Izvor: Strategic Culture, Novi Standard
preveo: Vladan Mirković

Kevin Baron, urednik „Defense One“ (vodećeg američkog glasila o pitanjima odbrane, koje inače finansira vojno-industrijski kompleks) objašnjava svoje strepnje o budućnosti NATO: „Spoljne pretnje sa kojim se suočava NATO i unutrašnje podele između njegovih lidera nisu ono što me najviše brine… Očekivao sam da će se panelisti sa kojim sam tokom proteklih meseci razgovarao držati poznatih tema… ali iznenadila me je njihova ozbiljna zabrinutost o samoj supstanci Alijanse: ‘Ovo doba je drugačije’ – insistiraju mnogi od njih – ‘filozofija na čijim temeljima je cela ova institucija sagrađena u korenu je uzdrmana“, smatra novinar Bobi Goš iz Blumberga“ (ovaj stav je izneo u našim razgovorima pri IISS – International Institute for Strategic Studies, pre samita).

„Njegova poenta je da se, ukoliko lideri poput Trampa i Erdogana nastave da se dodvoravaju Rusiji, dovodi u pitanje svrha ovog hladnoratovskog savezništva. I to je legitiman stav. Ali ja smatram da najveća pretnja za NATO potiče od toga što su biračka tela tih zemalja sve više sklona izolacionizmu. Liderima globalne bezbednosti, od tink-tenkova do kružoka iz Pentagona, NATO predstavlja esencijalnu organizaciju i oruđe zapadnog ‘načina života’. Za njih nije prihvatljivo da se to uopšte dovodi u pitanje… Oni razmišljaju na sledeći način: „Kako bilo ko uopšte može poželeti da naudi nečemu takvom?“

Međutim, upravo to se dešava. Politički lideri više ne žele (ili ne mogu politički to sebi da priušte) da igraju kako američki vojni establišment svira. „Možda i najveća pretnja za Alijansu“, navodi Baron, „jeste jaz između tih političkih lidera i zajednice lidera u oblasti nacionalne bezbednosti [sic], koji se okupljaju na marginama, preklinjući da ih neko posluša“.

Predsednik Makron kao da je hteo da istakne upravo taj jaz kada je rekao da „danas svedočimo moždanoj smrti NATO-a“. Pojedini posmatrači su u tome videli Makronovo busanje u prsa, deo njegovog nastojanja da preotme političko liderstvo u Evropi od sve bleđe kancelarke Merkel (što je u određenoj meri verovatno i uspeo). Ali poenta koja je trebalo da privuče pažnju pre jeste to kako se svet promenio: Francuska i Nemačka se suočavaju sa ozbiljnim unutrašnjim političkim protestima, dok evropske ekonomije usporavaju.

EU mora da se geopolitički repozicionira, smatra Makron, „a pod dva, moramo da ponovo otvorimo strateški dijalog sa Rusijom – što će, i tu ne treba imati iluzija, zahtevati vreme“, izjavio je Makron ove nedelje. Strateški dijalog? Zašto? Možda zato što Tramp ne smatra EU ni bliskim prijateljem, ni dobrostojećim trgovinskim partnerom? Tramp je direktan: EU je gora od Kine (u kontekstu krađe američkog dela kolača), pa Tramp preti Evropskoj uniji snažnim tarifnim ratom.

Takva mogućnost – takvo neprijateljstvo prema Evropi – je bilo nešto nezamislivo kada je EU osnivana kao pomoćna „liberalna imperija“ unutar američke globalne orbite. Neupitna premisa EU je glasila da će „ujka Sem (Amerika) uvek biti tu za nas“, u slučaju da nešto krene naopako. Ovo više nije istina – a to je šokantno za evropske elite.

A kako se radikalno finansijalizovani napad Amerike širom sveta, i to uz maksimalni pritisak i primarni fokus na tehnološki hladni rat protiv Kine, rasplamsava, EU uviđa da postaje nesrećnik između dve vatre. Očekuje se da bude verna Americi kao i uvek, ali žudi za Kinom i Rusijom kao trgovinskim partnerima.

Makron stoga smatra da će Evropi biti potrebna dodatna strateška diplomatska snaga – pa otuda ideja Evrope u partnerstvu sa Rusijom. (A Makron verovatno dvolično i Trampu ukazuje da bi očekivano otkidanje Rusije od Kine, u evropskoj režiji, bilo i u američkom interesu). To neće upaliti. Rusija dobro kapira Makronovu igru (ali drage volje prihvata igru Makrona i Merkelove, s namerom da sankcije EU protiv Rusije budu ukinute).

Još važnije, Makron predlaže repozicioniranje Evrope. On smatra da Evropa mora imati sopstvenu snagu, svoju odvojenu globalnu polugu uticaja – a to znači evropsku vojnu snagu. NATO je praktično „sistem socijalne pomoći“ za američki vojno-industrijski kompleks, po njegovom mišljenju. Zašto onih dva odsto BDP-a Evropske unije ne bi trošili na evropske proizvođače (naročito one francuske), maštari on, i tako dobili čisto evropsku vojnu snagu?

Prema tome, Bobi Goš je delimično u pravu kada kaže da je „filozofija na čijim temeljima je cela ova institucija sagrađena iz korena uzdrmana“. Ne radi se tu samo o NATO, nego o čitavom „sazvežđu“ institucija Vašingtonskog konsenzusa. Sve one (MMF, Svetska banka, itd.) su uzdrmane i dovedene u pitanje. Doduše, na prilično drugačiji način:

Ministar finansija Francuske je prošle nedelje izjavio da se posleratni međunarodni monetarni poredak mora renovirati, inače će njime dominirati Kina. „Poredak Breton-Vudsa, onakav kakav poznajemo, stigao je do svojih granica“, rekao je Bruno Le Mer. „Alternativa koju sada imamo je jasna – ili ćemo renovirati Breton Vuds, ili on rizikuje da izgubi svoj značaj i na kraju nestane“. „Dok je Breton-Vuds definisao međunarodni ekonomski poredak druge polovine 20. veka, prvi deo ovog veka bi mogao da odredi kineski projekat Novog puta svile“. „A kineski standardi – o državnoj pomoći, pristupu javnim nabavkama i intelektualnoj svojini – bi mogli da postanu novi svetski standardi“.

Ali to je samo polovina priče. Ovi forumi, kako to piše Dejvid Stokman (Reganov bivši direktor budžeta), nisu ništa drugo do: „Smokvini listovi koje je Vašington uzgajao kako bi legitimizovao ‘multilateralno’ sankcionisanje (iako često pogrešno shvaćen kao sinonim za „kažnjavanje“, termin „sankcionisati“ znači dati nekom pravilu neprikosnovenu zakonsku silu, odnosno osnažiti ga mogućnošću izricanja kaznenih mera u slučaju neprihvatanja, prim. prev.) projekata Imperije osmišljenih da obezbede globalnu hegemoniju. Štaviše, oni su ključni sastojak koji cementira dvopartijski konsenzus u korist intervencionističke spoljne politike Vašingtona.

Ova multilateralistička prevara je nastala tokom Hladnog rata kada je postojalo makar zrno opravdanja za imperijalne pretenzije Imperije. Ali nakon što je Berlinski zid pao 1989… multilateralizam je bio element koji je omogućio opstanak Imperije… i pružio zaklon smokvinog lista i sankcionisanje imperijalnih poduhvata Vašingtona, što je sve zajedno dalo vetar u leđa usponu dvopartijske ‘ratne stranke’ na obalama Potomka [reka koja prolazi kroz Vašington, prim. prev.]. I dan danas, Ahilova peta imperijalne tvorevine je njeno pretvaranje da učestvuje u globalnom liderstvu kako bi obezbedila multilateralni blagoslov za zlikovački hegemonijalni režim jedne supersile.“

Nakon Drugog svetskog rata, Vašingtonski konsenzus je od početka predstavljao političku kreaciju koja je evoluirala kao odgovor na eru Vudstoka, i to u neku vrstu kontrarevolucionarnog (neoliberalnog) projekta, osmišljenog tako da oslabi populističke snage organizovanog radništva: „U korenu je sasekao ono što su u to vreme bili revolucionarni pokreti koji su nicali širom sveta u razvoju – Mozambiku, Angoli, Kini, itd. – ali takođe i rastuću plimu komunističkog uticaja u zemljama poput Italije i Francuske, pa u manjoj meri i pretnju povampirenja svega toga u Španiji“.

Profesor Dejvid Harvi piše: „Čak i unutar Sjedinjenih Država, radnički sindikati su stvorili Demokratski kongres koji je bio prilično radikalan u svojim namerama. Oni su ranih sedamdesetih, zajedno sa drugim socijalnim pokretima, nametnuli talas reformi i reformističkih inicijativa koje su suštinski bile antikorporativne: Agencija za zaštitu životne sredine, Administracija za bezbednost na radu i zdravlje radnika, potrošačka prava i čitav niz stvari koje su još više osnažile radnike.

Tako da je u toj situaciji praktično postojala globalna pretnja moći korporativne elite, pa se nametnulo pitanje – šta činiti? Zadatak je bio sačuvati profitabilnost američkih korporacija. Jedan od načina da se to postigne bilo je otvaranje vrata za imigraciju. Tokom šezdesetih, na primer, Nemci su uvozili radnike iz Turske, Francuzi iz Magreba, a Britanci iz bivših kolonija. Međutim, ovo je dovelo do velikog nezadovoljstva i nemira.

Zbog toga su se opredelili za drugačiji pristup – za premeštanje kapitala tamo gde se nalazila jeftina radna snaga. No, kako bi globalizacija funkcionisala, morali ste da snizite tarife i osnažite finansijski kapital, jer je finansijski kapital najmobilnija vrsta kapitala. Tako su finansijski kapital i stvari poput plutajućih valuta postale ključne za uništavnje radničke klase.

„Istovremeno, ideološki projekti privatizacije i deregulacije su stvorili nezaposlenost. Tako smo dobili nezaposlenost kod kuće, ‘ofšoring’ (odnosno premeštanje poslova u inostranstvo), i kao treću komponentu tehnološke promene (deindustrijalizaciju kroz automatizaciju i robotizaciju). To je bila strategija za uništenje radnika“.

Pol Voker – bivši šef Federalnih rezervi koji je inače umro prošle nedelje – je bio taj koji je na kraju odlučio da su radnik i radnica ti koji moraju da plate cenu pobede Federalnih rezervi u obuzdavanju inflacije. On je eksplicitno ciljao na slamanje snage organizovanih radnika, pa je odmah nakon što je postao predsednik „Feda“ izjavio: „Životni standard prosečnog Amerikanca mora da se snizi“.

Kada se osvrnemo na trend stagnacije srednje vrednosti plata u Americi i Evropi – što je nešto što se sada naširoko tretira kao uzročnik većine socio-ekonomskih i političkih problema Evrope, kao i naših poremećenih tržišta – možemo zaključiti da je sve počelo sa Vokerom. Ova ekonomska stagnacija i posledično osiromašenje 60 odsto stanovništva je u korenu žalbi koje Evropljani – poput Le Mera – imaju na umu kada kritikuju NATO – zajedno sa svim institucijama Vašingtonskog konsenzusa – kao zastareo, videći u njemu uzrok njihovih domaćih kriza.

Kada je američka recesija otpočela tokom velike finansijske krize iz 2008, Ben Bernanki (tadašnji predsednik Federalnih rezervi) je smatrao da će niske kamatne stope i masovno štampanje novčanica dovesti do pozajmljivanja i trošenja koje će obnoviti rast. Međutim, te politike nisu dovele do rasta, jer on zahteva produktivne investicije (od štednje) kako bi se akumulirao. Umesto toga, došlo je do kasapljenja privatnih ušteđevina niskim ili negativnim kamatnim stopama. Nemci su upozoravali na ovo godinama – a Nemačka je sada očigledno u recesiji – pa je čak i SPD, kao koalicioni partner CDU, na kraju napravio oštar zaokret ulevo, ugrožavajući održivost vlade Angele Merkel.

Suština je da uznemirenost oko NATO-a nije uzrokovana samo time što SAD žele da prioritizuju nadmetanje sa Rusijom i Kinom u odnosu na borbu protiv terorizma, ili što NATO sada nastoji da se pozabavi vojnim usponom Kine. Iako bi ove politike stavile Evropu u nezavidnu stratešku poziciju i isto tako nelagodnu trgovinsku poziciju, glavno je što čitav Vašingtonski konsenzus puca – i to politički – u lice Evropi.

Osnovni ideološko-politički projekat („liberalni“ svetski poredak), podstaknut radikalnim štampanjem novca kao svojim integralnim delom, nije stvorio ništa drugo do imovinske mehurove u moru protesta protiv širenja neoliberalizma svuda po planeti.

NATO lideri će reći da nisu oni štampali novac. Istina. Ali Stokman je sasvim u pravu kada kaže da je NATO deo multilateralne institucionalne prevare koja je legitimisala, omogućila i učaurila finansijalizovani hegemonistički projekat.

Paradoks je to što je neoliberalizam, izvorno osmišljen kao kontrarevolucionarni alat za razbijanje radikalizma 1960-ih i 1970-ih, toliko daleko odgurnuo klatno u smeru interesa elite, da je iznedrio novu eru protesta i radikalizma. Kako seješ, tako ćeš i žnjeti.