Izvor: NSPM

Po Hegelu “jedina stvar koju učimo iz istorije je da ništa nismo naučili od istorije”. Aktuelna kriza u evrozoni navodi na još pesimističnije čitanje. Nakon što su naučili lekcije iz perioda nakon Prvog svetskog rata, i stoga ih izbegli posle Drugog svetskog rata, kreatori politike u Evropi sada ponavljaju te iste teške greške.

Po okončanju onoga što su tada zvali Veliki rat, pobednički saveznici su se suočili sa potrebom da rekonstruišu globalni ekonomski sistem. Odluke koje su doneli bile su katastrofalne i utrle su put ka Velikoj depresiji te ponovnom izbijanju rata 1939. godine.

Kazneni i na kraju nesprovodivi Versajski ugovor koji je izmamio Džon Majnard Kejnzovu polemiku „Ekonomske posledice mira“ (The Economic Consequences of the Peace) spadao je među te odluke. Još katastrofalnija, iako je manje upamćena, bila je odluka o vraćanju na zlatni standard prema paritetima iz 1914. godine, koja je u stvari poništila efekte inflacije proizvedene ratom.

Kejns se u trku vratio knjigom „Ekonomske posledice g. Čerčila“ (The Economic Consequences of Mr. Churchill), koja tačno predviđa katastrofalne posledice – u smislu nezaposlenosti i smanjenja ekonomske aktivnosti – usled pokušaja ‘britanskog buldoga’, tadašnjeg ministra finansija, da smanji cene i zarade na predratni nivo.

Kejnsa su ignorisali i krajem dvadesetih šampioni fiskalnog pravoverja uveliko su čestitali sebi na uspešnoj obnovi predratne normalnosti. Ali njihov prividni uspeh je samo pripremio teren za Veliku depresiju koja je počela u SAD 1929. godine.

Kako se Depresija vukla, nacionalne vlade su jedna za drugom napuštale zlatni standard koji je obnovljen sa onoliko napora. I što su pre to učinile, to su se brže oporavljale. Ali taj oporavak je ipak usledio prekasno i nije sprečio uspon Hitlera i izbijanje svetskog rata.

Prošlo je skoro sto godina, a mnoge greške iz dvadesetih godina se ponavljaju. Kriza koja je dovela globalni finansijski sistem na ivicu kolapsa 2008. godine razobličila je neracionalno masovno zaduživanje, na prvom mestu radi finansiranje balona nekretnina u SAD i nekoliko evropskih zemalja. U procesu spasavanja finansijskih sistema i reagujući na oštar pad privredne aktivnosti, evropske vlade garantuju privatni dug i same upadaju u značajne dugove. Sada vlasnici obveznica zahtevaju da se puna otplata njihovih potraživanja obezbedi usvajanjem mera “štednje” koje će skoro sigurno ponovo dovesti do recesije.

Ali za razliku od vlasnika obveznica od pre 1914. godine, današnji vlasnici obveznica su loše zajmove pravili otvorenih očiju, računajući na spasavanje koje su ispravno predvideli. U nekim slučajevima, kao u slučaju grčkih kredita koje je Goldman Saks osmislio tako da se proigraju kriterijumi za ulazak u evrozonu, zajmodavci su aktivno saučestvovali u prevari. U drugim slučajevima, oni su jednostavno računali da će EU preuzeti krivicu zbog sopstvenog odsustva poslovne odgovornosti.

U svakom slučaju, vlasnici obveznica zaslužuju da pretrpe značajni gubitak. Otpori prema ovom neophodnom koraku pre svega potiču iz Evropske centralne banke (ECB), a posebno od njenog predsednika Žan-Klod Trišea.

Kao i kod njegovih američkih pandana, Trišeova karijera sastojala se od više puta nagrađenih neuspeha. Iako im je obaveza bila da održe ekonomsku stabilnost u evrozoni, Triše i ECB su fundamentalno omanuli i propustili da predvide globalnu finansijsku krizu ili da pak podrže koherentnu politiku kao odgovor na nju. Umesto da traži održivu osnovu za ekonomski oporavak, ECB je potpuno usredsređena na odbranu interesa finansijskog sektora i na odbranu sistema ciljane inflacije koji još uvek vidi kao svoje najveće dostignuće.

Od svog osnivanja, ECB je zahtevala održavanje stope inflacije na ili ispod 2 odsto, na pretpostavci da je niska i stabilna inflacija najbolja osnova za održivi dugoročni rast. Cilj je uglavnom postignut, ali su pretpostavke na kojima se on zasniva omanule. Sada se zna da niska inflacija povećava rizik od nastajanja balona rasta cena aktiva, a da rešavanje kontrakcija ekonomije izazvanih dugom poput onih u SAD i EU, zahteva višu, a ne nižu inflaciju.

ECB je tražila sve moguće načine da održi ulogu kreditnih rejting agencija i da se odupre svakoj meri koja bi dovela do toga da agencije proglase bankrot bilo koje vlade u EU. Izgleda da je vođstvo EU konačno rešilo da zagrize ovaj konkretni metak tako što je diglo ruke od pokušaja da zaobiđe problem grčkog duga sprečavanjem proglašenja bankrota od strane agencija za kreditni rejting – koje su same pomogle da do problema uopšte dođe.

Međutim, opsežnije rešenje izgleda dalje nego ikada. ECB, kao i njegovi prethodnici iz dvadesetih, daje sve od sebe da se postigne povratak na pred-kriznu “normalnost”, sve sa ciljanom inflacijom, nezavisnom centralnom bankom i potpunim odvajanjem fiskalne i monetarne politike. Pravi recept za katastrofu.

„Eksperiment evro“ je pokazao van svake razumne sumnje da kombinacija nezavisnih nacionalnih fiskalnih politika i moćne centralne banke, zadojene politikom pukog fokusiranja na stabilnost cena, ne može biti održiva. Narodni otpor prema kombinaciji štednje i paketa spasavanja je jak i samo će se intenzivirati. Ako se budu zadržale tekuće politike, ECB se može naći u prilici da predsedava nad uništavanjem valute kojom je stvorena da upravlja.

Ali šta je alternativa? Kratkoročni problem je stabilizovati evropsku ekonomiju i vratiti evro na održivu osnovu. Ovo se može uraditi samo smanjenjem masivnog duga nastalog spasavanjem finansijskog sistema, a to pak zahteva da se većina troškova spasavanja vrati nazad u isti taj sistem putem kombinacije restrukturiranja (neophodnost koja je konačno priznata u grčkom slučaju) i prihvatanja privremenog povećanja inflacije. Otpor ECB prema oba kursa delovanja će biti snažan, ali se oni moraju prevazići – tokom cele ove krize ECB je deo problema a ne deo rešenja.

Pravi odgovor je se kratkoročne stimulativne mere moraju kombinovati sa dugoročnim ciljevima značajno ambicioznijim od onih iz Mastrihtskih sporazuma na kojima se zasniva evro. Ovaj “tvdi kejnzijanski” pristup se zasniva na premisi da ukoliko vlade žele da stabilizuju makroekonomiju u doba krize, one moraju održati svoj fiskalnu sposobnost da to urade.

Ovde ima nečeg za svakoga. Francusko-nemačko jezgro ne može beskrajno spasavati nesposobne trošadžije. A za EU periferiju je ovo bolja alternativa od destruktivne politike štednje.

Ostaje da se vidi da li će EU biti veran viziji saradnje na kojoj je osnovan.

Džon Kigin je profesor i saradnik Australian Research Council Federation na Univerzitetu u Kvinslendu. Autor je knjige: „Zombi ekonomija: Kako mrtve ideje još šetaju među nama“, Zombie Economics: How Dead Ideas Still Walk Among Us (Princeton University Press, 2010).