Izvor: Politika

Na Bliskom istoku danas se zbiva jedna monumentalna katastrofa civilizacije. Hrišćani koji su 20 vekova podnosili mnogobrojne nedaće – invazije, pokolje, okupacije – prvi put u istoriji rizikuju da odande kompletno nestanu. Oni su „živo kamenje hrišćanstva”, jer tamo je hrišćanstvo rođeno, a koliko sutra tamo neće biti ničega osim mrtvog kamenja.

Ovo je poruka francuskog teologa Žan-Fransoa Kolisima, profesora na Teološkom institutu Svetog Sergija u Parizu, gde vodi i postdiplomske studije Pravoslavlje u savremenom svetu. Reč je o vrsnom intelektualcu, direktoru Nacionalnog centra knjige između 2010. i 2012, autoru serije knjiga o savremenim ideologijama i religijama, izdavaču, piscu nekoliko filmskih scenarija…

Profesor Kolisimo je u utorak u beogradskoj Kući Đure Jakšića održao predavanje o položaju bliskoistočnih hrišćana, posle čega se odazvao da za „Politiku” objasni zašto je to jedno od izuzetno značajnih „moralnih pitanja” današnjice.

Šta se, kada je reč o hrišćanima, danas zbiva na Bliskom istoku?

— To je katastrofa za celo čovečanstvo, ne samo za hrišćane i nas pravoslavne. Reč je o narodima koji su prvi u istoriji primili hrišćanstvo, reč je o starim kulturama koje nas vode do porekla čovečanstva – u liturgijama egipatskih kopta sadržana je na primer i muzika faraona. U tom delu sveta još se govori aramejski jezik kojim je govorio i Hrist.

Paradoksalno je da se danas veća briga vodi o ugroženim životinjskim i biljnim vrstama, dok je ugroženost biodiverziteta kultura u drugom planu. Bliskoistočni hrišćani danas su razapeti u pravom smislu te reči: ubijani su, proganjani – njihove ćerke odlaze u ropstvo – i zatirani.

Zašto je to „moralno pitanje”?

— Zato što je katastrofa i za muslimane koji ne žele da postanu fanatici, katastrofa za Zapad koji ništa zbog ovoga ne preduzima, nešto što nam predočava sumornu sliku budućeg sveta. Nestanak drevnih hrišćanskih zajednica, koje su postojale i pre nastanka islama i koje su omogućile da se pojavi ta velika religija, znači i nestanak živog podsetnika da hrišćanstvo nije samo svojina Zapada, već vera čije je poreklo na Istoku.

Deo njihove tragedije i što oni i islam i hrišćanski zapad podsećaju na dug koji imamo prema svom poreklu. Kroz istoriju, oni su odolevali ne samo pritisku islama, nego i zapadnoj instrumentalizaciji. Treba se podsetiti da se počev od 14. veka na istoku stvaraju klonirane katoličke kopije postojećih pravoslavnih crkava, da bi kasnije Britanija tamo stvorila anglikansku istočnu crkvu, a Nemačka luteransku… Bliski istok tako postaje mesto svih hrišćanskih religija, mada su pravoslavci ostali najmnogobrojniji.

Kako je i zašto došlo do današnje situacije?

— Počelo je u prošlom veku raspadom Osmanskog carstva, sprovodilo se kroz ceo 20. vek, a naglo je ubrzano od 2003. kada Amerika okupira Irak. To u region unosi veliki poremećaj. Amerikanci naime na svojim tenkovima dovoze i mnoštvo protestantskih misionara, sa zadatkom da na Bliski istok donesu demokratiju. Pri tom su nesvesni svih činioca ravnoteže i neravnoteže među narodima i verama regiona – oni uništavaju taj sistem i iračke hrišćane dovode u situaciju kakva je bila u vreme Krstaških ratova – u poziciju domorodaca koji će sa njima sarađivati. U očima muslimana oni međutim postaju kolaboracionisti. Ti hrišćani, koji su dotle bili spona Istoka i Zapada, tako postaju taoci Istoka i Zapada.

Njih je 2000. bilo oko milion, a danas ih je samo 150.000. Oni koji su otišli napustili su zemlju svojih predaka, napustili su svoje svetinje.

Još jedna teška posledica je da je rat, koji Amerika sve vreme vodi nedosledno, radikalizovao islam.

Da li su hrišćani primarna meta ili samo kolateralne žrtve pohoda Islamske države?

— Mislim da su najpre bili usputne žrtve, ali kad su islamisti shvatili da ubijanje hrišćana ostavlja veliki utisak na Zapadu, započeli su njihove sistematske likvidacije.

Treba imati u vidu genezu ISIS-a ili Islamske države. Kada su Amerikanci ušli u Irak, potisnuli su celokupnu elitu Sadamove BAAS (arapske socijalističke) partije, u kojoj su bili suniti. Oni su se vratili kroz novi fundamentalistički pokret koji ima strukturu identičnu kao BAAS. U ISIS-u su gotovo svi nekadašnji Sadamovi visoki oficiri i funkcioneri, što je posledica sistema kojeg su tokom okupacije nametnuli Amerikanci.

Oni su se okrenuli terorizmu da bi se vratili na političku scenu, što znači da u ISIS-u nisu svi fanatici. To je u stvari koalicija džihadista, bivših Sadamovih funkcionera i sunitskih plemena. Može se dakle reći da je to rezultat slepila američke politike.

Šta je po vama krajnji cilj ISIS-a?

— Oni su objavili da žele da ceo svet postane muslimanski, ali njihova logika je staljinistička, kao ona u nekadašnjem Sovjetskom Savezu. Oni nisu vernici, oni Boga nastoje da naprave instrumentom svoje politike. Oni su „postkomunisti”.

Da li je ono što se upravo događa na Bliskom istoku neka vrsta „verskog čišćenja”?

— To je baš tako. Oni ne žele da Bliski istok očiste samo od hrišćana, već hoće da se reše i „neposlušnih muslimana”. To je apsolutni totalitarizam staljinističkog tipa.

Da li nas nestanak iole značajnog prisustva hrišćana na Bliskom istoku približava takozvanom sukobu civilizacija?

— Hantingtonova teorija „sukoba civilizacija” je pogrešna, jer je prevideo da kulture rastu iznutra. Kako drugačije objasniti sukobe između islamskih šiita i sunita. Ono što takođe vidimo, to je da zapadni svet postaje sve manje hrišćanski.

Mi moramo da nađemo način da živimo zajedno i puteve da muslimani dobre volje prigrle savremeni svet. Posebno pravoslavci, koji u sebi nose mešavinu istoka i zapada, treba da nađu način da se „sukob civilizacija” izbegne. Jer mi bismo bili njegove prve žrtve.

Ko bi mogli da budu zaštitnici preostalih hrišćana na Bliskom istoku?

— Zapadni hrišćani nisu dobri zaštitnici, jer je očigledno da Evropska unija ima veliki problem: ona ne želi da se predstavi kao zaštitnik hrišćana na račun drugih.

Sa druge strane, Rusija, koja treba da ima ulogu u Evropi, ne treba u ovom pogledu da bude idealizovana, jer uvek ima i sopstvene interese. Najzad, Iran, takođe u ovom pogledu mora da ima ulogu, jer su šiiti takođe manjina u muslimanskom svetu. To znači da u ulozi zaštitnika može da bude samo neka sprega između Brisela, Moskve i Teherana, koja zasad, zbog uloge i interesa SAD i njenih veza sa Saudijskom Arabijom, nije moguća.

Ako sagledamo širu sliku, kako biste opisali stanje hrišćanstva u današnjem svetu?

— O tome ne možemo da sudimo iz Evrope, jer bi se onda stekao utisak da je hrišćanstvo nestalo, što nije istina. Kriza hrišćanstva u Evropi je u stvari simptom krize same Evrope. U Africi će na primer, za deset godina biti više hrišćana nego muslimana. U Kini, već je više hrišćana nego što ih je u Italiji – i to je tek početak.

Vidite li približavanje dve glavne hrišćanske crkve, katoličke i pravoslavne?

— Ako se na to gleda kroz prizmu ponašanja pape Franje – njegove želje da mu papstvo bude skromno, započete reforme u upravljanju Katoličkom crkvom, promene pristupa nekim savremenim problemima i trendovima – utisak je da se Vatikan približava nekim pozicijama pravoslavaca. Treba takođe imati u vidu da se papa sa nekim aktuelnim pitanjima današnjice suočava na jedan veoma „disidentski” način, što bi trebalo da bude inspiracija i našim liderima.

Nama su svakako potrebni dijalog i približavanje, jer se suočavamo sa istim problemima današnjeg sveta, pri čemu nam nije neophodna utopija ujedinjenja dve crkve.

Evropa se ogleda na Kosovu

Upravo ste se vratili sa Kosova. Šta mislite o položaju tamošnjih hrišćana, kosovskih Srba – može li se on porediti sa položajem bliskoistočnih?

— Mislim da bi svako poređenje bilo veoma loše za Brisel, to jest za EU. Bliski istok je izvan evropskih granica, dok su Kosovo i ono što se tamo događa unutar Evrope. Ja ne želim da govorim o nečijim namerama, ali činjenica je da je NATO u kojem su Evropljani, odlučio da interveniše da bi zaustavio ono što su nazvali etničkim čišćenjem.

Na Kosovu je danas u toku etničko čišćenje, različitim metodama.

Hajde da Evropu shvatimo ozbiljno, da je podsetimo da je protiv etničkog čišćenja i upitamo je šta preduzima da tako nešto danas na Kosovu spreči. Da je upitamo šta preduzima da zaštiti pravoslavne Srbe, da im obezbedi život u dostojanstvu, sačuva njihove crkve i manastire. Jer Evropa se danas ogleda na Kosovu.

Zašto sam postao pravoslavac

Jedno lično pitanje: rođeni ste kao katolik, zašto ste postali pravoslavac?

— To je zaista lično. Vaspitavan sam u katoličanstvu i kao mnogi zapadnjaci, izgubio sam vezu sa mojom crkvom. Veru sam ponovo otkrio u pravoslavlju, veri apostola i očeva crkve. Za mene je pravoslavlje prvobitna hrišćanska vera. Bila je to teška odluka, jer teško je promeniti se – i ona ne znači da sam prestao da budem Francuz.

Sekularizam

Vi smatrate da je sekularizam danas u krizi?

— Da, već dugo je zanemareno jevanđeljsko pravilo „Bogu božije, caru carevo” – što je osnovna definicija sekularizma. Danas neki od cara nastoje da naprave Boga, a od Boga cara.