Izvor: Fakti, Erik Zemur

Putin je zao. Putin je tiranin. Putin laže (i to ponekad čak i na nemačkom). Putin ubija. Putin krade. Putin vara.

Naši zapadni mediji su od predsednika Rusije napravili oličenje zla. I to sa takvom upornošću, kakvu nisu ispoljavali ni protiv sovjetskih lidera na vrhuncu hladnog rata, i sa takvom istrajnošću u kritici, da efemernim figurama islamističkog zla preostaje samo da se jedu od zavisti.

Pročitavši knjigu Matijea Slame (Mathieu Slama), počinješ bolje da shvataš zbog čega.

Putin nije protivnik, već odraz naše nečiste savesti. On je naš Cvrki. On je nešto poput pape koji nam govori: „Evropo, šta si to napravila od svog hrišćanstva?“ Ali, to nije sve.

On je jedini Evropljanin koji kaže „ne“ Amerikancima, kao svojevremeno Šarl de Gol. On je jedini demokratski izabrani lider koji je uspostavio hijerarhiju vertikalne vlasti, dok se svi ostali savijaju pod egalitarizmom horizontalnog društva.

On je jedini šef evropske države koji štiti tradicionalno društvo koje vuče korene iz davnina, pri čemu su svi ostali zapadni lideri uzdigli pojedinca lišenog korena u rang samovoljnog i ljubomornog božanstva. Samo se on ne slaže sa potčinjavanjem nacionalnog suvereniteta „univerzalnim pravilima koja svakog čoveka čine članom jedinstvenog čovečanstva“.

I, treba biti veliki šaljivdžija ili potpuna neznalica, pa izjaviti, kao Fransoa Oland u Moskvi: „Imamo zajednički pogled na svet“.

Matije Slama kaže da stavlja rame uz rame dvoje protagonista – Zapad i Rusiju, dve linije, dve ideologije, iako zapravo svaka stranica odiše simpatijom prema Putinu. I to je čak dobro, kao kontrast optužbama koje pljušte sa svih strana.

Njegova knjiga se zove „Rat svetova“, mada je, verovatno, trebalo da se odluči za „Apologija Vladimira Putina“.

Apologija uopšte ne znači da advokat ne primećuje nedostatke i greške svog „štićenika“ i njegove politike, njegov autoritarizam, surovost i imperijalističke ambicije. Ne, on time samo izražava podršku njegovoj ideologiji i razmišljanjima. Ali, izdavač se verovatno uplašio moguće reakcije medija.

Bilo kako bilo, ako želiš da piješ, nije bitno iz čega ćeš.

Autor ruši ustaljene mitove o Putinu. Ne, Putin uopšte nije mračni satrap, već strastveni čitalac. On nije marioneta Aleksandra Dugina, kontroverznog ideologa velike Rusije u borbi protiv degradacije Zapada.

On se rukovodi dubokim mislima do kojih je došao Aleksandar Solženjicin nakon upoznavanja Zapada.

Kako je govorio De Gol, „u pobedama Aleksandra ima Aristotelovih misli“. U upornoj Putinovoj borbi protiv zapadnog „primitivizma“ kriju se dela velikog ruskog pisca, koji se nije plašio da zapadnoj civilizaciji sve kaže u lice, njoj koja je u ime slobode ogrezla u žalosnim radostima materijalizma.

Putin nas vraća na ideološku borbu tokom francuske revolucije. Kao i Amerikanci danas, Francuzi su tada tvrdili da na pobedničkim bajonetima nose univerzalna „ljudska prava“, a Berk i Žozef de Mestr su osuđivali takvu nadmenost.

Putin je udahnuo novi život borbi onih koji se bore protiv individualizma u društvima. On je vratio ideološku i političku legitimitet konzervativizmu: „Ali, govoreći rečima Nikolaja Berđajeva, smisao konzervativizma nije u tome da sprečava kretanje unapred i na gore, već u tome da sprečava kretanje unazad i na dole, u haotičnu tamu, povratak na prvobitno stanje“.

Upravo zato Putinova politika nailazi na sve veći odziv, između ostalog, u zapadnim nacijama, ne računajući njihova rukovodstva, koja su potčinjena Vašingtonu i (još snažnije) ideologiji ljudskih prava. Putinu ima i sreće u svojoj borbi.

Nadmeni američki univerzalizam izazvao je mnoge katastrofe po celom svetu: u Avganistanu, Iraku, Siriji itd. Evropski pravni formalizam, oličen u Evropskom sudu za ljudska prava, izaziva nezadovoljstvo starih evropskih nacionalnih država poput Engleske, pa čak i Francuske. A bezgranični univerzalizam EU i njegova religija Drugačijeg suočavaju se sa apsolutnom različitošću islama: „Ne može se istovremeno utopiti u nečijoj radosti, identifikovati se s njim, a ne ličiti na njega“ (Levi-Stros).

I na kraju, progresivistički pravni individualizam izaziva pravi egzistencijalni poremećaj koji se povećava u meri u kojoj nastavlja da pomera sve granice (istopolni brakovi, rodna teorija, „poboljšanje“ čoveka). Putinov govor zvuči kao kazna koju moramo da platimo za sve naše nauspehe, gluposti i greške.

Politika realnog koju on brani s takvim neospornim talentom – samo je povratak tradiciji koje se vekovima držala Francuska, od Rišeljea do De Gola, u vreme kraljeva, imperatora i republika. Uz to, pobožnost ruskog predsednika nailazi na odziv u dalekoj Americi.

A rusko mesijanstvo je odgovor na američko. Matije Slama nije nikakav slepac. Putin za njega nije ni svetac, ni heroj. Ljude na Zapadu ne privlači toliko ruski model, koliko ih plaši propast zapadnog.

Ne sviđa im se toliko Putinova snaga, koliko ih plaši propadanje zapadnih demokratija. Upravo zato evropski narodi sve manje vide u Putinu pretnju (ma šta tvrdili naši mediji), a sve više prijatelja kojem treba pomoći, primer koji treba slediti, ili čak spasioca koga treba pozvati.