Izvor: Fakti

Nakon dugog perioda dominacije, SAD su se zapitale, kako se ponašati u odnosu na vojnu eskalaciju Rusije i Kine. Reč je o promeni odnosa snaga, koja bi mogla gurnuti Ameriku ka prihvatanju multipolarnog sveta, a Evropu – ka formiranju sopstvenih odbrambenih potencijala.

Francuski list „Atlantico“ o tome je razgovarao sa dvojicom eksperata: Aleksandrom Del Valom i Sirilom Breom.

„Atlantico“: Iako su naslovi zapadnih novina prepuni vesti o ratu sa Islamskom državom, Pentagon je pre svega zabrinut zbog ruske i kineske pretnje. Kako piše The Washington Post, američko Ministarstvo odbrane razmatra eskalaciju u svetu koja bi mogla dovesti u pitanje nedvosmislenu vojnu superiornost Amerike. Do kakvih posledica bi mogla dovesti promena odnosa snaga vojnih sila? I da li bi to označilo kraj dominantnog položaja SAD u trenutnoj igri alijansi?

Del Val: Monteskje i de Tokvil su savršeno opisali situaciju, kada su rekli da na političkom nivou samo snaga može zaustaviti snagu. Kada je nje previše, postoji prirodna želja za njenom zloupotrebom. Tako je bilo sa Sjedinjenim Državama u periodu, kada su one bile jedina supersila tokom 1990-ih godina pa do sredine 2000-tih.

Nemoguće je ne primetiti štetu koja je nastala kao posedica takve politike – od Iraka i Avganistana do Libije i bivše Jugoslavije. Svojim mešanjem Amerikanci su destabilizivali čitave regione, svrgavali režime koji su bili jedini bedem protiv radikalnog islamizma (poput Sadama Huseina u Iraku), otvorili Pandorinu kutiju mikronacionalizama, kao u bivšoj Jugoslaviji…

U tom smislu, dominacija SAD je stvorila više problema nego što ih je rešila, a takođe je kreirala novu asimetričnu opasnost od islamizma. Rebalans snaga doneo bi samo korist.

Kako god bilo, za strah ili za nadu da će se taj rebalans desiti suviše je rano: vojno-tehnička superiornost Amerikanaca je takva da će kineska vojska prvo morati da napravi ogroman iskorak. Rusija zauzima vodeću poziciju u nuklearnim, raketnim i protivraketnim oblastima, ali američka superiornost je takva da bi rebalans značio pre svega formiranje protivteže i mogućnosti da se Americi kaže “ne”, a ne da se ona pobedi.

Ne sme se zaboraviti da je odbrambeni budžet SAD jednak jednoj trećini ukupnog ruskog BDP-a i da prevazilazi budžete 14 sledećih zemalja uzetih zajedno. Američki vojni troškovi iznose između 600 i 650 milijardi dolara godišnje, odnosno 1,8 milijardi dnevno, što je više od 4% njihovog BDP-a. Svi ostali zaostaju, i to veoma ozbiljno: Kina – 145 milijardi, Saudijska Arabija – 81, Rusija – 66, Indija – 48, Velika Britanija – 56,2, Francuska – 46, itd.

Ipak, ravnoteža snaga donekle se menja pod uticajem “antihegemonske” koalicije, da parafraziram Zbignjeva Bžezinskog. Čini mi se da bi to moglo podstaknuti SAD da prihvate multipolarni svet, to jest – da se razumnije ponašaju.

Neki stratezi poput Kisindžera pa čak i Bžežinskog i Koena kritikovali su američki intervencionizam u poslednjoj deceniji, koji je bio nerazuman i kontraproduktivan, izvor disbalansa i nezabeležene mržnje prema Sjedinjenim Državama i celom Zapadu.

Političari poput Bernija Sandersa i Donalda Trampa izražavaju još veće nezadovoljstvo intervencijama. Tako su neki američki stratezi i političari shvatili da je potrebno dozvoliti drugima da sami odluče kako će da žive, kao i da se konačno zavriši sa “arogancijom” i intervencionizmom. O tome je govrio još Semjuel Hantington, kojeg je na Zapadu kritikovao svako kome je palo na pamet, čak i ne pročitavši njegov rad i ne shvatajući da je on bio usmeren protiv intervencionizma i rata.

Izazov Rusije i Kine američkoj dominaciji u nekim regionima sveta može povući za sobom dve posledice. Prvo, potstaknuti SAD na dalji razvoj odbrambenih tehnologija, što potvrđuju najnovije odluke Pentagona i nova doktrina za očuvanje vojne i tehnološke prednosti nad ruskim i kineskim rivalima u dugoročnom periodu.

Cilj je da se ostvari novi nivo strateške prednosti koji još uvek izgleda kao naučna fantastika, ali je sasvim izvodljiv na srednji rok.

Najbitniji momenti su: razvoj veštačke inteligencije i robota, sistema pomoći vojnicima u donošenju odluka, novih sistema komunikacije i vizualizacije na bojnom polju, novih podmornica i dronova poslednje generacije.

Plan je da se obezbedi obuzdavanje neprijatelja, ne nuklearnim snagama, već i uz pomoć dominacije konvencionalnim oružjem.

NATO stratezi – bilo da su anglosaksonci, Poljaci ili iz Baltičkih država – imaju životnu potrebu za ruskom pretnjom i razmišljaju samo o tome kako da opkole Rusiju, odseku je od Zapada, iako stvarnu pretnju našim, u demografskom smislu oslabljenim, demokratijama predstavlja neoimperijalistički islamizam (o tome govorim već na prvoj godini).

Njemu se može suprotstaviti samo “panzapadni” ili “alterzapadni” savez koji bi trebalo da se fokusira na borbu protiv islamističkog totalitarizma i kasnije na obuzdavanje Kine (koja će jednog dana sigurno postati hegemon u nekim regionima sveta i koja je, kako mi se čini, dugoročno i srednjeročno lažni prijatelj Rusije).

Danas pak, Amerikanci rade upravo suprotno i čine sve kako bi odsekli Zapadnu Evropu od Rusije i na taj način očuvali svetsku dominaciju. Mislim da je to velika greška, jer je Kina istorijski neprijatelj Rusije, a monarhije Persijskog zaliva, koje se dodvoravaju Vašingtnonu, naši su lažni prijatelji a pravi neprijatelji, jer finansiraju džihadiste i rade na pokoravanju Zapada islamizmom.

U interesu Evrope je da se ujedini sa Rusijom, umesto da je obuzdava i gura u zagrljaj Kine.

Siril Bre: Dostizanje vojne prednosti koju SAD u odnosu na Kinu i Rusiju – još uvek veoma daleka hipoteza. Da bismo se u to uverili, dovoljno je da uporedite izdvojene vojne udele u BDP svake zemlje, kao i apsolutne cifre.

Ovde SAD potpuno pretiču potencijalne protivnike. Pored finansijskog pitanja, ne bi trebalo zanemariti ni tehnološku prednost koju su SAD dostigle poslednjih godina. Na kraju, moramo uzeti u obzir geografski faktor: u ovom trenutku SAD su – jedina zemlja, sposobna da deluje u bilo kojim zonama. Iz svih ovih razloga, još uvek niko ne može da ospori američku vojnu nadmoć.

Bilo kako bilo, ako u dugoročnom periodu Kina i Rusija smanje vojni jaz koji ih deli od SAD, to će značiti promenu u sistemu kolektivne bezbednosti, pre svega u Evropi i Aziji.

Sistem kolektivne bezbednosti u Evropi danas se solanja na ulogu SAD u NATO, s tačke gledišta njihovih sposobnosti i doktrine. Slabljenje vojne superiornosti Amerike će zahtevati od Evropljana (Francuske, Rusije, Velike Britanije, Nemačke) dodatne napore u smislu saradnje i određivanje opšte doktrine bezbednosti Evrope, koju za sada određuju NATO i SAD.

Što se tiče promena u sistemu kolektivne bezbednosti u Aziji, one bi, očigledno, zahtevale promenu u odnosu snaga u korist Kine u Jugoistočnoj i Severnoj Aziji. U tom slučaju bi prioritet za Kinu bio formiranje saveza sa svojim trenutnim konkurentima (Vijetnam, Južna Koreja, Japan). Obezbeđivanje stabilnosti zahtevalo bi novu regionalnu saradnju sa osloncem na Peking.

* „Atlantico“: Ako je verovati Zeit Online, Nemačka namerava da obnovi obavezno služenje vojske u okviru projekta civilne zaštite, a ministiri odbrane i spoljnih poslova Italije u avgustu su izašli sa predlogom o “odbrani Šengena”. Da li će u uslovima novog odnosa snaga, Evropa morati sama da obezbedi svoju odbranu?

Bre: Relativno nedavne promene u nemačkoj odbrambenoj doktrini (reč je, kako o obnavljanju obaveznog služenja vojnog roka, tako i potpuno novoj doktrini koju je sastavila i objavila sredinom jula ministarka Ursula fon der Lajen), vidimo pokušaj da se nadoknadi propušteno, više nego stvarnu odbrambenu inicijativu.

Oružane snage Nemačke doživljavaju pad – kako u kvantitativnom, tako i u kvalitativnom smislu. Stoga, sve preduzete inicijative nisu usmerene na to da Nemačka postane značajan igrač u evropskom sistemu bezbednosti. Za sada Nemačka nije u stanju da Evropi omogući čak ni relativnu stratešku autonomiju.

Što se tiče “odbrane Šengena” italijanskih ministara, reč je o još jednoj inkarnaciji evropskog sistema odbrane. Glavni odbrambeni igrači na kontinentu – Britanija i Francuska – danas smanjuju i one kapacitete koje imaju, pa je samim tim autonomija Evrope u strateškom planu – samo pusta želja.

Ali, ako vojno prisustvo Amerike u Evropi počne da opada, ona će morati da počne da se brine o svojoj odbrani. U svakom slučaju, to neće raditi cela Evropa, već pomenute tradicionalno najjače sile uz podršku nekoliko lokalnih sila poput Švedske.

Del Val: Odbrana i strategija su vezani za interese. Ako vašu bezbednost obezbeđuje nekog drugi, onda ste, u stvari, vi nezaštićeni. Italijanska inicijativa je za svaku pohvalu, ali odbrambeni sistem se u Evropi može pojaviti samo u slučaju približavanja interesa različitih prestonica, koje će pratiti svoje ciljeve i neće želeti da daju poslednje prerogative briselskim saveznim strukturama. Upravo se zato Brisel bavi vodosnabdevanjem, sirevima i slikama, a ne strateškim pitanjima. Na to se možemo žaliti, ali zakoni suvereniteta i istorije su nepokolebljivi.

Svi sadašnji dogovori Evropske unije se oslanjaju na NATO kao na strukturu njene bezbednosti. Međutim, sa okončanjem Hladnog rata, NATO je postao pre svega sredstvo američke hegemonije, a ne zaštite država članica u skladu sa njihovim interesima.

Alijansa služi interesima Sjedinjenih Država za obuzdavanje i izolaciju Rusije.

Zašto ne raspustiti NATO i na njegovom evropskom delu stvoriti nezavisnu kontinentalnu strukturu uz učešće glavnih evropskih prestonica?

To bi zahtevalo da Evropljani budu spremni da povećaju svoje vojne budžete i da se dogovore o zajedničkoj poziciji. Do toga je još daleko, jer Balti i Poljaci na svaki način žele da se suprotstave Rusiji, dok Italijani, Grci, Turci, Mađari i Francuzi ne bi bili protiv približavanja sa njom. Danas, svaka evropska prestonica gleda na svou stranu: Nemačka posmatra pre svega Centralnu i Istočnu Evropu, Francuska i Italija gledaju na situaciju istovremeno kroz evropsku i afričku prizmu, a Velika Britanija i dalje ostaje američki trojanski konj u Evropi.

Kako sve ovo objediniti pred licem zajedničkog neprijatelja?

NATO tvrdi da je neprijatelj Rusija. Ja smatram da je to radikalni islamizam. Mora se napraviti izbor, moraju se odrediti prioriteti. Rusija nas ne ugrožava, za razliku od država Persijskog zaliva, Pakistana, Sudana, Turske i transnacionalnih organizacija poput Muslimanske braće i Salafita. Pretnja ima asimetrični karakter, a NATO nije u stanju da se nosi sa njoj, jer je alijansi potrebna pretnja na nacionalnom nivou da bi se opravdao odbrambeni budžet SAD i njihova dominantna pozicija u Evropi.

Nephodno je prestati tretirati Rusiju kao neprijatelja. Evropa i SAD treba da ostanu saveznici, ali i da funkcionišu nezavisno. Kako ja to vidim, to zahteva osovinu Pariz-Berlin-Moskva, o čemu je, uostalom, govorio još general de Gol.

Sve dok Evropa u Rusiji vidi neprijatelja, o kakvom nezavisnom sistemu odbrane može biti reči? Sve dok je evropska odbrana (kojom upravlja NATO) usmerena protiv Rusije, to će nas neizbežno gurati u naručje SAD.

Neslaganju evropskih prestonica treba dodati nedostatak evropskih budžeta za odbranu, psihološku slabosti i posttotalitarni kompleks evropskih socijalnih država, koje su zaboravile istoriju, verujući da je rat – delo “loših momaka”.

Evropa se istoriji može vratiti samo u slučaju ako se izbori sa svojom kolektivnom depresijom, pobedi demone iz prošlosti i pobegne od samonamentnutog malodušja.

* „Atlantico“: Istovremeno, Obamina administracija je zapamćena po relativnom povlačenju iz međunarodne politike. Kako ta “Obamina doktrina” može uticati na pobedu jednog ili drugog predsedničkog kandidata?

Del Val: Ako Hilari Klinton bude izabrana, ne verujem da će se njena politika toliko razlikovati od Obaminog kursa. Ali, ne treba zaboraviti da se oko njih nalaze neokonzervativni savetnici koji podržavaju intervencionizam. Barak Obama je pokušao da sprovede “reset” odnosa sa Rusijom i da poboljša imidž SAD u arapskom svetu.

To mu nije uspelo, čak je radikalno promenio svoje mišljenje o Rusiji. Propustio je priliku da promeni NATO i formira zdravije odnose sa Evropom.

Na Bliskom istoku ovo povlačenje je protumačeno kao povlačenje ispred neprijatelja – džihadista. U Avganistanu, Talibani vraćaju svoje, tvrdeći, da američki vojnici beže ispred ratnika džihada, kao u prošlosti i SSSR. U Iraku je povlačenje američkih trupa uništilo celu strategiju lukavog generala Petreusa, koji je pokušao da sunitska plemena usmeri protiv Al-Kaide i rađajuće Islamske države.

Ovakva neodgovorna Obamina politika u Iraku, uz odsustvu bilo kakve dalje podrške, znači da je on ništa manje odgovoran za pojavu Daeš (ID) od Buša.

Kamel Daud je govorio da je rat u Iraku – otac Daeš, a Saudijska Arabija – njegova majka. Ja bih rekao da mu je kum – Saudijska Arabija, otac – glupi Bušov rat, a majka – ne manje glupa strategija povlačenja bez dalje podrške.

Bezuslovno, izbor Trampa bi mogao promeniti mnogo više nego što bi to bio slučaj sa Klintonovom, koja je glasala za sve ratove SAD, od bivše Jugoslavije, do Iraka i Libije.

Tramp pravi oštre provokacije, što može stvoriti utisak da ima ratobornu narav, međutim, njegov spoljnopolitički program je realno usmeren protiv intervencionizma u istoj meri kao i program Bernija Sandersa. Sa tradicionalnim republikancima zajednička mu je samo određena tradicija izolacionizma.

Iza multikulturalističkih izjava Hilari Klinton u suštini ne stoji neka posabna humanost, ona se ne usteže da žrtvuje živote, već naprotiv, nju pokreće najgori moralizam u tradiciji američke ekspanzije. Stoga bi se ona u spoljnoj politici pokazala kudikamo gore, nego njen protivnik.

Bre: Militantniji od dva kandidata apsolutno nije onaj za koga biste to možda pomislili. Donald Tramp daje oštre izjave, naročito u prvom govoru o spoljnoj politici pre nekoliko meseci. Opšti i površni karakter njegovih predloga znači da će pažljivije slušati mišljenje Kongresa i vojske, jer on sam nema odgovarajuću kompetenciju u toj oblasti. Istovremeno, iza Hilari Klinton stoji ceo niz intervencija. Zalagala se između ostalog, i za operaciju u Siriji. Stoga će se verovatno udaljiti od Obamine doktrine u spoljnoj politici.

A u Republikanskoj partiji ne treba potcenjivati uticaj izolacionizma. Što se tiče izjave Donalda Trampa o smanjenju javne potrošnje i potrebe da američki saveznici sami preuzmu troškove odbrane, sve to ukazuje na to da će njegov realni pristup biti mnogo umereniji, od njegovih izjava.

Sada u svim ekspertskim grupama postoji mišljenje da se Obamina administracija povlači svuda. U stvari, ona je aktivna na Bliskom istoku i podržava svoje evropske saveznike, raspoređujući dodatne NATO snage u baltičkim državama. To jest, takvo odstupanje je veoma relativno. Kako je podsetio Gijom Lagan, ne treba zaboraviti da je Obamina administracija došla na vlast nakon decenija intervencionizma, koji je isušio resurse američke države.