Izvor: Fakti, Aleksandar Zapoljskis
Dok Moskvu potresa sramna bitka za ponižavajući „hamon“ ili ako govorimo ruskim jezikom – običnu pršutu, a falsifikovani sirevi nestaju pod gusenicama ruskih traktora, u dalekoj Grčkoj je trajala istinski epska bitka za budućnost Evropske unije.
U mutnim vodama grčke krize suočili su se Nemci, Anglo-Saksonci i evropski kapital, pa čak i ruski interesi. Bitka je još daleko od kraja, o konfiguraciji rezultata još je rano govoriti, ali trenutni odnos snaga i metodi koji se koriste sami po sebi izazivaju radoznalost.
Pre svega, treba priznati da se bankrot Grčke već dogodio. Kao što se i predviđalo, Atina u julu nije uspela da otplati prispele dugove. Međutim, da zvanično objavi bankrot – Aleksis Cipras nije imao dovoljno političke volje. Međutim, sudeći po činjenici da se nakon direktnog ignorisanja rezultata opštenacionalnog referenduma sav gnev naroda izlio samo u dve manje manifestacije, lako iskontrolisane od strane policije, govoriti o odlučnosti običnih Grka nema smisla.
Oni su pokušali da blefiraju, ali to im nije uspelo.
Smatram da se mora otvoreno reći: Grčka je pristala na veoma dugo, ponižavajuće i teško dužničko ropstvo.
Uprkos protestima nekih od poslanika Sirize, grčki parlament je usvojio paket antikriznih finansijskih mera. On sadrži niz gotovo revolucionarnih tačaka.
Za 13% povećan je PDV na hranu, energiju i vodu za hotele, 6% – na trgovinu knjigama i lekovima, 23% – za restorane i preduzeća za proizvodnju hrane. Otkazan je popust na plaćanje PDV-a za ostrva, koja ostvaruju dve trećine prihoda od turizma. Sa 26 na 29% povećan je porez na dohodak za mala preduzeća. Povećana je stopa poreza na luksuz. Zabranjen prevremeni odlazak u penziju do 2022. godine i na 67 godina povećana starosna granica za penzionisanje.
Ali, to nije najvažnija stvar. Parlament je odobrio uprošćeni sudski mehanizam za promenu vlasništva privatizovanih preduzeća. Na taj način, prenos sedišta privatizacionog fonda iz Švajcarske u Grčku u suštini ništa ne znači. Nadgledaće ga – a tačnije, faktički upravljati njime – Dojčland. Osim toga, pored državnih preduzeća, vlasnici će preuzeti i dosta privatnih grčkih firmi.
Prvog dana nakon pet nedelja blokade, grčka berza je izgubila 16% svoje kapitalizacije, a neki „plavi čipovi“ (najvrednije akcije) – poput akcija banaka Piraeus Bank SA i National Bank of Greece – pali su za 30%. Stručnjaci napominju da je NBG na kraju sesije vredela manje od svoje turske pridružnice Finansbank AS (odnosno 2,97 prema 3 milijarde evra).
U zamenu za ovo, Grcima su dali novac da plate dugove. Međutim, dali su ih namenski. Na primer, predsednik ECB Mario Dragi je rekao da grčka ekonomija nema dovoljno investicija zbog niske kapitalizacije lokalnih banaka. U ovom slučaju, u okviru programa hitnog pružanja likvidnosti (Emergency Liquidity Assistance, ELA), Atini je dodeljeno 900 miliona evra. Ali u isto vreme, sve operacije na grčkoj berzi moraju se plaćati samo „novim novcem“. Novim, tj. dobijenim nakon 3. avgusta.
Na primer, od prodaja raspoloživih sredstava. Sve što je bilo pre ovog datuma, zabranjeno je za korišćenje. Treba li se sada čuditi tako dramatičnom povećanju prodaje na berzi? Pogotovo kada se ima u vidu da se ovo ograničenje odnosi samo na Grke, a ne važi za strane investitore.
Takođe, Grčka će dobiti program kreditne podrške od 88,6 milijardi evra u naredne tri godine. Za to vreme bi trebalo da proda grčku imovinu od 50 milijardi evra. ECB ne krije da toliko novca nema u EU i da će on biti isključivo sastavljen od vazduha, tj. u okviru nastavka programa QE, čiji efekat već planiraju da produže preko prvobitno planiranog kraja leta 2016.
Uzgred, ovo je upravo i odgovor na pitanje: kako se bankrot desio a nije došlo do kraha evra. Krah je odložen zbog upumpavanja u ekonomiju ničim neobezbeđenog novca kroz QE. Ali doslovno odložen, a ne otkazan. Odlaganje će trajati onoliko koliko će biti moguće sprovoditi privatizaciju grčke imovine. A taj proces je već počeo. Štaviše, upravo oko njega se sada vodi glavna ekonomska i politička igra.
Već je jasno da su glavni dobitnici u grčkoj rasprodji Nemci. SAD, preko MMF-a, pokušavaju da ih uspore. Od Grcima obećanih 88,6 milijardi, polovinu bi trebalo da izdvoji ECB, a MMF drugu polovinu. Sada, po povodu svoje polovine MMF je 27. jula izrazio sumnju u celishodnost, što je protumačeno kao odbijanje da učestvuje u grčkom programu.
Po mišljenju MMF-a, bez restruktuiranja grčkog duga, Atina nema nikakve izglede da ga ispalti. U ovom trenutku, oni su dužni: Nemačkoj – 56 milijardi evra, Francuskoj – 42 milijarde, Italiji – 37 milijardi, MMF-u – 32 milijarde, ECB – 20 milijardi, i još mnogo (tačna cifra nije poznata) Evropskom mehanizmu finansijske stabilnosti (EMFS).
Istina iznosi MMF, ECB i EMFS ne bi morali da budu restruktuirani.
Kako je rukovodstvo MMF-a uspelo da dobije saglasnost Francuske i Italiji – to je velika misterija, ali Nemci su kategorički odbili, i u jednom trenutku je postojao utisak da će se cela ova kula od karata srušiti. Ali, onda su svoj profit u mutnoj vodi hteli da ugrabe i Britanci.
Dok su velike sile rešavale svoja velika pitanja, Grcima je istekao rok za plaćanje čak i julskog duga ECB (3,188 milijardi) i MMF-u (1,5 milijardi). Nestajalo je čak tehničkih izgovora, uz pomoć kojih se još nekako mogla stvarati slika da bankrota neće biti i da se „novac negde slučajno izgubio, ali evo – svakog trenutka će stići“.
Dok god postoji šansa da se EU prisili da potpiše ugovor TTIP, SAD su za očuvanje zajedničke Evrope zainteresovane više nego za sprečavanje njenog osvajanja nemačkim kapitalom. Nemci su to iskoristili i dodelili Grčkoj do kraja avgusta most-kredit od 7 milijardi. Ovaj novac će biti dovoljan da zatvori trenutno nagomilan obaveze. Međutim, za celu tekuću godinu ukupan iznos duga je 15 milijardi od čega polovina tek treba da bude odnekud uzeta.
Od ovih 7 milijardi evra – jedna je bila britanska i London je zahtevao posebne garancije. Nemačka ih je dala. Ova milijarda će biti vraćena Britancima od prihoda od kamata grčkog duga u vlasništvu EMFS. Na taj način je Berlin dao nagoveštaj Londonu o svojoj spremnosti da mu obezbedi u Novoj Evropi neke posebne preferencije.
Ovo je važno u svetlu britanskog referenduma o očuvanju članstva u EU. Izlazak Velike Britanije momentalno bi sahranio Evropsku uniju. Nagoveštaj je dobro shvaćen i MMF je svoje preporuke na račun osnovnog iznosa otpisa grčkog duga odmah povukao.
Šta je to Nova Evropa?
To je u stvari glavna intriga situacije. Iza zavese demonstracionog pljačkanja Grčke u Evropskoj uniji se sprovodi veliki proces ekonomske i političke rekonstrukcije cele sveevropske strukture.
Počeo je stvaranjem EMFS i otkupom lavovskog dela najtoksičnijih nacionalnih dugova država EU. Sudeći po činjenici da grčko neplaćanje dugova nije izazvalo krizu u bilansima banaka država evrozone, EMFS je uspeo da ih oslobodi najproblematičnijih hartija od vrednosti. A ECB je odštampala za to potrebnu količinu novca. A najveći akcionar EMFS je Nemačka…
Međutim, Nemci nisu voljni da se tu zaustave. Sada se glavna borba vodi između predsednika Evropske komisije, Žan-Klod Junkera i nemačke kancelarke Angele Merkel. Junker pokušava da prebaci pregovore o budućnosti grčkog duga na politički nivo Evropske komisije, tj. na mešavinu evrokomesara i šefova nacionalnih vlada članica EU. Istovremeno predstavnik Angele Merkel, ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble smatra da je neophodno ograničiti ovlašćenja Evropske komisije, ostavljajući joj jedino predstavničke političke funkcije, a kontrolu usklađenosti sa evropskim ugovorima i finansijama predati ECB, EMFS i ministarima finansija evrozone.
Ovo podrazumeva veliku reviziju cele organizacione strukture EU. Uključujući, verovatno, formiranje neke nove vlade EU.
Šojble smatra da Evropska komisija ne može preuzeti na sebe ulogu donošenja političkih smernica i istovremeno voditi kontrolu usklađivanja pravnih osnova Evropske unije, to jest, praktično odlučivati i kontrolisati svoja rešenja.
Ukratko, iza zatvorenih vrata evropskih vladinih kancelarija vodi se ozbiljan veliki rat u kojem su interesi strana koje u njemu učestvuju povremeno isprepletani na krajnje čudan način.
Na primer, uprkos našoj direktnoj konfrontaciji sa Sjedinjenim Američkim Državama, u ovoj fazi ni Moskva ni Vašington nisu zainteresovani za rušenje cele Evropske unije. S tom razlikom što će Amerikanci ovu poziciju držati dok kod imaju mogućnost prisiljavanja Brisela na potpisivanje TTIP. Radi toga su čak spremni da se pomire sa nemačkim planovima za reformu EU. Ali, ako Amrikanci vide da transatlantski trgovinski sporazum neće startovati – stav Vašingtona će se brzo preokrenuti. Jer, jaka Nemačka veličine Zapadne Evrope apsolutno nije potrebna Amerikancima. I Kameron je sa svojim referendumom o mogućem izlasku Velike Britanije iz EU – uvek u pripravnosti.
S druge strane Rusija je zainteresovana za dugoročnu nemačku hegemoniju u EU. Što potvrđuje širenje projekta „Severnog toka“, koji predviđa obezbeđenje energetske osnove nemačkoj industriji. Nama je to u interesu ne samo ekonomski – 50% spoljne trgovine otpada na EU, već i geopolitički.
Jačanje Nemačke neminovno će je izvesti izvan američkog političkog diktata. A bez njega će zajednički ekonomski interesi neminovno dovesti do uspostavljanja bližeg političkog saveza između naše dve zemlje. Samim tim stvorili bi se preduslovi za smanjenje napetosti u odnosima između drugih država članica EU i Rusije. Konkretno, s Poljskom, baltičkim zemljama i nekim balkanskim državama. I ukrajinsko pitanje bi značajno izgubilo na oštrini.
Za sada je sve ovo tek na početku. Kada i do čega će sve ovo dovesti – pokazaće vreme. A dotad će kreditori i dalje čerupati Grčku.
Na primer, sa 14 najprometnijih grčkih aerodroma, čiji ukupan putnički saobraćaj dostiže 22 miliona ljudi godišnje, upravljaće nemačka kompanija Fraport AG. Želju da pomogne zemlji da izađe iz dugova, pokazuje čak Grčka crkva. Međutim, prema rečima stručnjaka, ona može prikupiti najviše milijardu evra, što ne može znatno uticati na problem.
Grci su pali u ropstvo, iz koga ne mogu izaći za narednih 30-40 godina. Ali, evrozona je većinu razornih efekata ipak izbegla. Zasad.