Izvor: Advance

Kineski predsjednik Xi Jinping za vreme govora, povodom 95. godišnjice osnivanja Kineske Komunističke partije, kritikovao je Zapad i pozvao na formiranje vojne unije sa Rusijom koja bi učinila NATO “nemoćnim” te zaustavila “imperijalističke želje Zapada”.

Oštre izjave dolaze u trenutku kada se i Kina i Rusija nalaze pod pritiskom američke spoljne politike što ih, razumljivo, dovodi u situaciju da sve bliže surađuju i razvijaju vlastite odnose.

“Svet je na ivici radikalne promene”, poručio je kineski predsednik. “Svedočimo kako se Evropska unija polako raspada, kao i američka ekonomija – svemu je kraj za novi svetski poredak”, rekao je.

Iako u ovom govoru Xi spominje globalnu politiku, može se pretpostaviti kako je ovde ipak reč o govoru koji cilja domaću javnost. Naime, kineski zvaničnici ovih dana već pozivaju građane da paze na bilo kakvo anti-vladino delovanje od strane “Zapadnih agenata”.

Zašto dolazi do ovakvih izjava i poteza kada je izgledalo da Kina i SAD zapravo vrlo dobro sarađuju, odnosno da ekonomija jedne sile zavisi o ekonomiji druge sile? Zaoštravanje retorike nije kineski izbor, već američki – Kina je bila sasvim voljna sarađivati sa SAD-om, no stvari su se radikalno promenile nakon izbijanja tenzija na prostoru Južnog kineskog mora.

Kina je odlučila na ovom spornom prostoru, kojeg svojataju i druge azijske sile, preuzeti dominaciju i izgraditi čvrsto vojno uporište kojeg nitko drugi neće moći osporiti. Drugim rečima, Kina je odlučila pokazati celom okruženju kako će glavni faktor u određivanju imovinsko-pravnih odnosa na ovom prostoru biti – sila.

Niti jedna druga zemlja istočne i jugoistočne Azije ne može se silom nadmetati s Kinom, no, u tu priču se onda – na strani slabijih (ali i svojih saveznika i iz svojih interesa) uključuju i SAD.

Brojni su razlozi zbog kojih SAD “zuji” oko Južnog kineskog mora i poručuje Kini, pred celim svetom, “ovo tu nije vaše”. Kao prvo stvar je ekonomije i trgovine – prolaz kroz Južno kinesko more jedan je od najprometnijih na celom svetu, globalna brodska trgovina prolazi ovde i SAD definitivno ne želi da Kina kontroliše nešto što ima važnost poput Sueca, Panamskog kanala ili Gibraltara.

Kao drugo, tu je stvar saveznika – SAD, ako želi zadržati svoje brojne saveznike u ovom delu sveta, mora se suprotstaviti Kini, na sve moguće načine. To od SAD-a očekuje Japan, to očekuje Južna Koreja, to na kraju krajeva očekuje čak i Australija i sve države i državice između.

Na globalnoj sceni svedočimo pojavi jedne velike geopolitičke klackalice – drugim rečima, savezi se mogu brzo prebaciti s jedne strane na drugu. Aktuelni slučaj Turske to nam najbolje pokazuje – čim je Erdoganu postalo jasno da mu Zapad ne daje više ono na čemu on insistira (u ovom slučaju podršku nakon propalog pokušaja puča), odmah se okrenuo Rusiji.

Taj “efekt klackalice” vredi za sve američke saveznike, kako u Aziji tako i u Evropi i širom sveta – jer niti jedan taj saveznik nije preterano lojalan Washingtonu. Ostati će dok se boje da moraju ostati ili dok procenjuju da još uvek imaju konkretni ekonomski i geopolitički interes.

Zbog toga SAD, hteo ili ne hteo, mora braniti interese svojih saveznika u Aziji. Čini li to dobro? Pa i ne baš – činjenica jeste da kineske vojne instalacije niču po spornim ostrvima, a niču čak i sporna ostrva (Kina gradi veštačke ostrva tamo gde im odgovara). SAD tu i tamo upadne sa svojom morskom ili vazdušnom patrolom u prostor, ili do prostora, kojeg Kina svojata kao svoju suverenu teritoriju, i misle da će time nekako osporiti kineska svojatanja.

Jedino što ovakvom taktikom mogu ostvariti je potencijalno gubljenje živaca na kineskoj strani i otvaranje vatre, a to može jako brzo eskalirati u ogroman sukob.

Treći razlog zbog kojeg je SAD ovde je donekle adresiran i u samom govoru kineskog predsednika – imperijalizam. Nema dileme da je SAD još uvek imperijalistička sila koja želi, nastoji i trudi se, kontrolisati što je god moguće više sveta, a upravo je još uvek aktuelni predsednik Barack Obama sredinom svog mandata poručio kako će prostor regije Azija-Pacifik biti nova velika pozornica za odmeravanje snaga. Taj američki “zaokret” prema regiji Azija-Pacifik načula je i Kina koja je odlučila utaboriti se ovde.

Iako SAD Kini realno ne predstavlja veliku pretnju, sama činjenica da SAD nešto Kini osporava strašno ljuti vlasti u Pekingu, a to se može videti upravo u govoru kineskog predsednika.

Da će Kina grčevito držati ovaju teritoriju u to nema dileme, a razlozi su jasni. Čak 40% pomorske svetske trgovine prolazi kroz ovaj prostor, a da ni ne govorimo o činjenici da su ovde pronađene i neke od najvećih zaliha nafte i gasa na svetu.

No, je li to dovoljno za kineski geopolitički zaokret iz stanja vrlo mirnog posmatrača sa strane? Ako je suditi prema govoru kineskog predsednika, onda tu nema dileme, jer on u govoru takođe navodi – “Nikada ništa više neće biti kao pre. Za 10 godina imaćemo novi svetski poredak, a ključni faktor u njemu biće unija Rusije i Kine”.

Dakle, kineski predsednik otvoreno pominje i zaziva ono čega se SAD dugoročno najviše boji. U Washingtonu znaju da je unija Rusija i Kine nešto što bi se u relativno bliskoj budućnosti moglo desiti. Takođe znaju da je to nešto što bi uistinu moglo potopiti status SAD-a kao jedine svetske super-sile. Zašto se onda kockaju na način da svojim potezima doslovno guraju Kinu i Rusiju jednu drugoj? Možda se samo vole kockati, a možda – verovatnije – nakon tolikog samouveravanja u ideale američke izuzetnosti, ni ne znaju drugačije.