u pitanju ukrajinska „majdanska revolucija“, Krim i sam Kijev. Danilov tu citira pomenutog američkog stručnjaka koji navodi sledeće: „Američki predsednik, koji bi razumeo „problem Kine“ (što je autorov termin za zabrinutost povezanu sa svim američkim problemima s rastom kineskog uticaja u svetu, kineske ekonomije, vojske i td.), pitao bi: odgovaraju li sve bolji odnosi između Kine i Rusije nacionalnim interesima SAD-a? Američki predsednik, koji bi shvatao „problem Kine“, stavio bi pod sumnju uvođenje dugoročnih sankcija protiv Rusije 2014. g., kada je Rusija anektirala Krim, koje je pomoglo gurnuti Rusiju prema savezu s Kinom. Američki predsednik, koji bi shvatio „problem Kine“, ne bi dozvolio službenicima predsedničke administracije javno pozdravljati revoluciju u Kijevu 2014. g., pomažući time uveriti Peking (i Moskvu) kako SAD žele smenu režima u Kini.“

Takvo priznanje skupo košta, navodi Danilov, ali najinteresantnije u tekstu (spomenute strategije CFR) je recept, koji se predlaže za poboljšanje odnosa između Washingtona i Moskve. On počinje u apstrakciji i prelazi u konkretnost.

U strategiji se navodi: „Sjedinjene Države u koordinaciji sa svojim saveznicima moraju pokušati otvoriti široki dijalog s Vladimirom Putinom i ruskom vladom o svetskom poretku i bezbednosti Evrope i Azije.“

Samo stručnjak takvoga ranga i predstavnik „duboke države“ može sebi u američkom informacionom prostoru dozvoliti potpuno ozbiljno zalaganje da predsednik Trump pokrene dijalog s Vladimirom Putinom o svetskom poretku, a da se pritom ne boji postati ciljem FBI-a zbog „saradnje s Kremljom“.

Na konkretnom nivou strategije „Council on Foreign Relations“ predlaže sledeće:

„Izrazimo se jasno: Washington treba ići na ustupke, kako bi poboljšao odnose s Moskvom; on to ne može učiniti kroz očuvanje čitave sadašnje politike prema Rusiji. To isto odnosi se i na Moskvu. U tom duhu SAD moraju težiti prema sporazumu s Rusijom oko toga da je širenje NATO-a završeno, da SAD ukidaju svoje sankcije zbog aneksije Krima i da Rusija opet ima pristup grupi G8. U zamenu, Moskva kroz povlačenje svoje vojske iz Istočne Ukrajine treba pristati na razmeštanje mirovnih snaga UN-a, kao i prestati s otrovnim mešanjem u američku politiku i kulturu“.

CFR-ov predlog „razmene“ teško da se može smatrati idealnim ili čak receptom koji paše za osiguranje zdravijih odnosa između Washingtona i Moskve, navodi Danilov, i dodaje, kako je tu važno ipak nešto drugo: sudeći prema toj poziciji utecajne američke organizacije, američke elite postupno ostupaju od ideje da se Rusiji može i mora pretiti, i počinju se privikavati na ideju da je s Moskvom moguće i nužno voditi ozbiljne pregovore.

Danilov dalje kaže, kako je nemoguće, apsurdno i nezamislivo bilo sebi predstaviti 2014. g. da će vodeći analitički centar američke elite u svojstvu početne pregovaračke pozicije (za normalizaciju odnosa s Rusijom) „na sto staviti“ takve predloge poput priznanja Krima ruskom teritorijom, povratak Rusije u G8 (koje ima samo simbolično značenje), završetak procesa proširenja NATO saveza (što de-facto znači davanja Ukrajini neutralnog statusa tj. njene „finlandizacije“ (po finskom spoljnopolitičkom statusu), i odbacivanje razmeštanja ukrajinske vojske u Donbas.

Naravno, sve ovo ne znači kako je navedeni niz elemenata upravo onaj kojega će i usvojiti službeni Washington, ali i ne znači kako oni idealno odgovaraju ruskim interesima koji su puno širi i dublji u odnosu na ono što sada predlaže Council on Foreign Relations, smatra Danilov. Međutim, samo ubacivanje takvih predloga u stručnu i političku „satnicu“, gotovo na svojom najvišem nivou, moguće, označava određenu evoluciju američkog promišljanja, pri čemu ne samo u odnosu na ruski smer.

Washington se s bolom oprašta od iluzija o svojoj svemoći, a ruski uspesi u suprostavljanju američkim sankcijama i proširenju njihovog uticaja u svetu samo su još jedan dokaz toga gubitka, navodi Danilov. Može se primetiti, kaže on dalje, kako preko atlantska elita prolazi sve odgovarajuće etape: početnu negaciju, nakon toga „zlobu“ (sankcije, opet sankcije, i ponovo sankcije, pomešane s ruskim proterivanjem iz G8), a sada idu rasprave oko toga što se može predložiti u zamenu za zaustavljanje bola. Taj proces nije počeo sada, ali on sada dolazi do one faze, kada Washington postupno spremno odustaje od svojih ozbiljnih ambicija i priznaje nužnost ustupaka, a ne ultimatuma.

Pre svega to će završiti depresijom, a nakon toga novom geopolitičkom stvarnošću. Verovatno je najbolji odgovor na ova nastojanja američke refleksije – upornost u zaštiti ruskih interesa, tvrdi Danilov, koji zaključuje kako je ipak u američkoj „dubokoj državi“ ostalo još malo „zdravog razuma“ koji priziva na rad s Rusijom.

Slučajno ili ne, na tragu pokušaja pronalaska izlaza iz „slepe ulice“ u kojoj se našla američka spoljna politika, a s njom i čitavi svet, nedvosmisleno je i poziv ruskog predsednika Vladimira Putina upućen s međunarodne konferencije o holokaustu u Jerusalimu. On govori o nužnosti održavanja samita „velike petorice“ – čelnika država stalnih članica Saveta bezbednosti UN-a (Rusije, Kine, SAD-a, Francuske i Velike Britanije) još tokom 2020. g. zbog rešavanja nagomilanih bezbednosnih problema koji sada „prete ljudskoj civilizaciji“. Putinov su predlog odmah podržale Francuska i Kina. Što će o tome reći Washington (kojeg će sigurno slediti London) još se uvek ne zna. Ali „loptica“ izazova prebačena je na njegovu stranu, a Trump će morati odlučiti koristi li mu Putinova inicijativa ili šteti u odnosu na nadolazeće američke predsjedničke izbore u novembru ove godine. Jer inicijative ovakve težine i ovakvog karaktera obično stižu s druge strane Atlantika, i u njima, u skladu sa tim, Washington vodi glavnu reč.