Izvor: NSPM

Na brz oporavak globalne ekonomije ne treba računati. Predstoji u krajnjoj liniji sedam teških godina zatezanja kaiševa, kako bi se očistile posledice aktualne finansijske krize. Takva izjava ministra finansija Nemčake Volfganga Šojblea čula se na subotnjem sastanku Nobelovaca u Švajcarskoj. U svom pesimizmu ministar finansija nije usamljen. Sa njim su solidarni i drugi ugledni ekonomisti, između ostalog izvršni direktor MMF Kristin Lagrd.

Snovi poput vizija biblijskog faraona o sedam mršavih i sedam debelih krava, teško da su posetili pragmatičnog Nemca. Mističke prognoze danas je uspešno zamenila kompjuterska analiza. A ona signalizira da se napredak globalne ekonomije dešava, ali ne treba se povoditi njime. Ovaj napredak je nestabilan i u svakom trenutku može da ga zameni recesija. U Evropi za nosioce virusa rizika Šojble smatra, osim onih što već sede u zadnjim klupama na čelu sa Grčkom, Italiju i Španiju. Kristin Lagard je zabrinutija nesposobnošću SAD da kontrolišu budžetsku zaduženost. I tako je svetska ekonomija na klizavom putu i potreban joj je sedmogodišnji plan za prevladavanje krize.

Pavel Medvedev, poslanik Državne dume, član Nacionalnog bankarskog saveta izražava se optimistički, mada i sa ogradama.

– Ne znam da li sedmogodišnji ili ne, ali on je potreban za prevladavanje krize. Već nekoliko godina ovaj plan pokušavaju da sastave a voz je i dalje tamo. Dvadesetorica je pokušala da se dogovori, i ja sam se u to uzdao. Ispostavilo se da se ni o čemu nisu dogovorili. Sada republikanci sa demokratama u Americi pokušavaju da se dogovore i ne uspeva im najbolje. Politički pritisak na ekonomske probleme neverovatno je velik, i to ometa dogovor. Ali ipak, ja sam umereni optimista, meni se ne čini kao da stojimo pred smakom sveta.

Mislim da će i SAD i Evropa morati pod hladan tuš, ekonomski u krajnjoj liniji. Ipak situacija se postepeno normalizuje. I ući će više ili manje u normalne tokove, mada, naravno opasnosti razne vrste će još vrebati čovečanstvo. Ako bi pošlo za rukom da se postigne veliki napredak ekonomije, tada problem beskrajne zaduženosti ne bi bio tako akutan. A kako izaći na kraj sa njim, kada praktično napretka ekonomije nema, vrlo teško je smisliti. I zatezanje kaiševa, i odsustvo brzog rasta politički je vrlo teško preživeti.

Recepti koje je izneo u svoj istupanju Volfgang Šojble za predstavnike intelektualne elite teško da su postali otkriće. Tačno, neophodna je konsolidacija budžeta u problematičnim zemljama. Da, i bez koordinacije ekonomske politike Evropa neće se moći dalje. Kao ni bez rekapitalizacije banaka i niskih kreditnih kamatnih stopa. Da ne govorimo o strogoj ekonomiji državnih troškova — dopalo se to stanovništvu ili ne. I, naposletku, ništa osim strpljenja aktuelni finansijski gurui, po svemu sudeći, ne mogu da ponude javnosti.