Izvor: Odbrana, Zvonimir PEŠIĆ

Pojedini autori smatraju da su 19. vek karakterisali ratovi nacija, XX su obeležili pretežno ideološki sukobi, a za XXI stoleće najavljuju ratove civilizacija. Takvih elemenata u aktuelnim sukobima ima, ali se pojavljuju i unutarcivilizacijski, poput onih u Ukrajini, Severnoj Africi, Bliskom istoku.

General-pukovnik u penziji, profesor dr Branko Krga važi za čoveka koji dugo prati i analizira međunarodnu vojno-političku scenu. Veći deo radnog veka proveo je u vojnoobaveštajnoj službi, obavljajući odgovorne dužnosti, među kojima i našeg vojnog izaslanika u SSSR-u, odnosno Ruskoj Federaciji, i načelnika Vojnoobaveštajne službe. Krunu njegove vojničke karijere predstavlja dužnost načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, to jest Vojske Srbije i Crne Gore (2002-2005). Posle penzionisanja, znanja i iskustva prenosi studentima Fakulteta za diplomatiju i bezbednost u Beogradu. Autor je većeg broja stručnih i naučnih radova, što ga kvalifikuje da govori o aktuelnim procesima koji se događaju u svetu. Sve je danas, čini se, više nego ikada izložen ratovima, sukobima, rizicima i pretnjama.

Šta se, zapravo, događa u tom svojevrsnom planetarnom košmaru?

– Poslednjih godina svet se, zaista, suočava s brojnim izazovima, rizicima i pretnjama. Uzroka za to je više, a jedan od najvažnijih ima geopolitičke aspekte. Naime, SAD žele da sačuvaju planetarno liderstvo, oslanjajući se, pre svega, na pobedu u hladnom ratu i na činjenicu da su u mnogim oblastima i dalje vodeća zemlja. S druge strane, ekonomski prosperitetna Kina, vojno obnovljena Ruska Federacija i neki drugi centri moći žele veću ulogu u „svetskim poslovima”. Tu je i standardna borba za kontrolu resursa, pre svega energenata i pijaće vode. Sve aktivniji je i islamski faktor. Istovremeno deluju integracioni i dezintegracioni procesi, zatim, globalizacija, regionalizacija i suverenizacija. Takvi procesi odvijaju se u uslovima znatnog tehničko-tehnološkog napretka, najpre u oblasti informatičke tehnologije i proizvodnje naoružanja.

Sve češće se čuju ocene da svetu preti opasnost od novog „velikog” rata. Da li takva opasnost zaista postoji?

Potencijalna opasnost od „velikog” rata postoji, ali do njega ipak neće doći iz tri razloga. Prvo, to je tehničko-tehnološki faktor, odnosno, postojanje nuklearnog oružja, čije su osobine takve da bi njegova masovna upotreba predstavljala apsurd, jer ne bi bilo pobednika. Drugo, aktuelni lideri dve vojno najmoćnije zemlje sveta – SAD i Ruske Federacije – odgovorni su, i teško bi bilo pretpostaviti da bi se opredelili da nesporazume rešavaju međusobnim obračunom uz upotrebu nuklearnog oružja, tim pre jer i najnoviji događaji pokazuju da svoje interese mogu bolje da realizuju dogovaranjem. I treće, to je raspoloženje svetskog javnog mnjenja, koje je izrazito antiratno, što se, pre svega, odnosi na mlade generacije.

Dakle, „velikog” rata neće biti, ali će zato izbijati lokalni oružani incidenti i ratovi različitih razmera, pri čemu će se ispoljavati sve vrste nasilja i moći – tvrda, meka, pametna, hibridna… Pojedini autori smatraju da su 19. vek karakterisali ratovi nacija, 20. su obeležili pretežno ideološki sukobi, a za 21. stoleće najavljuju ratove civilizacija. Takvih elemenata u aktuelnim sukobima ima, ali se pojavljuju i unutarcivilizacijski, poput onih u Ukrajini, Severnoj Africi, Bliskom Istoku.

Na sve strane buja terorizam. Može li se toj pošasti stati na put?

Terorizmu bi se moglo stati na put ili, bolje rečeno, mogao bi se znatno suzbiti, pod uslovom da za to postoji jedinstvena volja glavnih činilaca u međunarodnoj zajednici. A te volje, kao što vidimo, nema, nije je nikada, iskreno, ni bilo. Zbog toga, nema ni jedinstvene definicije o tome šta se podrazumeva pod pojmom terorizam. Tako se iste pojave, delovanje raznih organizacija ili pojedinaca, u jednom slučaju kvalifikuju kao terorizam, a u drugom, kao borba za slobodu, demokratiju, protiv tiranina… Kada bi postojala saglasnost o tome šta jeste terorizam, moglo bi se doći do zaključka koji su njegovi glavni uzroci i onda ne bi bilo teško da se efikasno deluje. Imajuđi to u vidu, treba računati da će se svet i u narednom periodu suočavati s ovim zlom, različitog intenziteta, oblika, razmera i mestima ispoljavanja. Islamska država preti daljem razbuktavanjem sukoba.

Da li je moguće da velike sile poput Rusije i SAD ne mogu da obuzdaju rat u delu Bliskog istoka, koji preti „prelivanjem” na ostale delove planete?

Rusija i SAD mogu da obuzdaju rat na Bliskom Istoku. Nekih ohrabrujućih naznaka u tom pravcu poslednjih dana već ima. Ostaje da se vidi da li će primirje u Siriji poprimiti ozbiljan i trajan karakter ili će se sukobi obnoviti. Novi elemenat te situacije predstavlja najavljeno delimično povlačenje ruske vojske. Pri tome treba imati u vidu da, pored SAD i Rusije, na tom prostoru i neke druge uticajne zemlje imaju svoje računice. To se, pre svega, odnosi na Tursku, Saudijsku Arabiju, Iran, pa i Izrael. Iako Evropska unija oseća znatne posledice zbog rata u Siriji, imajući u vidu desetine, pa i stotine hiljada migranata koje je već primila ili su na njenim granicama, izgleda da je njena uloga u smirivanju te krize nesrazmerno mala.

Čemu je sve, kada je reč o stranom vojnom faktoru, izložena Srbija?

Za razliku od nekih nedavnih vremena, sa zadovoljstvom možemo konstatovati da Srbija u ovom periodu nije izložena direktnom ugrožavanju stranog vojnog faktora. Međutim, sve što se događa na Bliskom Istoku, u Severnoj Africi i u Ukrajini, može da se odrazi i na bezbednost Srbije. Tome treba dodati i činjenicu da na prostoru prethodne Jugoslavije ima mnogo potencijalnih kriznih žarišta, koja u određenim okolnostima mogu da se aktiviraju. To se u najvećoj meri odnosi na Kosovo i Metohiju i ambicije tamošnjeg rukovodstva da stvara oružane snage, kao oslonac za razne neprimerene ambicije u odnosu na nealbansko stanovništvo, koje se ispoljavaju različitim intenzitetom u dužem periodu. Uostalom, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije iz 2009. godine taj problema je s pravom naznačila kao jedan od najvećih izazova, rizika i pretnji.

Srbija je, koliko nam je poznato, jedina u svetu koja je ukinula svoju spoljnu obaveštajnu službu. Da li je to dobra mera?

To svakako nije dobra mera. Stručna javnost već duže vreme ukazuje na to da je takva služba neophodna. Naime, u svetu se na globalnom i regionalnom planu odvijaju ozbiljni politički, ekonomski, tehnološki, finansijski i drugi procesi, koji sigurno imaju odraza na međunarodni položaj, pa i bezbednost Srbije. Od postojeđe tri obaveštajno-bezbednosne službe, tim pitanjima primarno se ne bavi nijedna od njih, pre svega zato što svaka ima zakonom definisane svoje uže nadležnosti. Postojanje primerene spoljne civilne obaveštajne službe, s jakim analitičkim elementom, bilo bi od velike pomođi najvišem državnom rukovodstvu pri donošenju ključnih odluka od nacionalnog značaja.

Špijunaža kao deo opštesvetskog miljea danas je, čini se, prisutnija nego ikada. Koliko se novca godišnje potroši na tu delatnost u svetu?

Tačno je da je obaveštajni rad veoma prisutan u svetskim poslovima. Uz klasično polje delovanja, sve više je zastupljeno prikupljanje informacija i za interese različitih velikih korporacija. Koliko se novca potroši za tu delatnost, nikada nije bilo tačno poznato, a verovatno će ostati nepoznanica i u budućnosti.

U kojoj meri i na koji rok može da se u aktuelno vreme sačuva tajnost podataka?

Tajnost podataka mora da se čuva. To se čini na svim nivoima, od pojedinca, institucija, do međunarodne zajednice. Ako se ovaj problem posmatra u okviru nacionalne bezbednosti, onda valja naglasiti da kvalitetne informacije o raznim pitanjima treba da se posmatraju kao svojevrstan nacionalni resurs. Zemlje koje tome pristupaju na tako ozbiljan način reaguju preduzimanjem odgovarajućih normativnih, organizacionih, tehničkih, kadrovskih i drugih mera, kako bi, s pravom, zaštitile vrednosti kojima raspolažu. Tvrdnje pojedinih „stručnjaka” da je danas u svetu sve transparentno, da ni ne treba čuvati tajne od „prijatelja”, svakako su neozbiljne i država ne bi trebalo da ih uzima u obzir.

Može li građanin, zapravo, da ima svoju privatnost, posebno u eri interneta?

Građanin i u uslovima interneta može i treba da ima svoju privatnost ili svoje „tajne”. A da li će ih imati ili ne, zavisi i od toga koliko je obrazovan, da li mu država pomaže i, uopšte, kakav odnos ima prema tom pitanju. I pored ogromnih mogućnosti savremene tehnologije da razotkriva privatnost, postoji i druga strana medalje, to jest mogućnost da se takva ista tehnologija koristi za zaštitu onoga što treba da se čuva.

Diplomatija i špijunaža se do te mere u praksi prepliću da ih je gotovo nemoguće razdvojiti. Postoji li danas čista diplomatija, bez špijunaže?

Kod najvećeg broja zemalja čista diplomatija, bez obaveštajnog rada, nikada nije ni postojala. Ne postoji ni danas. Čak i neke posebne vrste diplomatije, na primer, u oblasti sporta, kulture i drugih „benignih” delatnosti, nisu lišene nastojanja da se sazna nešto više o onome šta se događa kod sagovornika, partnera ili protivnika iz drugih sredina. To je konstanta od antičkog doba, afirmacije diplomatije u Evropi 18. veka, pa do današnjih dana.

U kojoj meri obaveštajne službe kreiraju razvoj savremenih događaja?

Kako koje. Obaveštajne službe velikih zemalja imaju veće ambicije i mogućnosti da pokušaju kreiranje procesa u pojedinim zemljama, u skladu sa svojim interesima. U celini, ipak se preteruje s tvrdnjama da su neke obaveštajne službe svemoćne. U stvari, one su moćne onoliko koliko im kontraobaveštajne službe zemalja u kojima deluju omogućavaju rad. Tu odrećeni značaj ima i bezbednosna kultura graćana. Naime, pogotovo za manje zemlje, službama bezbednosti znatno mogu da doprinesu građani sposobni da prepoznaju odrećene indikativne aktivnosti stranih službi.

Da li je svet, a pre svega NATO, svestan opasnosti terorizma koji se decenijama gnezdi na Kosovu i Metohiji?

Alijansa je prisutna na Kosovu i Metohiji već skoro 17 godina. Službe zemalja koje tamo imaju svoje vojne kontingente zainteresovane su, radi sopstvene zaštite, da dobro poznaju bezbednosnu situaciju na tom prostoru. Sigurno je da je službama tih zemalja poznato da kosovski Albanci odlaze u Siriju da ratuju na strani Islamske države. Kada se vrate, verovatno je da privlače posebnu pažnju stranih službi na Kosmetu. Prema tome, treba računati da te službe dobro poznaju bezbednosnu situaciju na tom prostoru.

Kao vojni diplomata, bili ste u žiži događanja pred agresiju NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. La li se i po koju cenu, prema Vašem mišljenju, agresija mogla izbeći?

Agresija zemalja NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine predstavlja nezakonit, potpuno nepotreban i višestruko štetan dogaćaj, koji se mogao i morao izbeći. Korišćenje osiromašenog uranijuma, kasetnih bombi, strategijske avijacije i drugih sredstava, ubijanje nekoliko hiljada naših građana, uz angažovanje dvadesetak zemalja protiv SRJ, koja nije ugrožavala ni jednu od njih, predstavlja svojevrsni poraz civilizacije na kraju 20. veka. Taj napad bio bi nepravedan čak i da ga je odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Mi u Vojsci Jugoslavije činili smo mnogo napora da se rat izbegne, ali nismo uspeli. To je duga, složena i tragična priča. Veliki deo autora i na Zapadu u međuvremenu pisao je i govorio o tome da do rata nije smelo da dođe. Zlo se ipak dogodilo i sada to treba da posluži kao pouka mnogima. Ovih dana doživeli smo da i potpredsednik SAD Džozef Bajden izražava „žaljenje zbog civilnih žrtava”, što je svakako pozitivna činjenica. Međutim, ta izjava imala bi još veđu težinu da su pomenuti i vojnici i policajci, jer i oni su nepravedno i nepotrebno stradali. Da se te 1999. godine pristupilo rešavanju jednog unutrašnjeg sukoba političkim sredstvima, takva matrica mogla se koristiti i pri raspletu problema Avganistana, Iraka, Libije…, čime bi i zapadne zemlje izbegle mnoge probleme koji su nastali kao posledica oružanog angažovanja. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije, sem ostalog, doveo je u pitanje i poznatu definiciju Klauzevica o tome da je „rat nastavak politike drugim sredstvima”. U ovom slučaju, nije se radilo o „nastavku politike”, već o njenoj „kompromitaciji”. Da je politika u to vreme bila na potrebnom nivou, do rata ne bi došlo.

Kako će svet izgledati za, recimo, deset ili dvadeset godina?

Malo je verovatno da jedan čovek može pouzdano da kaže kako đe svet izgledati za deset ili dvadeset godina. Za takvu viziju bilo bi dobro da se, na primer u Srbiji, pokrene inicijativa za utemeljenje nacionalne strategije i ažuriranje postojeđe Strategije nacionalne bezbednosti. Za izradu tih dokumenata bilo bi dobro da se angažuju politički, naučni, vojni i drugi kadrovi, sposobni da iznedre takvu projekciju. Kada bi država to imala, bilo bi znatno lakše da se donose odluke i o najdelikatnijim pitanjima. Na primer, s dosta razloga sada se iznosi da ovde u Beogradu mnogi nisu razumeli značaj pada Berlinskog zida 1989. godine. Bilo bi veoma loše ukoliko bi se za deset, dvadeset godina opet iznosilo da se u Srbiji nije prepoznalo šta se u svetu događa sredinom druge decenije 21. veka.

Na kraju, šta biste preporučili mlađim kolegama koji će narednih godina i decenija nosiši odgovornost odbrane zemlje?

Mislim da njima nije potrebna neka posebna preporuka. Apsolutno najveđi broj mlađih kolega u Vojsci Srbije i uopšte u sistemu odbrane veoma su sposobni da uspešno nose teret odgovornosti za odbranu zemlje. To predstavlja jednu od najviših vrednosti za koju se valja zalagati. Više od preporuke, tim mlađim kolegama poželeo bih da nikada ne dođu u situaciju da, kao moja i druge generacije, budu prisiljeni da vode odbrambeni rat. A da bi se to izbeglo, bilo bi dobro da stalno imaju u vidu da je jačanje odbrambenih sposobnosti zemlje primarna obaveza. Vojska treba da bude na visokom nivou sposobnosti, ne zato da bi ratovala, već naprotiv, da bi izbegla uvlačenje u oružani sukob, jer je mir primarni interes svih nas, a posebno aktuelnih pripadnika naše vojske i sistema odbrane u celini.