Izvor: Deutsche Welle

Pol Tjudor Džons poznat je u Americi kao menadžer hedž-fondova. Intervjue daje veoma retko, ali pre nekoliko nedelja stajao je na pozornici konferencije o inovativnosti TED Talk u Kaliforniji. Tamo je javno kompletno američko društvo uporedio sa narkomanom. „Prvi korak jeste uvideti da imaš problem“, kaže Džons. Manija za postizanjem dobiti postala je u toj meri sama po sebi razumljiva, da društvo više uopšte ne primećuje da tako uništava samo sebe.

Pol Tjudor Džons i lično poseduje veliko bogatstvo od oko četiri milijarde i 600 miliona dolara, ali i njega brine sve dublja ekonomska nejednakost. Jedan procenat stanovnika u SAD ubire čak oko 20 odsto prihoda čitave zemlje. Do kraja sedamdesetih godina prošlog veka to je bilo upola manje. „Jaz između najbogatijih i najsiromašnijih će se zatvoriti“, nastavlja Džons, „ili putem revolucije, višim porezima ili – ratom.“
Mada je i sam, zahvaljujući načelima slobodnog tržišta, basnoslovno bogat, Džons već godinama poklanja novac i osniva fondacije za opšte dobro. Ipak, kad takav super-bogataš izgovori reč „revolucija“, to izaziva pravi skandal u američkim medijima.

Nije sporno da proteklih godina ima sve više demonstracija i građanskih pobuna u Sjedinjenim Američkim Državama. Počelo je 2011. sa pokretom „Okupiraj“ (Occupy), a usledila je i pobuna studenata koji više ne žele da se prekomerno zadužuju kako bi plaćali školovanje. I zaposleni u uslužnim delatnostima zahtevali su veće minimalne nadnice, a lako može biti da su i rasni nemiri zbog nasilja policije usko vezani sa ekonomskim beznađem tamnoputog stanovništva jer su oni i bili najžešći u gradovima i opštinama s najnižim prihodima.

Decenijama zapostavljeni

„Mnogima su se ti nemiri učinili kao apolitični i bez ikakvog cilja“, smatra Dejvid Hajsen. On je profesor američke istorije i predaje na uglednom univerzitetu Jejl u Nju Hejvenu. Međutim, prema njegovom mišljenju, to je potpuno pogrešno. Ti nemiri su često rezultat i reakcija na dugogodišnje ekonomsko zapostavljanje, nedostatak investicija i diskriminaciju.

I Martin Luter King svojevremeno je rekao: „Ustanci su govor onih koje ne slušaju.“ U istoriji su i suviše često neredi i protesti bili početak revolucije i novog poretka. Profesor Hajsen podseća da je i radnički pokret krajem 19. i početkom 20. veka počeo slično: „Razaralo se tuđe vlasništvo, dinamitom su razarali rudnike i pruge. Godine 1916. organizovan je čitav niz istorijski poznatih štrajkova“, objašnjava profesor. On je i autor knjige o radničkim pobunama u SAD u tom periodu, pre svega u Njujorku. Često se zaboravlja da je nasilje bilo elementarno sredstvo radničkog pokreta.

Isti interesi

Međutim, istoričar Hajsen ne veruje da Sjedinjenim Državama predstoji nova revolucija: „Aktivisti za povišicu minimalne plate, radnici, studenti koji stenju pod kreditima, ali i aktivisti kampanje ‘Crni život je vredan’ – svima njima će možda još biti potrebno vreme da shvate da zapravo imaju isti interes kao protivnici sistema koje ugnjetavaju i diskriminišu.“

Naravno da milijarder Džons ne želi revoluciju i zato poziva firme da se više angažuju u društvu. Jedna od neprofitnih organizacija koju je osnovao sprovodi istraživanje o tome kako bi taj angažman trebalo da izgleda i šta bi njime trebalo da bude postignuto. Istovremeno, Džons već tradicionalno finansijski pomaže američke republikance koji odlučno odbijaju da povećaju plate radnicima. Profesor istorije Hajsen objašnjava da je i toga već bilo u prošlosti: „To je takozvani filantropski kapitalizam.“

Načelo takve misli jeste da bi bogataši i uspešni preduzetnici trebalo da imaju moć da odlučuju o tome kako će novac biti raspodeljen. Donacijama i fondacijama oni žele da izbegnu političke pokrete koji bi lako mogli da završe u haosu i bez kontrole. „Ako razmislimo o tome – to je fundamentalno nedemokratski oblik borbe protiv ekonomske nejednakosti u društvu“, misli profesor. A pogotovo onda ako se u istom dahu kaže kako se ne želi da se povećajunadnice.

Dobročinstva američkih bogataša

Postoji velika razlika između socijalnom angažmanu bogataša u SAD i u zemljama Evrope, naročito na području kulture i obrazovanja. „Toj velikodušnosti možemo da zahvalimo za veličanstvene institucije kulture koje i danas postoje – od koncertne dvorane Karnegi hol, pa do univerziteta u Čikagu, ili ‘Stanforda’ u Kaliforniji“, podsjeća Hajsen.
Sve su to – i još mnoštvo drugih škola, univerziteta, muzeja, galerija i instituta – institucije koje su osnovali bogati industrijalci. Ali i u tom periodu su bogati postajali još bogatiji. Filantropija i dobročinstva neće mnogo pomoći u smanjivanju jaza između bogatih i siromašnih.

Ostaje možda još samo ona treća, i po Pola Tjudora Džonsa neželjena mogućnost, da se smanje ekonomske razlike u društvu – viši porezi. Među ekonomistima ima mnogo pristalica toga da se bogatima razrežu veći porezi, ali, s druge strane, među lobistima koji deluju u Vašingtonu takvih praktično nema. „Bilo je velikog natezanja između republikanaca i demokrata već kad se raspravljalo o povećanju poreza za najbogatije za nekih tri odsto na, čini mi se, 39 procenata“, podseća profesor Hajsen. „Šezdesetih godina prošlog veka tu smo imali najvišu stopu poreza od 90 odsto. Poredeći to današnje rasprave su praktično apsurdne.“