Izvor: New York Times, Stanje stvari

Kada je Drugi hladni rat (Cold War II) počeo? Istoričari u budućnosti reći će da se to desilo 2019. godine. Neki će, pak, insistirati kako je novi Hladni rat već počeo – reč je o onom sa Rusijom – 2014. godine, kada je Moskva poslala trupe u Ukrajinu. Ali pogoršanje rusko-američkih odnosa bledi kada se uporedi sa jačanjem sino-američkog antagonizma što se odigralo tokom prethodnih nekoliko godina. Iako Sjedinjene Države i Kina verovatno mogu izbeći „vrući“ rat, Drugi hladni rat je i dalje obeshrabrujuće izgledan.

Pedantni učenjaci bi mogli da kažu kako je novi Hladni rat zapravo počeo izborom Donalda Trampa u novembru 2016. godine, ili njegovim prvobitnim uvođenjem carina na uvozne mašine za pranje veša ili solarne panele, koji se velikim delom proizvode u Kini, u januaru 2018. godine. Drugi će predložiti početak oktobra 2018, kada je potpredsednik Majk Pens optužio Peking da se koristi „političkim, ekonomskim i vojnim sredstvima, kao i propagandom, da bi proširio svoj uticaj“, kao uverljivu početnu tačku.

Ipak, sve do 2019. godine pristup Trampove administracije, koji podrazumeva konfrontirajući odnos prema Kini, nije zapravo bio prihvaćen od strane političke elite na obema stranama stranačke podele. Iznenađujuće brzo, Trampovo neprijateljsko držanje prošlo je put od političke idiosinkrazije do opšteprihvaćene mudrosti. Čak je i senator Elizabet Voren, demokratski predsednički kandidat[1], počela da poziva na zauzimanje čvršćeg stava prema Pekingu.

U javnom mnjenju došlo je do sličnog pomeranja. Istraživanje Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) pokazalo je da je udeo Amerikanaca koji imaju nepovoljno gledište na Kinu skočio na 60 odsto 2019. godine sa 47 odsto godinu dana ranije. Svega 26 odsto Amerikanaca gleda blagonaklono ovu zemlju. Još nešto se promenilo 2019. Ono što je počelo kao trgovinski rat – razmena udaraca oko carina dok su se dve strane svađale o američkom trgovinskom deficitu i kineskoj krađi intelektualne svojine – brzo se premetnulo u grupu drugih sukoba.

Ukratko, Sjedinjene Države i Kina su sukobljene u tehnološkom ratu oko globalne dominacije kineske kompanije Huavej u oblasti 5G telekomunikacionih mreža i u ideološkom sukobu oko reakcija na zlostavljanje ujgurske muslimanske manjine u kineskoj oblasti Sinkjang, kao i u klasičnom takmičenju supersila za primat u nauci i tehnologiji. Takođe se pomalja monetarni rat oko kursa kineskog juana, koji je Narodna banka Kine dopustila da oslabi u odnosu na dolar.

Stariji čitaoci verovatno će novi Hladni rat smatrati za lošu ideju. Njihova sećanja na prvi možda obuhvataju iskustva zamalo izbegnutog Armagedona, kao što je Kubanska raketna kriza iz 1962. godine, i više konvencionalnih ratova vođenih u zemljama od Vijetnama do El Salvadora. Ali nema očiglednog razloga zašto bi Drugi hladni rat obuhvatio balansiranje na ivici nuklearnog rata ili ratove preko posrednika (proxy wars).

Pre svega, Kina je toliko inferiorna u odnosu na SAD u pogledu nuklearnog naoružanja da je mnogo verovatnije da se bilo kakav eventualni sukob odigra u sajber prostoru ili samom svemiru, nego da se vodi interkontinentalnim raketama. Osim toga, Narodna Republika nema isti pristup globalnom ekspanzionizmu kakav je imao Sovjetski Savez. Kineski novac se sliva u infrastrukturne projekte i u džepove političara, a ne u gerilske pokrete. Inicijativa „Jedan pojas, jedan put“ (One Belt, One Road) – najznamenitiji prekomorski investicioni program kineskog predsednika Sija Đinpinga – nije usmeren ka izvođenju svetske revolucije.

Ukoliko se Drugi hladni rat ograniči na ekonomsko i tehnološko takmičenje između dva sistema – jednog demokratskog, i drugog koji to nije – koristi od njega bi mogle da prevagnu u odnosu na cenu. Uostalom, ekonomski zamajac podstaknut istraživačkim i razvojnim operacijama povezanim sa originalnim hladnim ratom je delimični razlog zašto je američki rast bio tako snažan 50-ih i 60-ih godina 20. veka.

U to doba, bilo je takođe i političke koristi. Nakon što je popustio grč makartizma[2], i pošto su Amerikanci postigli konsenzus da su suočeni sa zajedničkim spoljnjim neprijateljem, unutrašnje podele su znatno ublažene. Znakovito je da je jedan od najsnažnijih izvora političkih i društvenih sukoba u doba Hladnog rata bio rat protiv komunizma u kojem Sjedinjene Države nisu uspele da pobede – protiv Vijetnama.

Ako se Amerikanci sada razbude suočeni sa spoljnim neprijateljem, zar to ne bi smanjilo zloglasnu skorašnju unutrašnju polarizaciju, koju možemo da uočimo u opadanju dvostranačkog saglasja (bipartisanship)[3] u Kongresu kao i po žestini diskursa na društvenim mrežama? To jeste mogućnost.

Možda koncept spoljašnjeg neprijatelja može da uveri političare u Sjedinjenim Državama da posvete zamašne resurse razvoju novih tehnologija, kao što je kvantno računarstvo. Dokazi o kineskoj špijunaži i operacijama uticaja u američkim akademskim institucijama i u Silicijumskoj dolini su već usmerili vladu da prioritizuje istraživanje i razvoj u nacionalnoj bezbednosti. Ne bi bilo ništa drugo do katastrofe ukoliko bi Kina pobedila trku za kvantno računarstvo, koja bi učinila sve konvencionalne sisteme računarske enkripcije zastarelim.

Jedan veliki rizik Drugog hladnog rata jeste taj što se pouzdano može pretpostaviti da su Sjedinjene Države predodređene da u njemu pobede. To je pogrešno razumevanje kako Prvog hladnog rata, tako i sadašnje situacije. Godine 1969. američka pobeda nad komunističkim protivnikom uopšte nije izgledala neminovnom. Takođe nije bilo predviđano da će eventualni kolaps Sovjetskog Saveza proteći u tolikoj meri bez krvoprolića.

Štaviše, Kina danas predstavlja veći ekonomski izazov nego što je Sovjetski Savez ikada bio. Istorijske procene bruto društvenog proizvoda pokazuju da ni u jednom trenutku tokom Hladnog rata sovjetska ekonomija nije bila veća od 44 odsto američke ekonomije. Kina je već potisnula Ameriku prema barem jednom pokazatelju 2014. godine: bruto društvenom proizvodu zasnovanom na paritetu kupovne moći, koji se usaglašava sa činjenicom da su troškovi života niži u Kini. Sovjetski Savez nikada nije mogao da se osloni na resurse dinamičnog privatnog sektora. Kina može. U nekim sferama tržišta – od kojih su posebno značajne finansijske tehnologije – Kina je već ispred SAD.

Ukratko, 2019. nije 1949. Severno-atlantski pakt je bio potpisan pre sedamdeset godina kako bi se suprotstavio sovjetskim ambicijama; ništa slično nije formirano kako bi se zauzdala Kina. Ne očekujem da Drugi korejski rat izbije naredne godine. Bez obzira na to, očekujem da ovaj novi Hladni rat postane još hladniji, čak iako gospodin Tramp pokuša da ga otkravi trgovinskim sporazumom sa Kinom. Američki predsednik može biti katalizator velikog zahlađenja, ali to nije nešto što bi mogao po svojoj želji da poništi.

Ekonomista Moric Šularik (Moritz Schularick) i ja smo 2007. godine skovali termin „Kimerika“ kako bismo opisali simbiotički ekonomski odnos između Kine i SAD. Danas, to partnerstvo je mrtvo. Drugi hladni rat je počeo. I, ako je istorija ikakav vodič, on će potrajati mnogo duže od predsednika u čije vreme je počeo.

Reference:
[1] Elizabet Voren, koja je senator iz Masačusetsa od 2013, jedan je od kandidata u preliminarnim izborima u okviru Demokratske stranke. Predsednički kandidat ispred ove stranke biće izabran tek polovinom naredne godine. Izbori za delegate na stranačkoj konvenciji biće održani između februara i juna 2002. godine.
[2] Makartizam je termin koji označava optuživanje političkih protivnika za izdaju i subverzivne aktivnosti nazvan po američkom senatoru Džozefu Makartiju (1908–1957). Makarti je bio republikanski kongresmen iz Viskonsina i bio je istaknuta ličnost u onome što je postalo poznato kao „drugi crveni strah“ (prvi se odnosi na period po okončanju Prvog svetskog rata i rane 20-e). Pravne osnove pokreta postavljene su pre Makartijevog uspona na državnoj političkoj sceni, izvršnik naređenjem predsednika Harija Trumana iz 1947. godine. Njime je naređeno ispitivanje veza uposlenika u federalnim organima sa organizacijama koje su „totalitarne, fašističke, komunističke ili subverzivne“ ili zagovaraju „promenu oblika vladavine Sjedinjenih Država“. Tokom Makartijeve ere više stotina Amerikanaca bilo je optuženo da su „komunisti“ ili „komunistički simpatizeri“ i podvrgnuti su oštrim istražnim postupcima. Od polovine pedesetih pokret je jenjavao zbog slavljenja podrške javnosti i suprotstavljanja američkog Vrhovnog suda koji je predvodio sudija Erl Voren (Earl Warren).
[3] Bipartisanship je izraz koji označava saglasnost obe vodeće stranke oko nekog pitanja u onim političkim sistemima (kakav je i u SAD) gde je snažna dominacija dve političke stranke.