Izvor: Blic

I istorija ponekad naginje patosu. Januara 2017, kada Donald Tramp položi zakletvu kao 45. predsednik SAD, američka era će proslaviti stotu godišnjicu, ali će to istovremeno biti i njen pogreb.

Zapad je u modernom obliku konstituisan januara 1917. Prvi svetski rat je besneo u Evropi, a američki predsednik Vudro Vilson obratio se u Vašingtonu svom narodu i rekao da je vreme da Amerikanci preuzmu odgovornost za “mir i pravdu”. “Moramo učiniti svet bezbednim za demokratiju”, rekao je. Objavio je rat Nemačkoj i uputio vojsku u Evropu da obezbedi pobedu zapadnim demokratijama – a SAD su preuzele ulogu lidera zapadnog sveta. Bila je to rana faza političke globalizacije.

Sto godina kasnije: Tramp.

Tramp, koji ne želi da ima posla s globalizacijom; Tramp, koji propagira američki nacionalizam, izolaciju, delimično povlačenje iz svetske trgovine i ne želi da preuzme ni najmanju odgovornost za globalni problem kao što su klimatske promene. Sve to posle perverzne izborne kampanje, koju su obeležile netrpeljivost, rasizam i huškanje.

U središtu zapadnog projekta je ljudsko dostojanstvo. Posle revolucija u Francuskoj i SAD krajem 18. veka, države su prvi put počele da garantuju ljudska prava. Ljudska prava imaju normativan karakter, napisao je Hajnrih August Vinkler u svom monumentalnom delu “Istorija Zapada”. Rasista ne može da bude oličenje tog normativnog projekta. Tramp ne zna šta je dostojanstvo – ni kada je on u pitanju, ni kada su u pitanju drugi. On nije kvalifikovan da bude lider zapadnog sveta zato što ne želi da preuzme tu ulogu, niti je za to sposoban.

Sada se suočavamo s prazninom – strahom od upražnjenog prostora. Šta će se desiti sa Zapadom, Evropom i Nemačkom bez SAD kao vodeće sile? Nemačka je čedo Zapada, naročito Sjedinjenih Država, oživelo zahvaljujući širokogrudosti Amerike, a sada u stanju dubokog šoka. Američki predsednik je uvek istovremeno bio i naš predsednik, barem u izvesnom smislu, a Barak Obama je bio dostojan predsednik Zapada. Sada moramo da se snađemo bez zapadnog vođstva, navodi “Špigl”.

Lepak koji je društva držao na okupu

Za vreme američkog vođstva ujedinjene demokratije su prilično uspešno izlazile na kraj s konkurentskim sistemima. Pobedile su konzervativno Nemačko carstvo i Austrougarsku u Prvom svetskom ratu. U Drugom svetskom ratu uništile su fašističke režime u Nemačkom rajhu i Italiji. U hladnom ratu vršile su pritisak na komunistički Sovjetski Savez i njegove servilne sledbenike sve dok se nije raspao. Početkom 1990-tih istorijski pobednik je bio nedvosmislen: Zapad.

Šta ga je činilo tako jakim? S jedne strane, sama sloboda. Tržišna ekonomija je bila u očiglednoj prednosti u odnosu na ekonomske forme koje je država direktnije kontrolisala. U takvim uslovima, Zapad je razvio bolje proizvode i uspostavio blagostanje, dok je istovremeno jačao i dobijao ratove.

Strah od gubitka slobode bio je snažan lepak koji je držao društva na okupu. “Očuvaćemo naše slobode kod kuće i u inostranstvu, a možda ćemo ih i proširiti”, to je bio fundamentalni zapadni konsenzus. To je ideja koja je zemlje držala na okupu. Pod američkim rukovodstvom i američkim nuklearnim štitom bile su jake i relativno ujedinjene kao “Zapad”.

Dva straha zapadnog društva

Devedesete godine su bile najsrećniji period za Zapad. Demokratski svet se proširio, a činilo se da su strahovanja za našu slobodu bila zauvek rasterana. Nije više bilo velike sile koja bi dovela u pitanje slobodu, piše “Špigl”.

Sve do 11. septembra 2001, kada je sve krenulo ispočetka. Ratoborni islamisti udarili su na prestonicu mira Njujork i Pentagon u Vašingtonu. Od tada se terorizam neprestano širi. Ovoga puta ne preovladava strah od gubitka slobode, kao u prošlosti, već strah od same slobode. Upravo ta promena utrla je put Donaldu Trampu do Bele kuće.

Ta dva straha uvek postoje istovremeno u zapadnim društvima. Sloboda je nešto u čemu uživamo i čega se plašimo, sloboda se brani i protiv nje se bori, sloboda se širi i ograničava. Pitanje je samo koji strah preovladava u društvu i koja je struja na vlasti.

Sami sa svojim strahovima

Strah od slobode može da se javi u mnogo različitih oblika. Postoji strah za sopstvenu slobodu, ali često je to i strahovanje od slobode drugih. Francuski egzistencijalista Žan-Pol Sartr je rekao: Pakao – to su drugi ljudi. Pod uslovom da su slobodni, mogli bismo da dodamo.

Ukoliko su dovoljno slobodni da prelaze granice i traže nova mesta koja će naseliti. Ukoliko su dovoljno slobodni da izvoze svoje proizvode i samim tim konkurišu proizvodima drugih zemalja. Ako su dovoljno slobodni da se bore za ravopravnost, kao žene, homoseksualci, ili ne-belci. Smatra se da su belci, naročito stariji muškarci, uzdigli Trampa na presto. U njima je imao izuzetno snažnu podršku na izborima.

Kako kontrolisati BES

Nema sumnje da je bilo pogrešno prepustiti te muškarce i žene koje misle kao oni da se sami nose sa svojim strahovima, odnosno ne shvatati ih ozbiljno. Strahovi koji dugo tinjaju generišu bes, naročito protiv onih koji su optuženi da ne rade ništa da te strahove ublaže, drugim rečima, protiv establištmenta, kako političkog, tako i medijskog.

Tim ljudima je na internetu prvi put pružena prilika da daju oduška svom gnevu, dopru do šire javnosti i doprinesu povećanju broja uplašenih i gnevnih. Kada je Donald Tramp stao na čelo tog gnevnog pokreta, dobio je podršku koja mu je bila neophodna da postane predsednik. Očekuje se da će sada ograničiti slobode, uključujući i slobodnu trgovinu i imigraciju. Mnogi Amerikanci, naročito manjine, ponovo strahuju za slobodu, ali ovoga puta pretnja dolazi iznutra. Strahuju da će se za vreme Trampove vlasti suočiti sa još većom diskriminacijom.

Amerika je dugo bila orijentir za Zapad, ali ako Tramp bude vladao onako kako je obećavao tokom kampanje, zemlja slobode volje odreći će se uloge lidera slobodnog sveta, a onda je red na Evropu. Kontinent treba da se odupre populizmu, mudro kombinujući ozbiljno shvatanje strahova i suočavanje s gnevom, ne ograničavajući slobode.

Krajnje je vreme da Evropa počne da pridaje veći značaj Evropskoj uniji, a šok zbog Trampove pobede mogao bi da doprinese da se to najzad i desi. Nažalost, Evropa je u najgorem stanju u poslednjih nekoliko decenija. Britanci napuštaju EU, delimično iz straha od slobode ostalih, slobode da se nastane u Velikoj Britaniji. Mnoge vlade ističu pitanja koja ih dele, a ne ona koja ih ujedinjuju. Evropske države se udaljavaju.

Merkel mora da postane novi Vudro Vilson

Dugo su to sebi mogle da dozvole. Tokom stogodišnje zaštitničke i rukovodeće sile Zapada, njeni saveznici su vodili relativno lagodan život. Mogli su sebi da dozvole luksuz da bez entuzijazma slede evropsku ideju, zato što su tu bili Amerikanci. Sada će Evropa verovatno morati sama da brine o sopstvenoj bezbednosti – i to u vremenima kada su u njenom susedstvu Vladimir Putin, Redžep Tajip Erdogan i Islamska država.

Zapadni lideri – bez Amerike – suočeni su s monumentalnim zadacima. Nemačka kancelarka Angela Merkel je predstavnica jake države i ima snažne moralne temelje, što je pokazala u izbegličkoj krizi. Ona ne mora da bude Vudro Vilson, ali trebalo bi da postane odlučni vođa Evrope. Ako to ne bude, to će značiti da nije prepoznala znakove vremena.