Izvor: Fakti

„Dobri su američki putevi, ali kuda vode?“
V. Zorin

Dvadeseti vek, kako se danas mnogim čini, protekao je u znaku dominacije Sjedinjenih Američkih Država.

Vodeća uloga SAD u svetskoj ekonomiji, u međunarodnim odnosima, u vojno-tehničkoj i vojno-strateškoj sferi prilično je očigledna. Mnogo je teže odrediti se kakve su pozicije na svetskoj sceni i dostignuća američkog društva u duhovnoj sferi, koliko je značajna dubinska, ontološka metafizika tog društva koja se odražava u globalnom -istorijsko-društvenom napretku, ukratko – u kom pravcu se zaista pomerilo čovečanstvo usled američkih humanitarnih, i, u užem smislu, ideoloških napora.

„Ako je Rim dao svetu pravo, Engleska – parlament, a Francuska – kulturu i nacionalnu republiku, moderne Sjedinjene Američke Države dale su svetu naučno-tehnički napredak i masovnu kulturu“ – pisao je američki politikolog Zbignjev Bžežinski. Naravno, Bžežinski je kao socijalni filozof isuviše odiozna figura, a njegova intelektualna dostinguća u toj oblasti su prilično upitna, ali nama je interesantan njegov izbor „suvog ostatka“ „američkog veka“ koji se može svrstati u neprolazne vrednosti.

Reći ćemo odmah da Bžežinski otvoreno vara, dajući Americi istorijski primat u pokretanju naučno-tehničkog napretka. Taj proces ima svoje univerzalne zakone, a tačka njegove bifurkacije je, razume se, vezana za realizaciju projekta „moderna“. Teško da Bžežinski to ne zna. Očigledno, iskusni politikolog zna da je u SAD, kao ni u jednoj drugoj zemlji, naučno-tehnički napredak bio komercijalizovan, da nije stavljen u službu „postizanja sreće celog čovečanstva (pobeda nad bolestima, glađu, povećanja ukupnih resursa zahvaljujući istraživanju i čak promeni prirode, itd.), već je iskorišćen za „postizanje sreće pojedinca“.

Iz SAD je došlo suviše mnogo (reč „suviše“ je ovde na mestu) tehnički i tehnološki naprednih proizvoda za masovnu upotrebu – od bezbednog brijača, do pristupačnog automobila, a zatim i personalnog računara.

Dok je masovna kultura, koju je pomenuo Bžežinski, po našem mišljenju, sasvim na mestu. Upravo je u SAD pokrenuta masovna proizvodnja ideoloških proizvoda s dobrom potražnjom (muzike, filmova, brendova, moderne odeće i još mnogo toga) i uspešno je organizovan njihov izvoz u druge zemlje.

Upravo tu se krije važan razlog potpunog zamagljivanja uzroka uspeha. Zašto se to zamagljivanje dogodilo – ta tema može da bude predmet posebnog istraživanja, ali je njegova suština u sledećem: korišćenje efikasnih marketinških tehnologija (u širem smislu te reči) bilo je prikriveno ideološkim faktorima.

Aktivno se eksploatisala teza da su sva dostignuća i „duhovno vođstvo“ SAD rezultat isključivo postojanja univerzalne i čvrste nacionalne ideje. Upravo je ona pomogla da se ujedini narod, štaviše, ona je pomogla da se veštački stvori nova nacija i, kao posledica toga, da se postigne istorijski uspeh. I da se tvrdi da je mogući sumrak SAD daleko iza vidljivog horizonta.

Danas je uobičajeno da se na nacionalnu ideju SAD gleda kroz prizmu jačanja modela sekularnog društva i kroz kult potrošnje. Međutim, fenomen američke nacionalne ideje imao je eshatološke korene.

Prvi doseljenici, konkretno – engleski protestanti, koji su stigli u Novi svet 1620. godine, nisu maštali o bogatstvu, oni su maštali o izgradnji Carstva Božijeg na zemlji. Oni su hteli da žive i rade u ime Gospoda. A rad su shvatali kao služenje Bogu, bogatstvo i uspeh – kao znak Božije ljubavi, ali sva bogatstva, smatrali su oni, treba da pripadaju samo Gospodu.

Stvaranje bogatstva samo za sebe smatralo se grehom. „Mi moramo da pamtimo da ćemo biti kao grad na vrhu brda, i pogledi svih ljudi biće upereni u nas – zato, ako u poslu kojeg smo se prihvatili ne budemo postupali po pravdi Božijoj, i On nas zbog toga liši svoje pomoći, koju nam sada pruža, svi ljudi u celom svetu o tome će znati i pričati“ – pisao je Džon Vintrop, prvi guverner kolonije Masačusetskog zaliva, na brodu „Arabela“, ploveći ka obalama Amerike.

Upravo u toj propovedi „Obrazac hrišćanskog milosrđa“ sadržane su osnovne dogme i obrazloženje izuzetnosti prvih kolonista, a zatim i novoformirane američke nacije. „Takva je bila sveta i premudra Promisao Gospoda Svemogućeg u opredeljivanju ljudskog života, da u svim vremenima jedni budu bogati, drugi siromašni, jedni da vladaju i uzdižu se, drugi da budu u ništavilu i potčinjavaju se“.

Te reči nas upućuju na same korene američkog mesijanizma, o kojem su kasnije govorili svi istaknuti političari SAD.

Kako je pisao Fridrih Engels – „Amerika je stvarala svoju tradiciju sama, polazeći od konkretnih okolnosti, a te okolnosti su formirale potrebne nove oblike odnosa…“. I zaista, ispostavilo se da je američka ideologija neverovatno vitalna, zahvaljujući svojoj univerzalnosti. Demokratija, sloboda, jednakost, napredak, mogućnost da se radi i razvija, da se stekne ostvari uspeh i stekne bogatstvo. To je ono čemu teži ceo svet.

Međutim, danas „američki san“ gubi svoju popularnost. Kompanija 24/7 Wall St. analizirala je rezultate anketa i sastavila listu od deset zemalja sa najnegativnijim stavom prema SAD i međunarodnoj politici koju sprovode. Na 10. mestu nalazi se Slovenija, gde je procenat građana koji ne odobravaju delovanje SAD – nešto ispod 54 odsto. Na 9. mestu je Tadžikistan, 54 odsto. 8. Austrija – 55 odsto. 7. Egipat- 58 odsto. 6. Iran – 61 odsto. 5. Pakistan – 65 odsto. 4. Liban – 66 odsto. 3. Belorusija – 69 odsto. 2. Palestina – 72 odsto. 1. Rusija – 82 odsto.

Da bi se otkrili uzroci krize „američkog sna“, potrebno je upoznati se sa transformacijom nacionalne ideje SAD i dinamikom njenog razvoja.

Ideje ujedinjenja i prosperiteta američkog društva, garantovanje slobode govora, veroispovesti, štampe i mitinga, ideje o zemlji koja će predstavljati primer celom svetu, danas se transformišu i umnogome su se pretvorile u ideju o „američkoj izuzetnosti“. Postoje različiti argumenti koji idu u korist ovakvog zaključka. Početkom XX veka pojam „američka izuzetnost“ počeli su naširoko da koriste sociolozi u pokušaju da objasne uzroke slabe zastupljenosti radikalnih ideja među pripadnicima američke radničke klase.

Naučna zajednica aktivno je tražila odgovor na pitanje: zašto su Sjedinjene Države jedina industrijski razvijena zemlja u kojoj nije bilo značajnijeg socijalističkog pokreta? Taj problem je zanimao mnoge, pošto po Marksu „razvijenija zemlja pokazuje manje razvijenim sliku njihove budućnosti“. Polazeći od te logike, SAD je trebalo da budu prva socijalistička zemlja.

Na samom početku prošlog veka nemački socijalista, sociolog Verner Zombart, izdao je knjigu pod nazivom „Zašto nema socijalizma u Sjedinjenim Državama?“ Godine 1927. Džej Lavston, generalni sekretar Komunističke partije SAD (a kasnije – ljuti antikomunista i agent CIA), definisao je „američku izuzetnost“ kao samo njegovoj zemlji svojstven postepeni rast čvrstoće i stabilnosti američkog kapitalizma, koji je, kako je rekao, sprečio socijalističku revoluciju u Americi.

Josif Staljin je 1929. godine, negirajući tvrdnju da je Amerika otporna na društvene revolucije, okarakterisao Lavstonove ideje kao „jeres američke izuzetnosti“

Pristalice američke izuzetnosti tvrde da su Sjedinjene Države „poseban slučaj“, jer su one jedine u svom državnom uređenju bile zasnovane na republikanskim idealima, a ne na zajedničkom istorijsko-kulturnom nasleđu, etničkoj homogenosti ili konsolidovanoj vladajućoj eliti.

Politiku SAD od momenta njihovog formiranja karakteriše sistem kočnica i ravnoteža, koji je zamišljen tako da spreči prekomerno jačanje pojedinih lica ili političkih partija.

Usled toga, u SAD je sačuvana slobodna republikanska demokratija, i građani žive na teritoriji čiji zakoni odražavaju građanske vrednosti. Još jedan argument u korist „Američke izuzetnosti“ je društvena mobilnost. Sjedinjene Države su poznate kao „zemlja mogućnosti“, i time se ponose, a vlada zemlje navodno uvek pomaže da se stvori „početna platforma“ da bi svaka ličnost uvek mogla da se popne na društvenoj lestvici.

Treba istaći da se tokom dva mandata Džordža Buša mlađeg u naučnoj praksi i političkoj publicistici termin malo udaljio od svog istorijskog konteksta.

Pristalice i protivnici „američke izuzetnosti“ počeli su da koriste taj pojam u kontekstu diskusije o tome mogu li SAD da budu „iznad zakona“ ili „izuzete iz zakona“ kada je u pitanju bilo koje međunarodno pravo. To je dovelo do terminoloških zabuna, pošto je prilikom korišćenja termina dolazilo do pomeranja smisaonog akcenta i udaljavanja od istorijskog konteksta.

Mnogi pobornici ideje „tradicionalne američke izuzetnosti“, koja kaže da je Amerika izuzetna nacija u poređenju s drugima, jer je kvalitativno različita od ostatka sveta, slažu se s tim da Sjedinjene Države moraju u potpunosti da se potčinjavaju međunarodnom javnom pravu i da deluju samo u njegovim okvirima. Međutim, zbog navedenih razloga, danas se „američka izuzetnost“ i mesijanska uloga SAD smatraju opravdanjem za američki ekspanzionizam.

Za današnje kritičare SAD upravo su američka „svetska“ ekspanzija i agresivna spoljna politika glavni kontraargument u diskursu o jedinstvenosti američke ideje. Na primer, poznati američki intelektualac Hauard Zin u knjizi „Narodna istorija Sjedinjenih Država“ tvrdio je da u američkoj istoriji postoje takvi užasavajući primeri „nemorala“, da on ni na koji način ne može biti primer vrline.

Američki teolog Rejnhold Nibur tvrdi da će vera Amerikanaca u to da su nosioci samo dobra na kraju dovesti do moralnog raspada društva.

S tim je nemoguće ne složiti se. Sa istorijskog aspekta, SAD su jedna od najekspanzionističkih država današnjice.

„Ekspanzija“ je počela odmah po ujedinjenju 13 kolonijica na istočnoj obali Severne Amerike. Osvojeni su Teksas, Arizona, Novi Meksiko i Kalifornija od Meksika 1846. godine. Do sredine 19. veka Vašington je istisnuo Veliku Britaniju s niza teritorija u severozapadnom delu pacifičkog priobalja i uspostavio hegemoniju u zapadnoj hemisferi.

Podsetimo da je 1823. godine, u pismu kongresu, Džejms Monro, peti predsednik SAD, proglasio takozvanu Monroovu doktrinu. U njoj se govorilo da su zemlje na američkom kontinentu zona isključivog uticaja SAD i da će se svaki pokušaj mešanja evropskih država u poslove zemalja tog kontinenta smatrati agresijom prema SAD. Štaviše, SAD su davale sebi za pravo da izvedu preventivni napad na svaku državu koja ugrožava njihove nacionalne interese.

Noam Čomski, američki politički aktivista i profesor na Harvardskom univerzitetu, izložio je suštinu Monroove doktrine na sledeći način: „sloboda da se pljačkaju i eksploatišu zemlje u zapadnoj hemisferi“.

Američki politikolog Kenet Kolman povezuje Monroovu doktrinu političkom mitologijom i ideologijom imperijalizma: „Politički mit Monroove doktrine nastajao je paralelno sa nastankom američke imperije… Hegemonija, kao i imperija, zahteva stvaranje legitimizujuće mitologije… U procesu osvajanja novih prostranstava, imperijalna mitologija tvrdi: „mi vladamo tobom, pošto je naša vladavina u tvom interesu“.

Nakon završetka Drugog svetskog rata dogodilo se geografsko proširenje primene Monroove doktrine. Prema geopolitičkoj koncepciji Makindera, unutrašnji prostor Evroazije, koji je on u početku nazivao osovinskim regionom svetske politike i istorije, a kasnije Hartlendom, i koji se uglavnom poklapao s teritorijom Sovjetskog Saveza, ima ključnu ulogu za vladavinu svetom.

Naširoko su poznate geopolitičke maksime Makindera: „Ko upravlja Istočnom Evropom, taj vlada Hartlendom; Ko upravlja Hartlendom, taj vlada Svetskim ostrvom, ko upravlja Svetskim ostrvom, vlada svetom“.

Već pominjani Zbignjev Bžežinski najbolje je izrazio i obrazložio politiku novog američkog ekspanzionizma.

Koncepcija Bžežinskog o povećanju granica američke hegemonije sastoji se u stalnom proširenju obima Monroove doktrine.

Danas SAD deluju deluju u potpunosti u skladu s tim doktrinama: uspostavljanje kontrole nad Istočnom Evropom putem gutanja Poljske, Češke i Mađarske u obliku njihovog članstva u NATO, komadanje, uništavanje i okupiranje Jugoslavije i uspostavljanje američke hegemonije na Balkanskom poluostrvu, a sada i uspostavljanje kontrole nad Ukrajinom.

Lako je dokazati da se upravo na ideji „američke izuzetnosti“ zasniva kako Monroova doktrina, tako i sva današnja spoljna politika SAD i da upravo ta ideja opravdava sve što radi američko rukovodstvo. To dokazuje i činjenica da su tokom cele američke istorije istaknuti državnici u svojim javnom nastupima govorili o „američkoj izuzetnosti“.

Ronald Regan je 1982. godine govorio: „Uvek sam smatrao da je ova blagoslovena zemlja na neobičan način bila odvojena od drugih, da je Božija promisao stavila ovaj kontinent između okeana kako bi ga otkrili ljudi sa svih krajeva Zemlje sa posebnom ljubavlju prema veri i slobodi“.

U naše vreme određeni krugovi američkih konzervativaca smatraju smatraju da će ideja izuzetnosti raditi upravo u njihovom interesu. Prema rezultatima istraživanja Galupa (2010.), to je zaista tako.

Većina Amerikanaca (80 odsto) slaže se sa tvrdnjom da su SAD jedinstvena država zahvaljujući svojoj istoriji i Ustavu, koji je razlikuju od drugih nacija, kao najveću naciju na svetu.

Zvezda u usponu Republikanske stranke senator Marko Rubio, jedan od kandidata na predsedničkim izborima, učinio je „američku izuzetnost“ centralnom temom svoje kampanje za izbore za senat 2012. godine u državi Florida. U svom govoru posle pobede on je opisivao Ameriku kao „mesto kojem nema ravnih u istoriji celog čovečanstva“.

Ta tema je bila glavna i u spoljnopolitičkim parolama Mita Romnija (kandidat Republikanske stranke na izborima za predsednika SAD 2012. godine): „Amerika treba da bude svetski lider. Smatram da smo izuzetna zemlja sa jedinstvenom sudbinom i jedinstvenom ulogom u svetu. Ovaj momenat pripada Americi. Nikada se neću izvinjavati zbog Amerike“.

Polazeći od svega navedenog, može se zaključiti da američka ideja pre obezbeđuje rad gigantske imperijalne mašine nego što predstavlja ideal svakog čoveka na našoj planeti. Naročito treba naglasiti da ta ideja nije toliko univerzalna.

Ovde treba primetiti da se sami Amerikanci uzdržavaju od korišćenja pojma „nacionalna ideja“. Ekvivalent ideologije u SAD je više takva smisaona konstrukcija kao što je „američki san“, koju je uveo poznati američki istoričar Džejms Adams u njegovom istorijskom traktatu „Epos Amerike“ (1931). Sam po sebi traktat je imao prilično providnu ideološku funkciju, pošto je trebalo da podigne optimizam i veru u budućnost građana zemlje tokom „velike depresije“. To je takođe u određenoj meri pokazatelji amerikocentričnosti ideologije vladajuće klase SAD.

Međutim, iako Amerikanci tvrde da svako može da ostvari američki san, u stvarnosti to nije tako.

U SAD je razvijen kult sile zato što u toj zemlju vodeću ulogu imaju postavke socijalnog darvinizma.

Socijal-darvinistička „borba za život“ između rasa je, na primer, po mišljenju američkih političara, nepromenljivi biološki temelj međunarodnih odnosa. Ideolozi, geopolitičari i politički lideri Sjedinjenih Država odlično razumeju da lična potrošnja, koja faktički i određuje okvire nacionalnog ideala, ima čvrste „granice rasta“: na Zemlji ne postoji dovoljno resursa da svako ostvari „američki san“.

Zato je za američke ideologe najvažnije da se u društvenoj svesti stvori model države u kojem građani sve što učine Kongres i predsednik (čak i ako je to praćeno ubijanjem i nasiljem) doživljavaju kao jedino ispravno rešenje u konkretnoj situaciji – da narod podržava čak i najokrutnije odluke vezane za bilo koju drugu naciju. Tako da je sve oprošteno i opravdano, pošto se u tom slučaju (i samo u tom) obezbeđuje srećan život Amerikanaca, kako u svojoj zemlji, tako i u inostranstvu.

To se može potkrepiti citatom jednog od rodonačelnika geopolitike Mehena: „Još uvek veći deo sveta pripada divljacima ili državama koje su nerazvijene u ekonomskom ili političkom smislu, i zbog toga nisu u stanju da u potpunosti koriste potencijal teritorija kojima upravljaju. S druge strane, u visoko civilizovanim državama gomilaju se viškovi energije. Ta energije u veoma bliskoj budućnosti treba da bude usmerena na osvajanje novih prostora“.

Narodi koji nisu dovoljno kvalitetni u rasnom smislu, koji nemaju političku i ekonomsku tradiciju, nemaju pravo da upravljaju prostorima. A Anglosaksonci su politički i ekonomski najrazvijenija rasa. Zbog toga Anglosaksonci imaju pravo na svaki prostor.

Tako je američka ideologija – ideologija izabranih. Većina drugih zemalja odbacuje zapadni kulturni kod. Ali, s tim u vezi, ne može se pravilno shvatiti budućnost američkih ideologema bez prizivanja faktora istorijske dinamike.

Filozofija Moderne, kao što je poznato, glavnu pažnju posvećuje napretku, a napredak se u toj paradigmi predstavlja kao jedno linijsko „uzlazno stepenište vremena“. Prostorne, civilizacijske, državne, kontinentalne razlike nemaju nikakvog značaja. Međutim, u XXI veku, u eri globalizacije, svet postaje sve zatvoreniji i uzajamno povezaniji.

Prostor se smanjuje, neki narodi, koji su ranije bili u kulturnoj, političkoj i ideološkoj izolaciji, priključuju se zajedničkom informativnom prostoru i to se ne može ignorisati. Zato se danas pojavljuju takve geopolitičke koncepcije (koje su već postale banalne) kao „sukobi civilizacija“, etnokulturna barijera, sukob Sever – Jug, konflikt Istoka i Zapada i dr.

U takvim današnjim uslovima važno je shvatiti da Amerikanci u principu ne mogu da uspostave „novi svetski poredak“ – Pax Americana. Ljudi će uvek težiti univerzalnijim i fundamentalnijim koncepcijama, na primer, kao što je religija.

Iako su i budizam, i hrišćanstvo, i islam različiti, raznoliki i imaju mnogo tokova i sekti koje se razlikuju po mnogim osnovnim odredbama, svim tim religijama je svojstven fundamentalizam. Danas većina stručnjaka smatra da je religija univerzalnija ideologija za sve slojeve stanovništva, za sve nacije i narode. Dok je kult sile – ideologija uskog, elitnog sloja stanovništva, koji ima mogućnost da bude na vrhu društvene piramide.

Štaviše, sami Amerikanci prestaju da veruju u „američki san“.

Ričard Eskou, stariji naučni saradnik „Kampanje za budućnost Amerike“, u svom članku „Sedam činjenica koje pokazuju da je američki san mrtav“ piše o tome da je daleko od toga da danas svaki Amerikanac može da ostvari „američki san“. Robert Patnam, politikolog i profesor ekonomije i državne politike na Harvardskom univerzitetu, u svojoj knjizi „Naša deca“ piše: „Mi verujemo da je Amerika zemlja mogućnosti, gde sve zavisi od vaših sposobnosti i napora. Međutim, u poslednjih 25 godina svedoci smo velikog jaza između mogućnosti ljudi iz različitih klasa. Amerikanci su uvek verovali u jednakost mogućnosti, ideja, da sva deca, bez obzira na status porodice, treba da imaju mogućnost da poboljšaju svoj život. Danas taj Centralni princip američkog sna više nije toliko ostvariv, u svakom slučaju je mnogo manje ostvariv nego ranije“.

Može se zaključiti da je američki kult potrošnje, zbog ograničenosti resursnog potencijala Zemlje, slabost američke ideologije. „Američki san“ bi trebalo da sadrži univerzalnije dogme, da bi ostao aktuelan i primenjiv. Možda je „američki san“ koji se zasniva samo na materijalnog bogatstvu neodrživ.

Da li je smanjenje kvaliteta života zaista toliko loše? Nezaposlenost je oslobodila mnoge od posla koji su mrzeli. Manje kredita znači da ćemo se manje oslanjati na banke, a više jedni na druge“ – navodi su članku američkog ekonomskog stručnjaka Kimberli Amadeo.

Američki stručnjaci zvone na uzbunu: potrebno je pronaći nove ideologeme na kojima će se zasnivati „američki san“, u suprotnom će izvoz američke ideologije doživeti neuspeh. Danas postoji mnogo ideja koje mogu da je zamene, bilo to rusko pravoslavlje, kineski komunizam, učenja i dogme islama.

Štaviše, treba primetiti da će se uvek naći zemlje koje imaju iste karakteristike kao Amerika. Zemlje i narodi koji takođe smatraju sebe izuzetnima.

Istorijski jedinstvena sudbina Sjedinjenih Država je više rezultat kombinacije mnogih faktora i ne tiče se konkretnih aspekata nacionalnog karaktera. Nacionalni karakter je kombinacija svih njegovih komponenti, i zato je svaki narod na Zemlji jedinstven. Iz toga proizlazi da promovisanje principa jedinstvenosti određene nacije ili zemlje i ne može biti aktuelna ili unikalna ideja. I to je najveća greška američkih ideologa.

Igor NIKOLAJČUK, načelnik sektora RISI
Jekaterina VORONCOVA, Fakultet za globalne procese MGU