Izvor: AMHR

Ruski predsednik Vladimir Putin je učestvovao je u završnoj sednici Međunarodnog raspravnog kluba Valdai, koji je ove godine 13. godišnji sastanak održavao na temu “Budućnost je u toku – Oblikovanje sveta budućnosti”. Tokom trodnevne manifestacije u radu kluba je učestvovalo 130 stručnjaka i političkih analitičara iz 35 zemalja, koji su govorili o aktuelnim pitanjima u razvoju međunarodnih odnosa, o unutrašnjoj političkoj organizaciji, ekonomiji, demografiji i tehnologiji. Učesnici su razmenili stavove i tražili način da se ublaže posledice radikalnih promena na svetskoj političkoj karti, krize i rada demokratskih sistema, a raspravljalo se o razvoju puteva u odnosima između Rusije i EU, te kako bi globalni sistem mogao izgledati za 10 godina. Na završnoj sednici su učestvovali i bivši predsednik Finske Tarjom Halonen, bivši predsednik Austrije Heinz Fischer i bivši predsednik Južne Afrike Thabo Mbeki.

Predsjednik Ruske Federacije Vladimir Putin:

Tarjom, Heinz, Thabo, kolege, dame i gospodo,

Veliko mi je zadovoljstvo videti vas opet. Želim u početku zahvaliti svim učesnicima Međunarodnog raspravnog kluba Valdai, iz Rusije i inostranstva, za njihovu konstruktivnu ulogu u ovom poslu, a želim se zahvaliti i našim uvaženim gostima na njihovom učešću u ovoj javnoj raspravi.

Naš uvaženi moderator mi je poželeo dobar odlazak u penziju. Ja sam sebi želim isto, ali kada za to dođe vreme. Ali ja još nisam u penziji, nego sam za sada vođa ove velike zemlje. Kao takvom, dolikuje mi da pokažem suzdržanost i izbegnem iskazivanje preterane agresivnosti. U svakom slučaju, ne mislim da je to moj stil.

No, mislim da bismo trebali biti iskreni jedni prema drugima, posebno ovde, na ovom skupu. Mislim da bismo trebali držati iskrene, otvorene rasprave, inače naš dijalog nema smisla i biće nezanimljiv i potpuno neinteresantan. Mislim da je ovaj način rasprave danas izuzetno potreban, obzirom na velike promene koje se događaju u svetu. Tema našeg susreta ove godine, “Budućnost je u toku – Oblikovanje sveta budućnosti”, vrlo je aktuelna.

Prošle godine su učesnici Valdai Foruma raspravljali o problemima u trenutnom svetskom poretku. Nažalost, malo toga se promenilo na bolje tokom poslednjih meseci. Zapravo, bilo bi poštenije reći da se ništa nije promenilo.

Napetosti izazvane promenama u preraspodeli ekonomskog i političkog uticaja i dalje rastu. Međusobno nepoverenje stvara teret koji sužava naše mogućnosti u pronalaženju učinkovitih odgovora na stvarne pretnje i izazove s kojima se svet danas suočava. U suštini, celi projekt globalizacije je u krizi, a danas u Evropi, kao što znamo, čujemo glasove koji govore da je multikulturalizam propao.

Mislim da je ova situacija u mnogočemu rezultat pogrešnih, brzopletih i do neke mere preterano samouverenih odabira elite nekih zemalja pre četvrt veka pre. Još pre, kasnih ’80-ih početkom ’90-ih, bilo je prilika ne samo da se ubrza proces globalizacije, nego da on bude drugačijeg kvaliteta i skladniji, prirodniji i održiviji.

No, neke zemlje koje su sebe videle kao pobednike u Hladnom ratu, ali ne samo to, rekle su i otvoreno da je u toku jednostavno globalno preoblikovanje koje će se uklopiti u njihove političke i ekonomske interese.

U svojoj euforiji, oni su odustali od stvarnog i ravnopravnog dijaloga s drugim učesnicima u međunarodnom životu. Umesto da su odlučili poboljšati ili stvoriti univerzalne institucije, pokušali su celi svijet podčiniti vlastitim organizacijama, normama i pravilima. Oni su izabrali put globalizacije i sigurnosti za sebe i za svoje drage, za nekolicinu odabranih, a ne za sve.

Možemo biti i iskreni i reći ovdje, što znamo jako dobro, da se mnogi nisu slagali s onim što se događa, ali neki tada nisu mogli reagirati, a drugi nisu bili spremni odgovoriti. Rezultat je da imamo sistem međunarodnih odnosa u grozničavom stanju, a globalna ekonomija se ne može izvući iz sistemske krize. U isto vreme, pravila i načela u ekonomiji i politici su stalno kršena i često smo znali videti da je ono što je samo juče uzimano kao istina i bilo dizano na nivo dogme sutra potpuno negirano.

Sile koje su danas u nekim standardima ili normama videle svoju korist, prisiljavale su sve ostale da ih se pridržavaju. Ali ako im sutra ti isti standardi nisu bili korisni, oni su ih hitro bacali u smeće, proglašavali ih zastarelima, te postavljali ili pokušali postaviti nove standarde i pravila.

Dakle, videli smo odluke o pokretanju vazdušnih napada u centru Evrope, protiv Beograda, onda je došao Irak, a zatim Libija. Operacije u Avganistanu su počele bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U želji da se pomeri strateška ravnoteža u njihovu korist, ove države su se raspale. Oni su stvorili i naoružane terorističke grupe, čiji članovi okrutno postupaju prema milionima civila, zbog čega imamo milione raseljenih osoba i imigranata, koji su čitave regije gurnuli u haos.

Vidimo kako se žrtvuje slobodna trgovina i protiv zemalja se sankcije koriste kao sredstvo političkog pritiska. Zaobilazi se Svetska trgovinska organizacija i pokušavaju se uspostaviti zatvoreni ekonomski savezi sa strogim pravilima i preprekama, u kojima su glavni dobitnici njihove multinacionalne korporacije.

Znamo da se to događa. Oni vide da ne mogu rešiti sve probleme u okviru WTO, te su pomislili: zašto ne odbaciti pravila i samu organizaciju i umesto nje izgraditi novu. To ilustruje upravo ono što sam rekao.

Istovremeno, neki od naših partnera ne pokazuju nikakvu želju za rešavanjem realnih međunarodnih problema u svetu danas. U organizacijama kao što je na primer NATO, osnovan tokom Hladnog rata i danas je jasno da je zastario, unatoč svim pričama o potrebi da se prilagodi novoj stvarnosti, pravo prilagođavanje se ne odvija. Vidimo stalne pokušaje da se OEBS, ključni mehanizam zajedničke evropske i transatlantske bezbednosti, uključi i postane instrument u službi nečijih spoljnopolitičkih interesa. Rezultat toga je da je ova vrlo važna organizacija postala upitna.

Ali oni i dalje govore o pretnjama, imaginarnim i mitskim pretnjama kao što je “ruska vojna pretnja”. To je unosan posao koji može koristiti za pumpanje novog novca u odbrambeni budžet kod kuće, za sticanje saveznika koji će se pokoravati interesima samo jedne supersile, ali i do širenja NATO-a, koji će dovesti infrastrukturu i vojne jedinice bliže našim granicama.

Naravno, može biti ugodno, pa čak i unosno sebe prikazati kao zaštitnika civilizacije od novih varvara. Jedina stvar je što Rusija nema nameru napadati nikoga. Ovo sve je prilično apsurdno. Takođe sam pročitao analitičke materijale, koje ste napisali vi danas ovde, te vaše kolege u SAD-u i Evropi.

To je nezamislivo, glupo i potpuno nerealno. Sve članice NATO-a, zajedno sa SAD-om, verojatno imaju ukupnu populaciju od 600 miliona ljudi. Rusija ima samo 146 miliona. Jednostavno je apsurdno čak i zamisliti tako nešto. Pa ipak, oni se koriste ovim idejama u potrazi za ostvarenjem njihovih političkih ciljeva.

Još jedan mitski i imaginarni problem kojeg stvara SAD, a kojeg mogu samo nazvati histerijom, je navodno rusko uplitanje u američke predsedničke izbore. Sjedinjene Države imaju dosta istinskih hitnih problema, čini se. Od kolosalnog javnog duga do porasta nasilja vatrenim oružjem i slučajeva samovoljnog delovanja od strane policije.

Vi mislite da će se izborna rasprava fokusirati na ta i druge nerešene probleme?! Ali tamošnja elita nema ništa čime će uveriti društvo, čini se, i zato pokušava odvratiti pažnju javnosti ukazujući umesto toga na nekakve ruske hakere, špijune, agente uticaja i tako dalje.

Moram se pitati i pitam sve: Da li iko ozbiljan može i zamisliti da Rusija na neki način može uticati na izbor američkog naroda? Amerika nije neka vrsta “banana republike”. Nakon svega, to je velika sila. Ispravite me ako grešim.

Pitanje je, ako stvari nastave ići u ovom smeru, što očekuje ovaj svet? Kakav svet ćemo imati sutra? Imamo li odgovore na pitanja kako osigurati stabilnost, bezbednost i održivi privredni rast? Znamo li kako ćemo napraviti napredniji svet?

Danas, kao što sam rekao, o tim pitanjima u svetu ne postoji konsenzus. Možda ste došli do nekih zajedničkih zaključaka kroz rasprave, i ja bih, naravno, bio zainteresovan da ih čujem. Ali je jasno da postoji nedostatak strategije i ideje za budućnost, što stvara ozračje nesigurnosti i ima direktan uticaj na raspoloženje javnosti.

“Ljudi osete sve veći jaz između njihovih interesa i vizije elite, a jedina ispravna vizija je, naravno, samo ona koju odabere elita…”

Sociološke studije sprovedene širom sveta pokazuju da ljudi u različitim zemljama i na različitim kontinentima imaju tendenciju da budućnost vide tmurnu i pustu. To je tužno. Njih budućnost plaši. U isto vreme, ljudi vide da nemaju stvarnih mogućnosti ni sredstava za promenu ičega ili da utiču na događaje i oblikovanje politike.

Da, formalno govoreći, moderne zemlje imaju sve atribute demokratije: izbore, slobodu govora, pristup informacijama, slobodu izražavanja… No, čak i u najnaprednijim demokratijama većina građana nema stvarnog uticaja na politički proces i nema direktnog i stvarnog uticaja na vlast.

Ljudi osete sve veći jaz između njihovih interesa i vizije elite, a jedina ispravna vizija je, naravno, samo ona koju odabere elita. Zbog toga rezultati referendumi i izbori sve češće iznenađuju vlasti. Ljudi više ne žele glasati kako ih savetuju službeni i ugledni mediji ili glavne stranke. Društveni pokreti, koji su još nedavno bili ekstremno levi ili ekstremno desni, sada su u centru pažnje i političke teškaše guraju u stranu.

U početku su se ovi neugodni rezultati žurno proglašavali anomalijom ili prilikom. No, kad su postali češći, ljudi su počeli govoriti kako društvo ne razume one koji su u vrhu vlasti, a vlast je pala u histeriju i rezultate takvih referenduma i izbora proglašavala rezultatom rada strane, uglavnom ruske propagande.

Prijatelji i kolege, ja bih volio imati takav propagandni stroj ovde u Rusiji. Ali nažalost, to nije slučaj. Nemamo čak ni globalne masovne medije kao što su CNN, BBC i drugi. Mi jednostavno još uvek nemamo tu vrstu sposobnosti.

Što se tiče tvrdnje da su populisti porazili pametnu, treznu i odgovornu manjinu, ne bih govorio o populistima ili nečem sličnom, nego o običnim ljudima, običnim građanima koji su izgubili poverenje u vladajuću klasu. To je problem.

Usput, na političkom planu su izbori prestali biti instrument za promene. U sebi nemaju ništa, osim skandala i iskopavanje prljavštine – koji je nekome zadao patnju ili ko je s kim spavao. Oprostite, ali to prelazi sve granice. I iskreno, pogled na platforme raznih kandidata ostavlja utisak da su svi izrađeni od istog kalupa – razlika je mala, ako je uopšte i ima.

Čini se kao da elite ne vide produbljivanje raslojavanja u društvu i eroziju srednje klase, dok u isto vreme usađuju stanovništvu ideje koje su, po mom mišljenju, destruktivne za kulturni i nacionalni identitet. U nekim slučajevima i u nekim zemljama se narušavaju nacionalni interesi i neki se odriču suvereniteta u zamenu za korist koju im daje sluganski status.

Postavlja se pitanje ko su zapravo ti ljudi? Šira klasa nadnacionalne oligarhije i birokratije, koja često nije ni izabrana i nije pod kontrolom društva, odnosno većine građana, koji žele jednostavne i obične stvari – stabilnost, slobodan razvoj svoje zemlje, prilike za svoje i živote svoje dece, očuvanje kulturnog identiteta, i konačno, osnovnu sigurnost za sebe i svoje najmilije.

Ljudi su očigledno prestrašeni kada vide kako se terorizam iz daleke pretnje razvija u svakodnevicu, te da bi se teroristički napad mogao dogoditi u njihovoj neposrednoj blizini, u sledećoj ulici, ako ne i njihovoj vlastitoj, bilo improvizovani, eksplozivom ili običnim kamionom, koji se takođe može koristiti za masovna ubistva.

Štaviše, teroristički napadi koji su se dogodili u poslednjih nekoliko godina u Bostonu i drugim američkim gradovima, Parizu, Bruxellesu, Nici i nemačkim gradovima, kao i u našoj zemlji, nažalost, pokazuju da teroristi ne moraju imati jedinice ili organizirane strukture, nego da mogu delovati samostalno, na vlastitu ruku i samo trebaju ideološku motivaciju protiv svojih neprijatelja, to jest, protiv vas i nas.

Teroristička pretnja je jasan primer kako su ljudi pogrešili da na odgovarajući način procene prirodu i uzroke rastućih pretnji. Vidimo to na način kako se razvijaju događaji u Siriji. Tamo još niko nije uspeo zaustaviti krvoproliće i pokrenuti politički proces za rešavanje krize. Čovek bi pomislio da bismo sada konačno trebali počeli formirati zajednički front protiv terorizma, nakon svih dugih pregovora, ogromnih napora i teških kompromisa.

No, to se nije dogodilo. Moj lični dogovor s predsednikom SAD-a nije dao nikakve rezultate. Naime, neki ljudi u Washingtonu su bili spremni učiniti sve što je moguće kako bi se sprečilo da takvi dogovori zažive u praksi. To sve pokazuje neobjašnjivu, a ja bih rekao iracionalnu želju zapadnih zemalja da i dalje čine iste greške ili, kako mi ovde u Rusiji kažemo, da u hodu iznova stanu na iste grebulje.

Svi smo videli što se događa u Avganistanu, Iraku, Libiji i brojnim drugim zemljama. Moram pitati: gde su rezultati u toj borbi protiv terorizma i ekstremizma? Sve u svemu, gledajući na svet kao celinu, postoje neki rezultati u pojedinim regijama i mestima, ali globalnog rezultata nema, a teroristička pretnja i dalje raste.

Svi se sećamo euforije u nekim glavnim gradovima u vreme Arapskog proleća. Gde su te fanfare danas? Ruski pozivi na zajedničku borbu protiv terorizma se ignorišu. Štaviše, oni i dalje opremaju, pomažu i obučavaju terorističke grupe u nadi da će ih koristiti kako bi ostvarili svoje vlastite političke ciljeve. To je vrlo opasna igra. Ekstremisti su u ovom slučaju lukaviji, pametan i jači od vas, a ako igrate na ovu kartu s njima, uvek ćete izgubiti.

Kolege, jasno je da bi se međunarodna zajednica trebala fokusirati na stvarne probleme s kojima se čovečanstvo danas suočava, te učiniti da ovaj svet bude sigurnije i stabilnije mesto, i da se stvori pravedniji sistem međunarodnih odnosa. Kao što sam rekao, to je bitno za transformaciju globalizacije od nečega što je odabir nekolicine u nešto prihvatljivo za sve. To je moje čvrsto uverenje da možemo prevladati pretnje i izazove samo ako radimo zajedno i na čvrstim temeljima međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih nacija.

Danas su Ujedinjene nacije i dalje organizacija bez premca u reprezentativnosti i univerzalnosti i jedinstveno mesto za primereni dijalog. Njihova univerzalna pravila su nužna za uključivanje što je moguće više zemalja u ekonomske i humanitarne integracije, da im se garantuje politička odgovornost i da koordiniraju rad svojih akcija, a da istovremeno sačuvaju svoje suverenitete i razvojne modele.

Mi ne sumnjamo da je suverenitet centralni pojam celokupnog sistema međunarodnih odnosa. Njegovo poštovanje i njegova konsolidacija će pomoći izgradnji ​​mira i stabilnosti, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou. Postoje mnoge zemlje koje se mogu osloniti na mukotrpnu istoriju postavljanja leđa hiljade godina, kao što je Rusija, a takve zemlje znaju ceniti identitet, slobodu i nezavisnost. Mi ne tražimo globalnu dominaciju, širenje ili sukob s bilo kim.

Kako mi to vidimo, stvarno liderstvo se vidi u prepoznavanju stvarnih problema, umesto izmišljanja mitskih pretnji koje se koriste kako bi se preplašili ili pokorili drugi. Tačno tako Rusija danas razumije svoju ulogu u svetskim poslovima.

Postoje prioriteti bez kojih je nezamisliva prosperitetna budućnost naše zajedničke planete, a oni su očigledni. Neću reći ništa novo. Pre svega, tu su jednaka i nedeljiva sigurnost za sve zemlje. Tek nakon završetka oružanih sukoba i osiguranja mirnog razvoja svih zemalja, mi ćemo moći razgovarati o privrednom napretku i rešavanju socijalnih, humanitarnih i drugih ključnih problema. Važno je da stvarno vodimo borbu protiv terorizma i ekstremizma. Rečeno je više nego jednom da se to zlo može prevladati samo zajedničkim naporima svih država sveta. Rusija to i dalje nudi svim zainteresiranim partnerima.

Potrebno je na međunarodnom planu dodati i pitanje vraćanja državnosti bliskoistočnim zemljama, od ekonomije do društvene sfere. Uništenja džinovskih razmera zahtevaju stvaranje dugoročnog sveobuhvatnog programa, neku vrstu Marshallovog plana za oživljavanje ratom i sukobima razorenih područja. Rusija je u tom smislu spremna na aktivnu saradnju.

Mi ne možemo postići globalnu stabilnost, ako ne garantujemo i globalni ekonomski napredak. Bitno je osigurati uslove za kreativan rad i privredni rast tempom koji će stati na kraj podeli sveta u trajne pobednike i stalne gubitnika. Pravila igre u zemljama u razvoju trebaju barem dati priliku da uhvate korak sa onima koje poznajemo kao razvijene privrede. Trebamo raditi na nivou i tempu privrednog razvoja, kako bi plodovi ekonomskog rasta i tehnološkog napretka bili dostupni svima. Samo tako možemo pomoći da se stane na kraj siromaštvu, jednim od najgorih problema savremenog doba.

Takođe je apsolutno jasno da ekonomska saradnja treba biti obostrano korisna i temeljiti se na univerzalnim principima, što će omogućiti svakoj zemlji da postane ravnopravan partner u globalnim privrednim aktivnostima. Istina, svedočimo trendu regionalizma u svetskoj ekonomiji, što će verovatno potrajati u srednjeročnom razdoblju. Međutim, regionalni trgovinski sporazumi trebaju nadopuniti i proširiti, a ne zameniti univerzalne norme i propise.

Rusija se zalaže za usklađivanje regionalnih privrednih modela temeljenih na načelima transparentnosti i poštovanju interesa svih zemalja članica. Tako smo organizovali rad Evroazijske ekonomske unije i vodimo pregovore s partnerima, posebno u koordinaciji s projektom Novog puta svile, privrednog pojasa kojeg gradi Kina.

Očekujemo da ćemo promovisati veliko evroazijsko partnerstvo, koje obećava da će se razviti u jedan od centara integracije ogromnog evroazijskog područja. Za sprovođenje ove ideje smo već pokrenuli pregovore “5 + 1” i krenuli u zaključivanje sporazuma o trgovini i privrednoj saradnji između svih učesnika u ovom procesu.

Naš najvažniji zadatak je razviti ljudski potencijal i svet s dovoljno mogućnosti za sve, s visokokvalifikovanim radnicima, koji nudi pristup znanju i veliki izbor načina za ostvariti svoje potencijale, jer se samo takav svet može smatrati istinski slobodnim. Samo svet u kojem se ljudi iz različitih zemalja ne bore za opstanak, nego vode ispunjen život, može biti stabilan.

Budućnost je nemoguća i bez zaštite prirodne okoline, kao i rešavanja problema klimatskih problema. Zato treba očuvati prirodni svet i njegovu raznolikosti, te smanjiti ljudski uticaj na sredinu, što će nam biti prioritet narednih decenija.

Drugi prioritet je globalno zdravstvo. Naravno, postoje mnogi problemi, kao što su velike epidemije i visoka stopa smrtnosti u nekim regijama i slično. Dakle, postoji velik prostor za napredak. Svi ljudi na svetu, a ne samo elite, trebaju imati pravo na zdrav, dug i pun život. To je plemeniti cilj. Ukratko, temelje za budući svet treba izgraditi danas, ulaganjem u sva prioritetna područja ljudskog razvoja. I naravno, potrebno je i dalje voditi široke rasprave o našoj zajedničkoj budućnosti, tako da se čuju sve razumne i obećavajuće inicijative.

Kolege, dame i gospodo, uveren sam da ćete Vi, kao članovi Valdai kluba, aktivno učestvovati u ovom poslu. Vaša stručnost omogućava da se razumeju svi stavovi procesa u toku, kako u Rusiji tako i u svetu, da se donese prognoza i procene dugoročni trendovi, te iznesu nove inicijative i preporuke koje će nam pomoći da pronađemo put do prosperitetnije i održive budućnost koja nam svima toliko treba. Hvala vam puno na Vašoj pažnji.