Izvor: Standard

Nema zemlje koja je u savremenoj istoriji imala toliku globalnu vojnu moć kao Sjedinjene Države. Ipak, neki analitičari sada tvrde da SAD slede put Ujedinjenog Kraljevstva, poslednjeg palog globalnog hegemona. Ova istorijska analogija, iako je sve popularnija, vodi u pogrešnom pravcu.

Britanija nikad nije bila tako dominantna kao SAD danas. Naravno, imala je flotu jednake veličine kao druge dve po rangu zajedno, a njena imperija, u kojoj sunce nikada nije zalazilo, vladala je nad četvrtinom čovečanstva. Ali velike su razlike u izvorima moći imperijalne Britanije i današnje Amerike. Kada je izbio Prvi svetski rat, Britanija je bila tek četvrta među velikim silama mereno po vojnom ljudstvu, četvrta po BDP i treća prema vojnoj potrošnji.

Britanska imperija je u velikoj meri vladala oslanjajući se na lokalne trupe. Od 8,6 miliona britanskih vojnika u Prvom svetskom ratu, gotovo trećina je došla sa prekomorskih teritorija. To je vladi u Londonu stvaralo prilične teškoće da objavi rat u ime carstva kada su nacionalistička osećanja počela da jačaju.

Do Drugog svetskog rata odbrana imperije postala je više balast nego vrednost. Činjenica da je Britanija veoma blizu sila kakve su Nemačka i Rusija stvari je činila još složenijim.

ŠTA HEGEMON MORA DA IMA

Uprkos svim klimavim pričama o „američkom carstvu“, činjenica je da SAD nemaju kolonije kojima bi morale da upravljaju i otud imaju mnogo više manevarskog prostora nego što je imala Britanija. I, okružena okeanima i zemljama koje im ne predstavljaju pretnju, lakše može da se zaštiti.

To nas vodi još jednom problemu sa analogijama o globalnim hegemonima: zbrci šta „hegemonija“ zapravo znači. Neki posmatrači koncept dovode u vezu sa imperijalizmom; ali SAD su jasan dokaz da hegemon ne mora da ima formalno carstvo. Drugi hegemoniju definišu kao sposobnost nametanja pravila međunarodnog sistema, ali ostaje nejasno koliko tačno uticaja u odnosu na ostale sile u ovom procesu hegemon mora da ima.

Drugi, međutim, hegemoniju izjednačavaju sa kontrolom većine resursa moći. Ali, prema ovoj definiciji, 19-vekovna Britanija – koja je na vrhuncu moći 1870. bila trećerangirana prema BDP (iza SAD i Rusije) i treća prema vojnoj potrošnji (iza Rusije i Francuske) – ne bi mogla biti smatrana hegemonom, uprkos svojoj dominaciji na moru.

Slično tome, oni koji govore o američkoj hegemoniji posle 1945. propuštaju da primete da je Sovjetski Savez uravnotežavao vojnu moć SAD više od četiri decenije. Iako su SAD ekonomski bile mnogo snažnije, njihov politički i vojni manevarski prostor bio je ograničen sovjetskom moći.

MAŠTA I ČINjENICE

Neki analitičari opisuju period posle 1945. kao hijerarhijski poredak sa liberalnim karakteristikama predvođen SAD, koje su obezbeđivale javna dobra i istovremeno delovale u labavom sistemu multilateralnih pravila i institucija koje su davale glas slabijim državama. Oni zaključuju da je za mnoge države razumno sačuvati ovaj institucionalni okvir čak i ako resursi američke moći opadnu. U tom smislu, međunarodni poredak predvođen Amerikom mogao bi da preživi američki primat u izvorima moći iako mnogi drugi tvrde da pojava novih svetskih sila najavljuje nestanak tog poretka.

Ali, kada je reč o dobu navodne hegemonije SAD, uvek je bilo puno mašte pomešane sa činjenicama. Bila je to više grupa zemalja koje su slično razmišljale nego globalni poredak, pretežno u Severnoj i Južnoj Americi i Zapadnoj Evropi, i one su činile manje od polovine sveta. A njeni efekti na zemlje van grupe, uključujući važne sile poput Kine, Indije, Indonezije i sovjetskog bloka, nisu uvek bili dobroćudni. Imajući to na umu, položaj Amerike u svetu preciznije bi se mogao nazvati „poluhegemonijom“.

Naravno, Amerika jeste održavala ekonomsku dominaciju posle 1945: razaranje u Drugom svetskom ratu u puno zemalja dovelo je do toga da su SAD proizvodile blizu polovine globalnog BDP. To je potrajalo do 1970, kada je udeo SAD u globalnom BDP pao na predratni nivo od jedne četvrtine. Ali, sa političke ili vojne tačke gledišta, svet je bio bipolaran, a Sovjetski Savez je parirao američkoj moći. Zapravo, u tom periodu SAD često nisu mogle da brane svoje interese: Sovjetski Savez stekao je nuklearno oružje; komunisti su preuzeli vlast u Kini, na Kubi i u pola Vijetnama; Korejski rat završio se pat pozicijom; pobune u Mađarskoj i Čehoslovačkoj bile su ugušene.

Prema tome, „primat“ bi bio precizniji opis disproporcionalnog (i merljivog) udela jedne zemlje u sve tri vrste izvora moći: u vojnim okvirima, ekonomiji i prema mekoj moći. Sada je pitanje da li se era primata SAD bliži kraju.

S obzirom na nepredvidljivost globalnog razvoja nemoguće je, naravno, dati konačan odgovor na ovo pitanje. Uspon transnacionalnih snaga i nedržavnih aktora, da ne pominjemo sile u dolasku, kakva je Kina, nagoveštavaju da su na pomolu velike promene. Ali još ima razloga verovati da će, bar u prvoj polovini ovog veka, SAD zadržati primat u izvorima moći i nastaviti da igraju glavnu ulogu u globalnoj ravnoteži snaga.

Ukratko, iako era primata SAD nije završena, spremne su promene na važne načine. Hoće li te promene pojačati globalnu bezbednost i prosperitet, ostaje da se vidi.

Autor je profesor na Harvardu