Izvor: Standard (Siniša Ljepojević)

Britanski referendum o izlasku iz Evropske unije je i dalje na Zapadu glavna tema. To je najveći događaj u novijoj zapadnoj istoriji. Ali novinske stranice i televizijski programi su uglavnom prepuni otvorene ili skrivene propagande i gubitnika i dobitnika, pa se od analiza silnih eksperata gube ključna pitanja pozadine Bregzita. Nikako da se odgovori na dva ključna pitanja: zašto je referendum baš sada organizovan i koji to deo elite stoji iza davanja mogućnosti da veći deo građana Ujedinjenog Kraljevstva iskaže svoje nezadovoljstvo i dobije priliku za pobunu? Još preciznije: zašto moćni deo britanske elite želi da napusti EU?

Prvo bi se ustvari trebalo podsetiti istorijskog iskustva. Nezadovoljstvo javnosti, naroda, naime, nije dovoljno da bi se dogodila neka promena ili da bi se desila pobuna i ponekad revolucija. Promene se događaju samo kada se to nezadovoljstvo u određenim okolnostima i vremenu podudari sa nezadovoljstvom dela, uglavnom moćnog, elite u tom društvu i njenim ciljevima. Nikada samo nezadovoljstvo ne može samo, neko mora da pruži jaku podršku, organizuje i na kraju omogući da ono iscuri ili na ulici ili na referendumu, od Oktobarske revolucije u Rusiji do Bregzita. Drugim rečima, da bi se desila promena, mora da postoji sukob unutar društvene elite.

Tako je bilo i sa britanskim referendumom o EU. Nezadovoljstvo britanske javnosti evropskom integracijom nije ništa novo, ono postoji od prvog dana te integracije, ali tek sada je postalo i stvarnost. Od prvog dana kampanje za Bregzit bilo je jasno da iza onih koji žele da napuste EU stoji moćan deo britanske elite i da oni koji su javno predvodili borbu za izlazak ne bi preduzeli toliki politički rizik da nemaju podršku nekoga dovoljno moćnog.

SPASAVANjE BRITANSKOG NOVCA

Prema onome što se do sada pokazalo, iza kampanje za izlazak iz EU stoji deo, i to moćan, poslovne i društvene elite Velike Britanije okupljene u poslovnom londonskom Sitiju. Već izvesno vreme je, naime, u toku jak pritisak Amerike na EU da donese nove zakone o kontroli banaka i finansijskog kapitala po modelu kako su Amerikanci to učinili u Švajcarskoj. Pre svega, Amerikanci traže da, pod izgovorom borbe protiv korupcije i terorizma, imaju kompletan uvid i direktan pristup u dokumentaciju evropskih banaka i u sve ono šta one rade. To su iznad svega najvažniji spiskovi klijenata, ko koliko novca ima i šta radi sa tim parama. Ukida se zagarantovana tajnost klijenta.

U funkciji tog američkog pritiska je i serija navodnih otkrića takozvanih of-šor kompanija i njihovih klijenata, a najnovija afera je bila sa već poznatim Panamskim papirima. Zanimljivo je da ni jedno od tih otkrića ne sadrži imena Amerikanaca a takođe ne dotiče ni samu Ameriku, koja je ustvari najveći of-šor centar na svetu. Američki plan je da kontrolom nad finansijama EU ubedi bogate ljude, velike kompanije i investitore da im novac više nije siguran u evropskim bankama – a na ruku ide i krhki evro i politički nestabilna EU – pa da bi zato svoje pare trebalo da drže u američkim bankama. Amerika to isto radi u drugim zemljama sveta gde može, jer je plan da se što više svetskog bogatstva slije u trezore i bilansne liste američkih banaka. U Evropi je, naravno, glavni američki cilj londonski Siti, koji je treća po obimu poslovna berza na svetu, ali zato prva i najveća na globalnoj listi trgovine valutama, novcem. Ukupna vrednost Londonske berze je oko 6,06 hiljada milijardi američkih dolara, ali u trgovini novcem na London otpada 41 odsto ukupne trgovine valutama u svetu. Dnevna trgovina valutama u Londonu dostiže oko 2,2 hiljade milijardi dolara. Londonski siti u britanskom budžetu učestvuje sa 22 odsto, što je najveći pojedinačni doprinos trezorima britanske vlade i zapošljava više ljudi nego što Frankfurt, kao centar evra, ima stanovnika.

Na osnovu onoga šta Amerika traži od EU – i na putu je da to uskoro i dobije – londonski Siti bi bio opljačkan i ostao bi bez unosnih poslova. Američki plan preuzimanja Sitija je počeo još ranije. Prvo je, uz podršku premijera Dejvida Kamerona i ministra finansija Džordža Ozborna, za guvernera centralne Engleske banke doveden Kanađanin Mark Karni (na slici iznad), koji je bio jedan od dugogodišnjih funkcionera američkog Goldman Saksa. O njegovoj ulozi ne govori samo to što se, suprotno pravilima, aktivno uključio u agitovanje za ostanak u EU i „kampanju straha“ nego i činjenica da će među prvim žrtvama Bregzita biti upravo taj guverner. Posle njegovog nameštenja usledio je iznenađujući korak spajanja Londonske berze, praktično njena prodaja, i berze u Frankfurtu. Pod izgovorom globalizacije, rukovodstvo Londonske berze je internacionalizovano – predsednik je Španac – što je omogućilo ugrožavanje vitalnih britanskih interesa.

ZAŠTO BAŠ SADA

Pobuna moćnog dela elite londonskog Sitija je već tada počela, i britanska vlada je suspendovala tu prodaju. Taj deo – veoma moćni deo – britanske elite, koji nije samo onaj u Sitiju, konačno je izgleda odlučio da spasi londonski Siti i ustvari da spasava sebe i svoje bogatstvo. Prvo se pokušalo preko Grčke, da se preko te zemlje razbije sistem EU, pa tako i američki planovi. To nije uspelo i postalo je jasno da odbrana jednostavno nije moguća sve dok je Britanija deo EU, jer Brisel donosi zakone, a ne London, koji su onda obavezujući za sve.

Britanija je do sada pokušavala nekoliko puta da obezbedi poseban status za londonski Siti, ali nije uspela, svaki put je bila preglasana. Zato se kao jedini način da se spasi londonski Siti i konačno i sama Britanija pojavilo to da se istupi iz EU. O toj pozadini Bregzita svedoči i činjenica da su neformalni kontakti Britanije sa EU povodom odluke o izlasku ipak počeli odmah, i to pre svega sa Evropskom investicionom bankom (EIB). Lideri EU negiraju da postoje neformalni kontakti, što je obmana, oni su počeli i postoje. EIB je u svom radu pomalo tajnovita institucija EU, ona postoji od prvog dana evropske integracije, i bavi se finansijskim transakcijama koje su veoma privlačne svetskim investitorima, jer za njih garantuju sve zemlje članice, a ne sama EU kao pravni subjekt, i kao takva je ključni finansijski instrument EU, mnogo više nego Evropska centralna banka, koja se bavi samo evrom.

Taj ubrzani razvoj događaja – jer se Americi veoma žuri pošto je jasno da je dalja erozija EU i bez Bregzita nezaustavljiva – odredio je i vreme održavanja britanskog referenduma. To je odgovor zašto baš sada. Izvorno je bilo predviđeno da se referendum održi u drugoj polovini 2017. godine, jer je po rasporedu Britanija tada trebalo da predsedava EU, pa bi premijer Kameron mogao da uverava javnost o britanskoj važnosti u toj integraciji. Ali urušavanje EU se ubrzalo kao i američko nestrpljenje, i referendum je održan baš sada, što je odgovaralo obema stranama. Narod se, međutim, nije dao prevariti i, uz podršku dela elita londonskog Sitija, izglasao izlazak. Za sada je Siti sačuvan, i sa njime bogatstvo onih koji su dali podršku narodnoj volji.

Od početka razvoja događaja eliti londonskog Sitija bilo je jasno da odbranu ne mogu da izvedu ni premijer Kameron, ni ministar finansija Ozborn, ni Engleska banka. Tako se elita našla na suprotnoj strani od premijera, koji je po definiciji trebalo da bude njen prirodni saveznik. Desilo se takođe da je Kameron na suprotnoj strani i od naroda koji predstavlja, pa čak i da je aktivno radio protiv sopstvene države. Malo je verovatno da je reč o pogrešnoj proceni premijera, nego više o od ranije preuzetim obavezama prema stranim „gospodarima“, i on nije imao hrabrosti i političke težine da izađe iz tog začaranog kruga moći.

BREGZIT JE VIŠE SUKOB SA AMERIKOM NEGO SA EU

Nešto se krupno ipak desilo. Jer tačno je da su i britanske finansije u velikoj meri u rukama Amerike i da je Britanija, formalno kao saveznik, na neki način postala američka kolonija. Američke kompanije su u Britaniji čak i vlasnici nekada državnih pogrebnih zavoda. Ali izgleda da se došlo do zida, da se više nema kud i da sada deo elite preko spasavanja Britanije ustvari spasava svoje lično bogatstvo i status. I to je taj istorijski trenutak podudaranja interesa naroda i elite.

U svetlu tog dela pozadine referenduma Bregzit je mnogo više britanski sukob sa Amerikom nego sa EU. I utoliko je čitav događaj i za Britaniju, i za Evropu, i za Ameriku daleko važniji od sudbine EU kao integracije. Britanija, ili onaj deo koji je pobedio na referendumu i koji će formirati novu britansku vladu, prvi put od Suecke krize 1956. nije na američkoj strani, čak je nasuprot nje. O zabrinutosti Amerike najbolje svedoči hitan dolazak državnog sekretara Džona Kerija u Evropu, koji je pred sam put saopštio da Vašington računa da će biti uključen u pregovore EU i Britanije o njenom izlasku.

Zašto? Dalji tok je, međutim, neizvestan. Izvesno je samo to da je Britanija napustila EU, ali odnosi sa Amerikom su neizvesni. Prvi dani posle Bregzita sugerišu da Amerika ne odustaje i pokrenuta je ogromna kampanja laži i sejanja novog straha, iza koje stoji američka i briselska mreža „eksperata“, agencija za istraživanje javnog mnenja i, naravno, političara i poslovnih ljudi. Najbizarniji deo te kampanje je navodna peticija britanskom parlamentu da ili da organizuje novi referendum ili da odbaci izlazak iz EU. Govorilo se da je više od tri miliona ljudi potpisalo peticiju na internetu. Brzo se ispostavilo da je to velika prevara bazirana na krađi ideniteta širom sveta, doduše vrlo bahata i netalentovana, jer je, na primer, bilo nešto preko 39.000 internet potpisnika sa adresom stanovanja u Vatikanu, koji ima samo 840 stanovnika, pa čak i navodnog inicijatora peticije, a glavni izvršilac je bila američka kompanija Gugl.

Aktivirani su i tradicionalni američki mehanizmi ekonomsko-političkog rata, kao na primer kreditne rejting agencije, koje su već smanjile kreditni rejting Britanije. Pokrenuta je toliko puta viđena armija berzanskih špekulanata koji mahinacijama na berzi pokušavaju da uplaše Britance. Naravno, uz velike pare. Samo jedan berzanski špekulant je u Londonu u petak, dan posle referenduma, za jedan dan zaradio 200 miliona funti. Britanija, međutim, sa tim ima iskustvo kao 1992, kada je napustila kursni mehanizam evropskih valuta, pa velikog uzbuđenja nema izuzev u medijskim hajkama. Svima je, naime, jasno da je realnost potpuno drugačija i da se tek sada otvaraju velike mogućnosti londonskom Sitiju kao nezavisnom finansijskom centru sa svojim, a ne tuđim pravilima, a Britanci su najveštiji u pravilima i, uz tradicionalnu veštinu, u finansijskim i poslovnim transakcijama ili čak malverzacijama.

Ništa manje od nastalog sukoba sa Amerikom nije važan i dalji razvoj unutar same Britanije. Naime, kako zaustaviti duh narodnog bunta, pobune, koga je iz boce pustio referendum. Ta energija pobune je sada, u novim okolnostima, problem za celu elitu, a ne samo za njen jedan deo koji je bio na suprotnoj referendumskoj strani. Većina hroničara ocenjuje da je referendum samo „prvi deo britanske revolucije“ i da posao još nije završen. Taj deo je u ovoj fazi najnejasniji.