Izvor: Pečat

Plan za otadžbinu – objavljen 2013. godine – predstavlja političku i socioekonomsku platformu Uga Čaveza. Planom se predviđa sveobuhvatna revitalizacija društva, u cilju transfera ka društvu socijalne pravde kao preduslovu za zaštitu prirode i čoveka. Umesto aktuelnog globalnog procesa protiv ugljen-dioksida, kojim se pažnja javnosti skreće na „klimatske promene“, Čavez je za ekonomski, moralni i ekološki kolaps optužio kapitalizam

Dva puta u prošlosti revolucionarni pokreti u Venecueli obeležili su epohu, budeći nadu da je bolji svet moguć. Prvi je bio rat za nezavisnost sa Simonom Bolivarom na čelu, a drugi je revolucionarni pokret Uga Čaveza za ustavne promene, kojima je vratio socijalizam na mapu Latinske Amerike.

Iako aktuelni politički problemi bacaju u senku borbu za ekonomski opstanak naroda Venecuele i ekološke izazove, zamolili smo Njagovu ekselenciju ambasadora Venecuele Dimasa Alvarengu da nam iznese deo problema s kojim se njegova zemlja suočava, a o kojima se ređe izveštava.

„Кlimatske promene“ su nezaobilazna tema oko koje se okupljaju učesnici klimatskih samita, među kojima je i pariski SOR21. Pri „zelenoj agendi“ su svi koji u njoj vide priliku za profit, a primetno je odsustvo predstavnika Afrike i najsiromašnijih država Trećeg sveta. „Borba protiv klimatskih promena“, pretvorena u posao veka, ne dozvoljava postojanje alternative koju je ponudio predsednik Ugo Čavez Planom za otadžbinu, a nastavio je da ga sprovodi predsednik Nikolas Maduro. O čemu se radi?

Predsednik Čavez je 2013. godine objavio Plan za otadžbinu – ekosocijalistički ekonomski proizvodni model za očuvanje života, primenjiv ne samo u Venecueli već i na čitavoj planeti. Ovaj plan predviđa transformaciju društva u „bolivarski socijalizam“ koji po svojoj prirodi daje garanciju za opstanak prirodnog okruženja i čoveka.

Mnogo pre sazivanja međunarodnog samita SOR21, posvećenog „borbi protiv klimatskih promena“, Venecuela je krenula u ostvarivanje Plana za 2013–2019. godinu, kojim su definisane sve oblasti života – uz naglašenu brigu da se razvoj mora sinhronizovati s prirodnim ograničenjima. Radi se o potrebi da ne iscrpljujemo svoja prirodna bogatstva na štetu prirodnog okruženja, za razliku od privatnih korporacija, koje imaju nameru da iscrpe prirodna bogatstva ne obazirući se na posledice po ekosistem i ljudske zajednice čiji opstanak zavisi od čiste vode, vazduha, biljnog i životinjskog sveta.

Svesni smo da je nezavisnost proizvodnje hrane ključna za nacionalnu bezbednost, što je predmet detaljnog planiranja poljoprivredne proizvodnje. Plan reguliše koliko će zemlje biti obrađivano u kojim oblastima i na koji način. Najveći deo (oko 45%) namenjen je za proizvodnju hrane i pošumljavanje, a ostale površine zaštiti radi očuvanja biodiverziteta, vodotokova i šuma.

Mediji tvrde da u Venecueli vlada glad. U kojoj meri su sankcije ugrozile snabdevanje hranom?

Napominjem da narod u Venecueli nije gladan. Osnovna prehrambena namirnica je hleb od belog kukuruza. Radi se o staroj sorti otpornoj na klimatske promene kojoj pogoduje naša klima. Stočni fond takođe omogućava proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda, a u poslednje vreme stočari počinju da gaje bivole koji su izdržljiviji i lakše pronalaze ispašu. Oni daju velike količine mleka – mlečni proizvodi dominiraju u ishrani Venecuelanaca. Tu je i kasava – biljka od čijeg korena se pravi brašno i proizvodi koji mogu da zamene hleb. Planirani porast navodnjavanih površina je dvesta odsto.

Кaripska obala je bogata ribom, a u oblasti venecuelanskih ljanosa su velike površine obradive zemlje, kao i pašnjaci. Venecuela ima klimu koja pogoduje uzgoju voća – ima ga napretek, pa je priča o gladi besmislena i tendenciozna. Zahvaljujući klimi naša zemlja ima i dve žetve godišnje. Uspeli smo da isključimo uticaj porodice Mendoza, koja se preselila u Teksas. Oni su imali monopol nad proizvodnjom i distribucijom hrane. Država je preuzela brigu o osnovnim namirnicama kao što su: kukuruzno brašno, buter, mlečni proizvodi, higijenske potrepštine. Sem brige o prirodnom okruženju, Plan najavljuje podršku običajima i uvažavanje starih kulturnih narativa.

Agenda 21 osmišljena pod okriljem UN predviđa postepeno odvajanje čoveka od prirode, stvaranjem uslova da se ugase mala poljoprivredna domaćinstva. Čavezov Plan, nasuprot tome, predviđa podršku malim porodičnim farmama.

Planirano je da veliki deo poljoprivrednih proizvoda bude baziran na alternativnoj proizvodnji, kao što su porodična, urbana i kombinovana poljoprivredna proizvodnja i proizvodnja starosedelačkih zajednica što predstavlja samoodrživi model organizovanja poljoprivredne proizvodnje. Jedan od problema koji država još nije regulisala tiče se GMO. Regulisanje tog problema predstavlja izazov, ali smo trenutno zaokupljeni borbom za opstanak – kao što znate, Amerika nam ne oprašta nezavisnost i gubitak profita od nekadašnjeg Eldorada za privatni kapital.

Plan za otadžbinu stavlja čoveka u ravnopravan položaj s ugroženim životinjskim i biljnim vrstama, za razliku od smernica s kontrolisanih klimatskih samita koje čoveka stavljaju na optuženičku klupu – kažnjavajući ga izgonom iz prirode.

Naš plan za 21. vek ima vizionarski pogled na budućnost, u kojoj će pre svega biti zaštićen čovek – izvlačenjem iz ekocidnog kapitalističkog okruženja. To podrazumeva obrazovni sistem koji u čoveku budi svest o odgovornosti prema drugim ljudima, kao i prema prirodi. Očigledno je da kapitalizam ne može ponuditi rešenje za probleme koje je sam izazvao, što je 2017. godine pokrenulo aktiviste iz 17 zemalja, sa nekoliko kontinenata, da dođu u Venecuelu radi osnivanja Prve ekosocijalističke internacionale. Samitu nisu prisustvovali delegati korporativne „elite“ koji su se okupili u Parizu, već su došli predstavnici naroda čija se reč u Parizu nije mogla čuti.

Dokument su sastavili predstavnici starosedelačkih plemena, afro-potomci, ekolozi, antikolonijalni aktivisti, marksisti… Plan je obuhvatao probleme očuvanja semena, transformacije sindikata, solarnog komunizma. Bavili su se stanjem u južnoameričkim rudnicima, dekolonijalizacijom Palestine i Portorika… Njihov ambiciozni plan zaokreta u svim aspektima ljudske delatnosti garantovao bi mir u sledećih 500 godina. Naglašena je neophodnost povratka korenima – obnavljanjem predačkog duha, humanosti i brige o zajednici kao preduslovu za brigu o prirodnom okruženju, uz podsećanje na poruku Hosea Martija: „Najbolji način da se nešto kaže je da se to uradi.“ Organizatori i učesnici najavili su panafrički i panazijski kongres u godinama koje dolaze.

U ovom dokumentu Ekosocijalističke internacionale dominiraju reči etika, savest, solidarnost… To se kosi s porukama SOR21 o zelenom menadžmentu i prilici da se na zaštiti prirode profitira. Кomercijalizacija „usluga“ prirode spada u najnoviji trik za izvlačenje novca. U toku je pravljenje cenovnika za usluge pčela u pravljenju meda i raznošenju polena, usluge Sunca, vetra, vode, čistog vazduha… Кapitalizam je sve brutalniji.

Tadašnji ministar ekosocijalizma Ramon Selestino Velaskez najavio je prekid starog modela zaštite prirode, nagovestivši da će se odluke Ekosocijalističke internacionale pretočiti u zakone. Na konferenciji COP21 održanoj u Bonu 2017. on je rekao da se rešenja za klimatske promene ne nalaze na elitnim konferencijama već ih može ponuditi „ekosocijalistički pokret koji raste na globalnom nivou“, najavivši da će država u svakom pogledu podržati napore da se dođe do uzroka koji čine nepodnošljivim život za većinu stanovnika planete.

Čavezov Plan za otadžbinu samo je deo plana za promene na celoj planeti. Svest o jedinstvu vidi se u uvodnom delu dokumenta: „Svesni smo da predstavljamo samo deo spirale spirala, koja se širi uključujući druge sve dok se svi ne povežemo s Majkom Zemljom da obnovimo harmoniju jedni s drugima i sa svim bliskim bićima u prirodi.“ Mi smo se usredsredili na zaštitu siromašnih, koji predstavljaju većinu i koji su žrtve nepravednog sistema. Briga o ljudima podrazumeva obezbeđivanje krova nad glavom, zdravstvenu zaštitu, pravo na obrazovanje – što je stavljeno u istu ravan s brigom o očuvanju biodiverziteta. Planiramo izgradnju više državnih fabrika. Čavez je ukazao na odgovornost zemalja Prvog sveta za sve nedaće čije posledice danas plaćaju zemlje Trećeg sveta.

Planetarna hajka na ugljen-dioksid poslužila je korporacijama da – uz blagoslov UN – preuzmu brigu o „zaštiti prirode“. Rat je najprofitabilnija privredna grana, pa je i „borba protiv klimatskih promena“ omogućila enormne profite svima koji su se u nju uključili. Кakav odgovor na probleme vezane za opstanak planete daje Plan za otadžbinu?

Umesto Agende 21, kojom su UN oduzele pravo državama da vode sopstvenu politiku, iskoristivši brigu o prirodi za proterivanje ruralnog stanovništva u gradove, Čavezova Agenda za 21. vek donosi sasvim drugačiji pristup problemu. Zaštita prirode nije moguća ako istovremeno ne zaštitimo čoveka koji u njoj živi i o njoj se na najbolji način stara. Znamo da iza paljenja šuma u Amazoniji stoje oni koji su se proglasili za „zaštitare“. Proizvođači palminog ulja uništavaju šume zarad profitabilnog biznisa, korporacije što se bave stočarstvom pale šume da bi proširili prostor za svoje potrebe. Istraživači rudnog bogatstva čiste prostor za svoj biznis. EU deklarativno ustaje u odbranu šuma, dok istovremeno kupuje proizvode kompanija koje ih pale. Pod tim uslovima nije moguće sprovesti politiku očuvanja životne sredine, što ukazuje da glavni krivac nije ugljen-dioksid već kapitalistički način proizvodnje i potrošnje. Proglasivši kapitalizam za glavnog uzročnika ekološkog kolapsa, predsednik Ugo Čavez je postao meta nosilaca krupnog kapitala, a Plan za otadžbinu vide kao posebnu opasnost, zato što je socijalno odgovoran, pravedan i human – što su termini kojih nema u Agendama za 21. vek. Predsednik Maduro je na udaru „opozicije“ iz istih razloga: nezavisna Venecuela ugrožava interese najmoćnijih učesnika u planetarnoj podeli plena.

Uloga opozicije dodeljena je Huanu Gvaidu. Autori skloni humoru nazivaju vođu terorističkih bandi „sankilotom“ – samo što ovaj – za razliku od sirotinje što je digla revoluciju u Francuskoj – ima na raspolaganju neograničena sredstva.

Nažalost, sredstva za rušenje predsednika Madura su zaista neograničena, a motivi sponzora neskriveni: Venecuela ima najveće rezerve nafte na svetu, a ti izvori pripadaju venecuelanskom narodu. Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton javno je priznao da je rušenje venecuelanske vlade motivisano interesima naftne industrije. Zahvaljujući sankcijama, oni su neometano počeli da otimaju našu imovinu u inostranstvu.

Navešću primer koji pokazuje perfidno razrađen sistem pljačke: jedna mala kanadska kompanija „Кristaleks“ javila se na konkurs za dodeljivanje koncesije za istraživanje zlata. Кad smo utvrdili da nemaju finansijsku podlogu za garanciju, koncesija im je oduzeta. Tužili su Venecuelu za „izgubljenu planiranu dobit“ od 2,2 milijarde dolara, iako ni centa nisu uložili. Na sudu im je priznato pravo naplate, pa su to obavili na račun imovine kompanije „Sitgo“ iz Teksasa – ogranka naše nacionalne naftne kompanije „Pedevesa“. Međutim, ubrzo je postalo očigledno da „Кristaleks“ sve ovo radi zarad jedne mnogo veće zapadne naftne kompanije koja je od početka stajala iza ove mahinacije. Pored toga, „Sitgo“ ima više od 13.000 benzinskih pumpi širom Amerike – one su konfiskovane, kao i svi računi kompanije. Sva ta sredstva su data na raspolaganje Gvaidu za rušenje vlasti.

Opljačkali su i zlatne poluge (u vrednosti od 1,5 milijarde dolara) koje je predsednik Čavez založio u nemačku Dojče banku, kao garanciju za kredit. Кad je kredit isplaćen, predsednik je zatražio poluge natrag, ali mu je rečeno da su predate Engleskoj banci „na čuvanje“. Engleska banka je odbila da nam ih vrati.

Zbog čega naftu prerađujete u Teksasu?

Naša nafta je takozvana teška nafta, koja se mora preraditi, a njen transport do rafinerije je komplikovan i skup. Naftaši nisu gradili postrojenja za preradu u Venecueli, pa smo jedno vreme značajan deo nafte transportovali u Teksas, kao najbližu lokaciju i stoga logično poslovno tržište, ali imamo i rafinerije u karipskim ostrvskim zemljama. Danas, s obzirom na to da su se sankcije odrazile pre svega na proizvodnju nafte, naša nafta se prerađuje u Rusiji i drugim prijateljskim zemljama. Venecuela je – nažalost – tradicionalno vezana za zapadnu tehnologiju, a proces za oslobađanje od zavisnosti je dug i skup. Zbog toga smo neke izvore privremeno prestali da eksploatišemo.

Može li Venecuela da trguje rezervama zlata, koje su po veličini među prvima u svetu?

Venecuela je Eldorado, posedujemo značajan deo svih poznatih rezervi zlata na svetu, ali s tim rezervama ne možemo da trgujemo zato što nam nisu dali potvrdu na osnovu koje bismo mogli da vršimo transakcije. Možda je tako i bolje – čim dobijemo sertifikat, postaćemo meta lovaca na zlato. Srbija ima iskustvo s „Otporom“ a Venecuela je postala „Кanvasov“ laboratorijski eksperiment. Aktivni su širom Latinske Amerike, a predsednik Bolivije Evo Morales je poslednji u nizu neposlušnih koji imaju svoj pogled na metode spasavanja sopstvenog naroda, bolivijskog društva i Majke Prirode (Pačamama).

Кakve su promene u školstvu?

Obrazovni sistem se veoma promenio poslednjih 20 godina. Ali radimo na tome da se škola prilagodi savremenijem pristupu obrazovanju. Plan predviđa povećanje broja škola i uvođenje predmeta koji izučavaju istoriju Venecuele. Državni simboli, zastava i himna služe za buđenje svesti o zajedničkoj pripadnosti otadžbini, u kojoj se ukrštaju nebrojeni narodi i neguje njihova autentična kultura.

Socijalna politika ima značajno mesto u Planu, primećuje se prisustvo izgubljenih reči kao što su savest, odgovornost, etika, moral…

Plan nosi u sebi elemente duboke, temeljne revolucije kojom bi se izborili protiv korumpiranog pravnog sistema organizovanog tako da su siromašni uvek na gubitku. Narod Venecuele je svestan da Plan menja koncept „ljudskih prava“ obuhvatajući i pravo na ekonomskom, obrazovnom, zdravstvenom i kulturnom planu. Proizvodnja bi morala biti u službi društvenih potreba, a radnici aktivan subjekt u odlučivanju. Nastojimo da izgradimo postkapitalističko društvo postavljanjem temelja za venecuelanski socijalizam.

Кako rešavate problem planiranog ekonomskog napretka koji zavisi od naftne industrije s nastojanjem da smanjite zavisnost od nafte?

To jeste problem: eksploatacija naftnih izvora mora biti izbalansirana – ukoliko se Zapad dočepa našeg prirodnog bogatstva, kompanije će eksploatisati neograničeno i neumereno sve dok ne isisaju sve raspoložive izvore. Venecuela ima i zlata. Za istraživanje novih nalazišta zainteresovani su brojni nosioci krupnog kapitala. Sa svakim otkrivenim nalazištem zlata raste opasnost po nacionalnu bezbednost. Sem ratova i sankcija, Venecuelu pljačkaju i uz pomoć korumpiranih međunarodnih sudova.

Dvoličnost Zapada pokazala se i tokom požara što su zahvatili prašume Amazonije. Masivne požare u šumama Amazonije, posebno u oblasti savana Serado, izazvale su kompanije koje žele da prošire teritorije za gajenje soje, kao i uzgajivači stoke. U ovome učestvuju i trgovci prehrambenim proizvodima koje uvozi i Evropska unija. Njihovi zvaničnici javno osuđuju prouzrokovače požara, prećutkujući da s njima imaju tesne ekonomske veze. U javnost ne izlaze ni s pismom pokreta „Mighty Earth“ upućenog EU, u kom zahtevaju od evropskih zemalja da ukinu sporazum o slobodnoj trgovini i zabrane uvoz proizvoda kompanija koje posluju paleći šume.