Izvor: Standard, Siniša Ljepojević

NATO je, uz retko viđenu medijsku kampanju na samitu u Varšavi, kao da je Evrovizija, doneo odluku o dugotrajnom baziranju svojih vojnih snaga od četiri bataljona u Baltičkim republikama i Poljskoj. Zvanično objašnjenje je da bi se sprečila „agresija Rusije“ i Rusija odvratila od te „agresije“ kao i da bi se ohrabrile članice Alijanse u uverenju da će biti zaštićene.

Iza paravana medijske kampanje i fotografija učesnika nasmejanih lica u Varšavi, međutim, nije baš sve bilo veselo. Plan ozvaničen na varšavskom samitu odavno je napravljen, ali NATO nije mogao da sakupi dovoljno vojnika. Sa prvobitne ideje o četiri bataljona došlo se bilo na dva, pa se onda, posle uvlačenja Kanade i pritiska na druge članice ponovo došlo do četiri bataljonska kontingenta, što je oko 2.000 vojnika. Drugim rečima, Amerika – koja je autor plana – iznudila je, primorala Alijansu na tu operaciju.

Naravno svima je jasno da nikakve agresije sa strane Rusije nema niti je na vidiku a još jasnije da 2.000 vojnika ne može da odbrani ni jedan grad, a kamoli četiri zemlje. Reč je ustvari u postepenom navikavanju javnosti i zemalja članica Alijanse na trajno instaliranje oružanih snaga Zapada u Evropi i na granicama prema Rusiji. Do koje mere će to biti moguće, još je neizvesno, jer NATO ima problema sa vojnim kapacitetima, utoliko pre što mnoge zemlje članice ne podržavaju čitav projekat. Ko će dati toliku vojsku? Amerika je nagovestila da će tokom iduće godine u Evropu da pošalje i bazira još jednu diviziju, što bi značilo dodatnih otprilike oko 20.000 američkih vojnika.

RUSIJA JE SAMO IZGOVOR
Suštinsko pitanje je, međutim, šta je stvarni cilj ponovne militarizacije Evrope i čiji je to interes. Preciznije, šta je stvarni američki cilj – Evropa ili Rusija? Da li je Rusija samo izgovor? Rusija je dežurni i najpoželjniji američki neprijatelj, i tu nema ništa novo. Rusiji su okonosti i zbivanja na Zapadu odavno jasne i njene reakcije na samit u Varšavi su bile u standardu njene pozicije. Rusija, naravno, ne gubi vreme, mada Zapad više nije njena preokupacija. Mnogo je, međutim, zanimljivije i čak važnije kako se Evropa ponaša i koja je njena uloga u novim američkim planovima. Prvi znaci negodovanja zbog „istočnih planova“ došli su iz Nemačke. Ona je sve do pre dva meseca odbijala da pošalje svoje vojnike u NATO snage prema granicama Rusije, a onda je kancelarka Angela Merkel popustila. Onda je uoči samita u Varšavi šef diplomatije Nemačke Frank-Valter Štajnmajer posumnjao u smisao te NATO misije i upozorio na dodatnu militarizaciju Evrope. Pred sam samit francuski predsednik Fransoa Oland izjavio je da za njegovu zemlju Rusija nije pretnja niti protivnik, što je bila kodirana poruka da je Pariz protiv najnovijeg NATO projekta. Takvu poziciju Berlina i Pariza su već izvesno vreme pratile oživljene ideje o potrebi formiranja oružanih snaga EU. Ideja „evropske armije“ je stara koliko i evropska integracija, ali je Amerika uvek do sada uspevala da blokira bilo kakav ozbiljniji korak u tom pravcu.

Suština problema je izgleda u dubokoj krizi Evropske unije i strateškoj poziciji Amerike da povrati vremenom poljuljanu kontrolu nad Evropom. U kontroli Evrope ključni američki instrument je EU, i to je tako od prvog dana. Kada je vreme pregazilo tu vrstu integracije i EU dospela u nepopravljivu krizu, Amerika je verovala da bi taj projekat mogla da sačuva – da ga spasi – samo spoljna pretnja. Jer prva integracija – Evropska ekonomska zajednica – 1957. godine i formirana je pod izgovorom spoljne pretnje, i tako je opstajala sve do rušenja Berlinskog zida i Sovjetskog Saveza. Prilike u svetu su se, međutim, promenile i vrlo brzo je u Vašingtonu shvaćeno da generisanje spoljne pretnje nije više dovoljno efikasno i da Amerika ne može na taj način da sačuva i EU i svoju kontrolu. Na scenu je stupio plan B – militarizacija Evrope i kontrola kroz pretnju silom.

Ključni problem za američku kontrolu nad Evropom – ustvari nad EU – postalo je to što je ta integracija potpala pod kontrolu Nemačke. Iako je jedan od razloga njenog formiranja bila upravo kontrola nad Nemačkom i obuzdavanje njene prirodne moći unutar evropskog kontinenta, vremenom se desilo drugačije – Nemačka je, zahvaljujući svojoj ekonomskoj moći, uspostavila kontrolu nad Evropom i EU. Nemačka je podržala generisani sukob sa Rusijom i zvanično stala na stranu Amerike, ali u realnosti to nije tako crno-belo. Nemačke kompanije i dalje rade u Rusiji, čak otvaraju i nove fabrike i, uz već tradicionalno američko nepoverenje i podozrenje prema Nemcima, Vašington nema vremena za čekanje, preostaje samo sila. Drugim rečima, glavni cilj američkih planova sa demonstracijom vojne sile NATO bi pre svega mogla da bude Nemačka i njena kontrola EU, a ne Rusija.

NEMAČKOJ SU POTREBNI SAVEZNICI
Zašto baš Istočna Evropa? Činjenica je da su sve zemlje Istočne Evrope koje su članice i EU i NATO pre svega proameričke, a manje proevropske, i to su dokazale u svakoj situaciji, ali to nije dovoljno objašnjenje. Trag odgovora na pitanje vodi ka izvesnom zahlađenju odnosa između Francuske i Nemačke u poslednjih nekoliko godina. Francuska privreda se posle šoka od pre šest godina polako oporavlja, i to je ohrabrilo francusku vlast da se sa više samopouzdanja odupire pre svega ekonomskom diktatu Nemačke preko EU. Uz to, antiEU raspoloženje u Francuskoj je veće nego u Britaniji, i vlast pokušava da taj pritisak amortizuje izvesnim otklonom od Nemačke. U Berlinu su toga svesni i većina procena sugeriše da je to trend koji će biti teško zaustaviti.

A Nemačka ima stari politički problem da su joj potrebni saveznici. Ona jeste ekonomski najmoćnija, po broju stanovnika najbrojnija zemlja EU, ali nekako ne uspeva sama, mora da ima nekoga pored sebe. I u Berlinu se procenilo da bi mesto Francuske u nemačkom savezništvu mogla da zauzme Poljska. To je velika zemlja, sa značajnim brojem glasova u sistemu kvalitativne većine u EU, a i Nemačka je njen najveći strani investitor i trgovinski partner. Pripremu javnosti započeo je bivši poljski ministar inostranih poslova Radoslav Sikorski serijom govora kako je Nemačka neophodna Evropi i kako bi Poljaci trebalo da zaborave stare predrasude o Nemcima. Proces je bio otvoren. To je, po svemu sudeći, i bio razlog nagle satanizacije Sikorskog i njegovog kasnijeg prinudnog odlaska u političku penziju. On jeste zapadni učenik i njegova supruga An Aplbaum jeste Amerikanka i jedan od ideologa savremene američke politike, ali tu nema praštanja. To je bio najpouzdaniji znak da Amerika neće dozvoliti takvo savezništvo ni po koju cenu i da će nastojati da spreči ponovni nemački prodor na Istok. Posle Poljske samo je korak do osovine Nemačke i Rusije, a to je protiv američkih interesa. Posle je preko proameričkih medija i javnosti u Poljskoj krenula antinemačka kampanja, koja je još uvek na snazi.

U toj funkciji je i rasprava na samitu u Varšavi o britanskom referendumu o izlasku iz EU. Na prvi pogled neobično je da o tome raspravlja Alijansa, jer Britanija je glasala za izlazak iz EU, a ne iz NATO. Posle izlaska Britanije iz EU, iako Britanija nije imala baš neki veliki uticaj, evropska integracija još više postaje „nemačka Evropa“, i to je dodatni problem za Ameriku. Rasprava na Varšavskom samitu je poruka da Britanija jeste izašla i verovatno će još neke manje zemlje učiniti isti korak, ali tu je NATO kao od Amerike imenovani šef Evrope, a ne Nemačka.

PROCESI U NEMAČKOJ SU NEPOVRATNI
Nemačka vlada za sada prihvate sve američke naloge i Amerikanci su uspeli da spreče savezništvo sa Poljskom, ali ono što ni Angela Merkel ni Amerika ne mogu da spreče to su politička kretanja unutar same Nemačke. U Nemačkoj je politička scena pod visokom temperaturom već izvesno vreme, i to je proces koji će se teško moći zaustaviti. Problem migranata je bio samo kap koja je prelila čašu i okidač, a nezadovoljstvo je mnogo dublje i ozbiljnije. Migrante nemačka vlada može zaustaviti na granici, ali nezadovoljstvo naroda veoma teško.

Kuda će da krene to nezadovoljstvo, to niko ne može da kaže, ali je veoma važno da svi ti brojni pokreti koji pripadaju svim do sada poznatim ideološkim orjentacijama imaju jednu zajedničku crtu – oni žele Nemačku, oni žele svoju zemlju pod kontrolom njenih građana. U Nemačkoj su od vremena formiranja Zapadne Nemačke zakonom zabranjeni referendumi, ali je Ustavni sud, dajući mišljenje o Lisabonskom sporazumu EU, utvrdio da je taj dokument prihvatljiv, ali da svaka njegova nova izmena mora da bude na referendumu. U prevodu: referendumi u Nemačkoj nisu daleka budućnosti, jer se već zagovaraju promene Lisabonskog sporazuma. A tada mogu da se dese iznenađenja kao u Britaniji. Jednostavno rečeno, Nemačka je postala najveći američki problem u Evropi, a ne Rusija.

Da li će agresivnost NATO vojne sile uspeti da „reši“ taj američki problem u Evropi i zadrži kontrolu, pokazaće se već naredne godine na parlamentarnim izborima u Nemačkoj. Ako novi pokreti i partije dobiju dovoljno veliki broj glasova da postanu pretnja američkim interesima, Vašington će verovatno prvo pokušati sa ekonomskim kažnjavanjem, lomom evra i ubijanjem nemačkih banaka. To neće biti teško uraditi. Na primer, samo najveća nemačka banka – Dojče banka – ima mahom američkih toksičnih papira, derivata, u vrednosti od oko 75 hiljada milijardi dolara, što je 20 nemačkih bruto društvenih proizvoda. Ako ni to ne pomogne, ne bi trebalo isključiti i upotrebu sile, i ponovna militarizacija Evrope preko NATO i izgovora od ruske pretnje je jasna poruka Vašingtona.